Paljenje srpskog Rajhstaga ? :: Politicki ~ Geopoliticki forum

Dragomir Anđelković

Paljenje srpskog Rajhstaga?

Nacisti su 27. februara 1933. godine podmetnuli požar u kome je izgorela zgrada nemačke Skupštine (Rajhstag). Za taj čin optužili su komuniste, a iskoristili su ga kao izgovor za zavođenje terora. Tada su zapaljene „lomače“ na kojima će izgoreti mnogi koje su nacisti doživljavali kao svoje neprijatelje, a pod parolom zavođenja reda su dotučeni parlamentarni poredak i medijske slobode.

RUŽIČASTA SEĆANJA

Te ružne istorijske epizode nisam mogao da se ne setim pošto sam juče ušao u kuću. Znatiželja da vidim šta se dešava nedaleko od mog stana, dovela me je na Trg republike, i to baš onaj deo centralnog skvera gde počinje Makedonska ulica. Otuda, doživeo sam iznenadni juriš policije. Prema onome što sam ja mogao da vidim, bez ikakvog povoda, u duhu falange Aleksandra Makedonskog, ona se obrušila na demonstrante. Od policajaca je bio brži samo suzavac, koji se, kao gusta magla spustio na prisutne nekoliko sekundi pre policijskog juriša.

Dok sam spašavao, ako ne glavu, onda bar leđa, kroz glavu su mi prolazile scene od pre 17 godina! Devetog marta 1991. godine, na istom mestu, doživeo sam brutalan i neisprovociran napad policije. Zbog besomučnih laži tadašnjeg RTS-a, SPO je organizovao miting. On još nije ni počeo, a milicija je pokušala da suzavcem, pendrecima, bornim kolima, konjicom, rastera demonstrante. Besni zbog takvog ponašanja „organa reda“, oni su odgovorili kamenicama i podizanjem barikada. Naravno, bilo je, kao i na svakom okupljanju, tu i huligana koji su iskoristili priliku da razbijaju izloge i pljačkaju radnje. No, bilo je i medija koji su uzimali u zaštitu istinu i prava napadnutog naroda.

Svi znamo šta se potom dešavalo. Na ulicama su se pojavili tenkovi i vojska. Usledila su hapšenja i prebijanja kako učesnika u demonstracijama, tako i političkih lidera. Zabranjen je rad opoziciji naklonjene televizije „Studio B“, i radija B-92. Za to vreme, državni mediji su u glas tvrdili kako je policija morala da interveniše da se miting ne bi otrgao kontroli i da su za sve što se desilo krivi njegovi organizatori.

MRAČNA SADAŠNJOST

I dok sam razmišljao o 9. martu, nekako sam uspeo da stignem do kuće, izbegavši agresivne policijske „trojke“ koje su, izgleda, tukle koga su stigle. Tada je nastupio šok. Uključivši TV, shvatio sam da RTS, B-92 i Studio B – jednoglasno tvrde da su „huligani“ koji su se odvojili od „mase pristalica Radovana Karadžića“, napali policiju i počeli da razbijaju radnje. Nisam mogao da se otrgnem utisku d a su to mnogo gore laži nego što su bile one od pre 17 godina. Tada se bar nije tvrdilo da su „opaki“ dečaci od 14 godina izvršili juriš na „goloruke“ policajce, već su nalaženi razni izgovori zašto je intervencija policije bila „nužna“. I eto, setih se paljenja nemačke Skupštine.

Mojoj tvrdnji da je policija namerno isprovocirala nerede u prilog ide i elementarna logika. Doduše, pitanje je da li je potrebno još nešto objašnjavati posle reči policijskog oficira koje je zabeležila kamera televizije B-92, dok je Tomislav Nikolić najavljivao skori početak šetnje. Policijski starešina je otprilike rekao – ma kakva šetnja, i potom je usledilo par „masnih“ psovki.

Sukob je započeo pred sam kraj mitinga, a kulminirao u trenutku kada je počeo da govori zamenik predsednika SRS-a. Bilo je jasno da se primakao trenutak da demonstranti krenu prema zgradi RTS-a. Da su neke agresivne grupice, sakrivene među okupljenim narodom, želele da izazovu haos po gradu, svakako bi još malo sačekale. Kada kolona krene, imale bi mnogo širi prostor za delovanje. Onda bi mogle sukcesivno, u raznim delovima grada, da se od nje odvajaju, i započinju „rušilačke aktivnosti“. Da li bi se tako nešto i desilo, ne znam, a nadam se da ipak ne bi. Međutim, ono što je očito, to je da je otpočinjanje nemira pred sam kraj mitinga odgovaralo jedino onima koji su želeli da ne dođe do šetnje. Ili da obavezno dođe do nereda!

Masovan prolazak demonstranata kroz grad, svakako je mnogo efektniji vid protesta od pukog održavanja mitinga. To sadašnji vlastodršci znaju i u fazi kada nastoje da konsoliduju svoju vlast nametanjem medijske monolitnosti gore od one iz Miloševićeve epohe, zadnje što bi hteli, to je da reskiraju da se zapali „baklja“ narodnih protesta. Oni odlično znaju da „tiha voda breg roni“. Uostalom, u sadašnjoj vladi sede i oni koji su 90-ih godina uporno protestovali, i oni koji su te proteste razbijali i satanizovali. Otuda su na osnovu iskustva stečenog sa obe strane „barikada“, verovatno po svaku cenu, hteli da u startu kompromituju proteste, ako ne i da ih trajno onemoguće. I, kako se pokazalo tokom noći, da jednim udarcem postignu dupli rezultat – da iskoriste pometnju kako bi izručili Hagu Radovana Karadžića.

ŽAL ZA DEVEDESETIMA

Sa setom možemo da se sećamo vremena kada je opozicija imala uz sebe nemali broj medija, ali i veći deo nevladinog sektora, međunarodnih institucija, pa i još mnogo toga. Sada nema gotovo ništa od nabrojanog. Štaviše, nekadašnji, bar od tadašnjih vlasti, nezavisni mediji, sada su revnosni borci za samovolju vladajućih struktura. Naprosto, zapadni mentori ili sada već vlasnici tih medija, kao i domaći medijski tajkuni, od njih ne očekuju da budu objektivni, već da služe kao propagandni instrumenti. Slično stvari stoje i sa plejadom naših „renomiranih“ NVO. Otuda, uz sredstva kojima je raspolagao Miloševićev režim, ovaj sadašnji raspolaže znatno ubojitijim arsenalom. I izgleda nameravaju da ga naširoko koriste. A oni koji ne podržavaju vlast, nemaju kome ni da se žale. Koga je briga za njihova, ne građanska, već osnovna ljudska prava?

Još samo da vlast sazove neki kontramiting, nalik onome od 11. marta 1991. godine, održanom na Ušću. Samo što bi sada umesto Dušana Matkovića i Radomana Božovića, govorili Boris Tadić i Ivica Dačić. I neko od njih bi možda rekao da su demonstranti u centru grada huligani i pozvao prisutne da se obračunaju sa njima. Mada, ponovo sam smeo s uma da oni preferiraju tehniku „paljenja Rajhstaga“ a ne prostodušnu devetomartovsku brutalnost. Verovatno bi ipak govorili o visokoparnim humanističkim principima i evropskim vrednostima, dok prljave poslove obavljaju njihovi medijski jurišnici, sada mnogo veštija i znatno bolje opremljena policija i domaće a strane specijalne službe. Sadašnja vlast je bar u nečemu postala „rafinirana“ na zapadan način.

* * *

Kakva god imali politička ubeđenja, nadajmo se da će naš narod ipak imati snage i volje da se suprotstavi gušenju medijskih sloboda i izvrgavanju demokratije ruglu. Jer, jedna stvar je ispoljavanje nekih ubeđenja, a druga pasivno posmatranje kako se pravo na slobodno izjašnjavanje suspenduje. Političarima zbog opredeljenja koja nama deluju najprihvatljivije, poveravamo vlast da bi ih demokratski realizovali, a ne da bi vlast zloupotrebljavali. A zloupotrebljavaju je ako onemogućavaju delovanje i izražavanje i onih političara odnosno opredeljenja sa kojima se ne slažemo. Ako preko toga pređemo, nikada nećemo znati da li će neko noću pokucati i na naša vrata! Mnogi od Hitlerovih oponenata iz 1944. godine, pogubljenih posle neuspelog pokušaja atentata na firera, ushićeno su pozdravili sve ono što je usledilo posle paljenja Rajhstaga. No, nije mnogo vremena prošlo dok „maca nije došla na vratanca“.

Nije prošlo mnogo vremena ni od kada je DS, u koaliciji sa partijom S. Miloševića i još par drugih stranaka, uzela punu vlast, a već su prešli crtu koja se u pravnoj, uređenoj zemlji ne prelazi. Noćas smo imali „priliku“ da doživimo i upotrebu brutalne sile, i samo nam ostaje da se nadamo da zloupotreba policije nije imala tragičan ishod, da neko od dečaka koji su probali da joj se suprotstave nije poginuo ili ozbiljno povređen. Nadajmo se i da sve to nije uvod u „egzekuciju“ nekih političkih stranaka koje za sadašnju vlast mogu da budu opasne. Nadajmo se da će sve ostati na nivou medijskog blaćenja opozicije i brutalnog prebijanja demonstranata. No, dok se nadamo, spremajmo se da kao savesni građani, mirno ali uporno, branimo demokratski poredak. Pošto izgleda da sve ponovo dolaze na „svoje“ tj. policija opet u slast mlati narod, RTS stiče renome „TV Bastilje“, a Mrkonjić priča o obnovi – da i mi potražimo naše stare dobre pištaljke.

NSPM