Pametne glavice

Zaista, mudro je jesti kupus, kao i sve njegove bliže rođake. Zato upoznajte jednu od najraznovrsnijih jestivih biljnih familija. Predstavljamo vam nekoliko njenih pripadnika, a to su: običan kupus, beli kupus, crveni kupus, kelj, prokelj i raštan.

Klasičan kupus je prava klasika kada treba da pravite sarme. Super je za kiseljenje, ali je i odličan za svežu salatu. Za njega važe ista uputstva kao i za sve vrste kupusa - što ga kraće kuvate, to je zdraviji i ima više vitamina.

U zavisnosti od vrste, listovi kelja su mu manje ili više naborani. Jesenje i zimske vrste imaju jaku aromu. Odličan je za čorbe i dinstanje, a nepravedno je zapostavljen kada su sarme u pitanju, jer je i za to pogodan.

Prokelj je "mali kupus" koji se bari dok je još izdanak i pri tom je pravi specijalitet. Nikada nemojte prekuvati prokelj, jer u tom slučaju gubi sve - i boju, i vitamine, i ukus. Prokelj je najbolji kratko prokuvan i preliven s malo maslinovog ulja, sa začinima po volji, kao što je, na primer, kim.

Za razliku od klasičnog kupusa, beli kupus ima blaži ukus, "lakši" je za stomak i nema neprijatan miris tokom kuvanja kao njegov najbliži rođak.

Crveni kupus svoju otmenu tamnoljubičastu boju duguje takozvanim antocijaninima, sekundarnim biljnim supstancama koje su prisutne i u crvenom bobičastom voću i crnom vinu. Najbolje je jesti ga svežeg, sitno narendanog, kao salatu.

Raštan je kod nas zastupljen uglavnom u brdsko-planinskim krajevima, gde ga jedu kuvanog s jagnjetinom i ovčetinom. Odličan je za čorbe i dinstan kao blitva. Neke verzije raštana imaju glatke i naborane listove, ali im je ukus isti.

Izvor: Krstarica