Priča se da je u devetom veku jedna žena postala papa. Ona je od 858. godine bila gospodar Rima, sveta i raja i vladala pod imenom Jovan (Ivan) VIII dve godine, pet meseci i četiri dana. Svetu papsku službu završila je tako što je na svet donela dete za vreme procesije u Romu red zgranutom gomilom koja je zapanjeno posmatrala kako se papa porađa.

Nakon ovog skandala, kaže dalja priča, papa Benedikt ustanovio je običaj da se preko probušene stolice proverava pol budućeg pape. Probušena stolica od crvenog mermera trebala je da omogući biračima da se pregledom i dodirom uvere u papinu muškost. Tek nakon takve provere Hristov namesnik je mogao da preuzme Petrove rajske ključeve. Ta jedinstvena svetkovina postojala je sve do XVI veka. Kada nije bilo sumnje o papinom polu, čuo bi se uzvik:"Imamo muškarca za papu!!!", što su Rimljani kasnije skratili samo na "habet" čime se izražava sigurnost u pol izabranog.

Crkva je do XVI veka dozvoljavala postojanje žene pape, a onda su o Jovani (Ivani) izbrisani svi tragovi i ova priča je proglašena "lažnom klevetom, glupošću, budalastom, detinjastom, plitkom i ništavnom bajkom koja svojim protivurečnostima samu sebe pobija", kako piše kardinal i papski istoriograf Cezar Bornijus iz XVI veka.

Da li je postojanje ženskog pape glupa priča za decu, luda bajka ili istina?

Grčki pisac Emanuel Roidus (1835-1904) iz čije smo knjige "Papisa Ivana" i saznali ovu priču tvrdi da je – istina.

Roidus je u mladosti dugo živeo u Italiji, a kasnije je studirao u Nemačkoj, gde je postao doktor prava. Bio je čovek širokog obrazovanja i dobar poznavalac stranih jezika i književnosti. Bavio se prevođenjem i pisanjem, a 25 godina bio je direktor atinske Narodne biblioteke. Godine 1866. izdao je svoje najpoznatije delo "Papisa Ivana", koje je prevedeno na mnoge jezike. Ali zbog njega je Roidus bio žestoko napadan i isključen iz crkve (iako je delo pisao pre donošenja Dogme o nepogrešivosti pape), a njime se pozabavio i državni tužilac. Knjiga je romansirana biografija ženskog pape bogatozačinjena tumačenjima, navođenjem podataka i izvira tako da više liči na naučnu raspravu nego na roman.

Pisac se pita: "Šta je strašno ako je jednom žena zauzela Petrovu svetu stolicu? To se punih sedam vekova smatralo istorijskom i uverljivo dokazanom činjenicom. Hroničari s početka XVI veka pokušali su da ženu papu izbrišu iz istorije papstva kao ružnu mrlju. Šta je razlog takvog iznenadnog i odlučnog preokreta? Da li smo postali manje galantni od naših praotaca ili je doba tehnike u kojem živimo omogućilo da mnogo tačnije izmerimo sadržaj ženske vrednosti nego naši preci koji su se Ivani divili sa iskrenim poštovanjem?"

No, otkud Roidusu pomisao o ženskom papi? Piše: "O Ivani sam čuo jednom dok sam boravio u Italiji. Zainteresovao sam se da saznam nešto više, ali uzalud. Rimska crkva brižljivo joj je zamela svaki trag. Nekoliko godina kasnije otišao sam na studije u Berlin. Tumarajući univerzitetskom bibliotekom našao sam se u odeljenju Teologija. U prostranoj sobi ležala su dela srednjovekovnih teologa pod debelim slojem bele prašine. Ovde, pomislio sam pun nade, ovde mora da postoji rešenje zagonetke koja me tako dugo uznemiruje. Počeo sam da pretražujem svezak po svezak, stranu po stranu. Uspeo sam za godinu dana da pročitam i zabeležim sve ono što su više od četiri stotine poštovanja vrednih sveštenika i hroničara za osam vekova napisali kao dokaz za ili protiv postojanja nekog ženskog pape. U tim obimnim spisima ugledni naučnici upotrebili su sva moguća sredstva ljudske učenosti i oštroumlja. Trebva da znate, dragi čitaoče, da dela sve te učene gospode, bez izuzetka pisana latinskim, snivaju dubokim snom po katakombama biblioteka i da ih vrlo retko budi pokoji radoznalac. Ali, ja sam se zainatio da razmrsim gustiš srednjeg veka. Kritišarima želim da napomenem da moje delo sadrži samo stvarne činjenice i posvedošene događaje, a one koji žele da ih po onoj ²res et non verba² (dela, a ne reči) provere, upućujem na izvore iz kojih sam izvadio dokaze."

I šta je Rodis razmrsio o zivotu buduće(g) pape? Rođena u Majncu, u Nemačkoj, 837. godine. Roditelji su joj bili Englezi, otac sveštenik poslat u Nemačku da širi veru (u Engleskoj su do X veka sveštenici smeli da se žene). Majka joj je rano umrla, pa je sa ocem putovala i pomagala mu u poslu. Kada je on umro, otišla je u manastir gde je proučavala crkvene knjige. Tamo je došao jedan mladi monah da joj pomogne u prepisivanju nekih spisa. Zaljubili su se i da bi mogli da žive zajedno, ona je obukla mušku mantiju, te su od tada putovali kao dva duhovnika. Došli su do Atine. Tamo je Jovana naučila grčki i uronila u izučavanje teologije. Mladić joj je dosadio pa se ukrcala u brod za Rim. Kako je bila lepa, učena i lukava (i dalje u mupkoj odori), izabrana je za papu.

Šta je dalje bilo prepisujemo od jednog hroničara tog vremena "U početku živela je ova žena pametno i vodila je pobožan i svet život. Kada je pak zbog čestog uživanja ukusni i masnih jela odebljala, odala se razvratu, te je zatrudnela sa svojim pisarem i rodila dete usred procesije u Rimu."

Priča dalje kaže da su Jovana i dete umrli na porađaju. Telo joj je pokopano zajedno sa detetom, na istom mestu gde je i izdahnula. Zamo je kasnije podignut spomenik ukrašen statuom žene koja se porađa. Danas hodočasnici na putu za Vatikan mimoilaze to mesto da ne bi uprljali obuću na putu kojim je išla grešna žena papa.

Koliko je nama ova priča prihvatljiva???

Pošto ne možemo da razgrćemo paučinu tamnog srednjeg veka, kopamo po crvotočnim spisima i tražimo istinu, iznećemo utiske i jedan dokaz..

Roidisova knjiga oštro kritikuje Crkvu uopšte. To što za nju nema nijednu lepu reč, moglo je da utiče na način kojim boji i povezuje dokaze. Dalje, knjiga obiluje pojedinostima i citatima koji priču čine prihvatljivom sve do trenutka kada je Jovana izabrana za papu. Nije navedeno, niti se može pretpostaviti, kakao se i uz čiju pomoćizdigla tako visoko. Sem toga, o radu Jovane kao pape u knjizi ništa nije napisano.

Ali...Zagrebački kanonik iz XVI veka, doktor filozofije Antun Vramec napisao je 1578. godine knjigu "Kratka hronika ponovo sastavljena slovenskim jezikom". U univerzitetskoj biblioteci u Zagrebu čuva se jedini primerak prvog izdanja ove knjige i u njemu kod 858. godine piše: " Ivan tog imena osmi iz Engleske posta u Rimu papom, a budući da je bio žena postavljen je pogrešno za papu, a zbog velike mudrosti i znanja. I zatrudnela je sa svojim đakom te porodila nasred trga dete. Od tog doba i vremena svakom papi kakda ga postavljaju ogledaju da li je miškog pola. "

NA VAMA JE DA CETE VEROVATI ILI SUMNJATI.?!

Filozofi bi rekli ovako.

Dekart: da u svojim sudovima "treba dopustiti samo ono što se prikazuje sa takvom jasnoćom da nam je potpuno nemoguće posumnjati u to."

Piron: da je najmudrije uzdržavati se od suda šta je istinito, lepo ili dobro. Da u sve treba sumnjati. On je išao tako daleko da je na poznatu Sokratovu "Znam da ništa ne znam" odgovarao: "A kako on zna da ništa ne zna"?