jeste da, siri se, ko moj djoka kad se opustim. niko da objasni u sta se to siri. sta je sa druge strane. i sta je bilo pre tog praska. nije bilo nista jel. prica o velikom prasku je suplja samo tako..

Nema druge strane

Не знамо, зато се и зове тамна. Невидљива је јер не емитује нити апсорбује ниједну врсту зрачења. Али једначине раде када се она уваци и зато је ту. 

Шири се у смислу да се галаксије све више удаљавају једна од друге. Питања у шта се универзум шири и шта је иза немају смисла. Проблем је што се на Велики прасак гледа као на експлозију бомбе, са јасно дефисаним почетком. Ако простор-вријеме замислимо као мрежу са одређеним размаком, како идемо  назад кроз вријеме све до Великог праска, размак постаје све мањи, али сама мрежа је и даље бесконачно велика. Сам Велики прасак је тачка сингуларитета и ту се сви закони физике које знамо престају да важе и тако да не можемо знати шта је претходило или било у тенутку самог Великог праска.

znaci "ne mozemo znati" znaci da da ne znate. citav postulat je takav. rubish. nidje veze. kloaka.

То што не знамо шта је иза Великог праска  не мора нужно да значи учешће Бога или нечег сличног. Можда је почетак једног универзума крај другог, непрекинути низ сажимања и ширења.

Tesko je zamisliti , u Zemaljskim okvirima, da nesto nema ni pocetak ni kraj...

lakse nego da iza necega nema nista. msm sta je to nista? nemoguce.
beskonacno.
odnosno jedno.

Eve jedna definicija za fizičare početnike 



Singularitet

Najzajebanija stvar za definisanje i to ne samo na ovom sajtu nego od velikokg praska do danas uopšte.

Singularitet je termin, fenomen, pojava (a niko ne zna šta je) koja prkosi zdravom zemaljskom (a možda i vanzemaljskom) razumu na svaki način zbog toga što je on verovatno SVE i verovatno i istovremeno NIŠTA. Neće vas valjda zbuniti (a znam da hoće) ako kažem da je to mesto (ako je uopšte mesto) u kome je SVE i od koga sve POČINJE (ako uopšte u njemu pojam vremena nešto znači što svaki početak nužno zahteva). Sve u svemu, nešto što vas može učiniti konfuznim više nego bilo šta na ovom svetu i nešto što će najefikasnije ubiti volju u vama za saznavanjem i otkrivanjem tajni univerzuma i naravno definisanju istih. Uzročno-posledično pitanje “šta je straije kokoška ili jaje?” je prava teletablis zanimacija u odnosu na tajne singulariteta.

Singularitetom se opisuje stanje kada je sve na ovom svetu, ali ama baš sve, bilo u stanju kosmičkog embriona ili nečemu što je još mladje od embriona. Iz ovog beskrajno majušnog i beskrajno gustog zametka nastala je cela Vasiona i ono što je u njoj. Ako zamislite (a ne možete) tačku koja je toliko mala da i nema dimenzije i da u njoj sabijete svu materiju Vasione blizu ste onoga što se zove singularitet. Rekosmo zamislite i sabijte … e tu je kvaka, kao mislilac, sabijač i u neku ruku kreator singulariteta morate da se nalazite negde, ali negde van singulariteta ne postoji, negde ne postoji ni u samom singularitetu, što vas baca u logičku zajebaciju da je mislilac i sabijač ili singularitet “lično” i ne može da ga vidi, zamišlja i razume a kamo li sabije, ili se potpuno sjebete pa zaključite da mislilac i sabijač uopšte ne postoji jer nema gde da postoji.

Ako singularitet ipak zamišljate kao malu, okruglu petardu koja “visi” negde u prostoru i “čeka” da prasne velikim praskom i podari vam radost postojanja u Vasioni, opet ste se zajebali. Izvan singulariteta PROSTOR NE POSTOJI, nema ničega, jednostavno petarda nema gde da “visi”, nema čak ni vas koji čekate da vidite vatromet jer ste vi produkt velikog praska i deo Vasione koja još uvek “čeka” da nastane i “kreira” prostor za posmatrače. Da, pomenusmo glagol čekati … opet kvaka, nema čekanja u singularitetu jer u njemu vreme ne da ne teče - VREME NE POSTOJI.

Pa šta postoji koje pičke materine u tom singularitetu pitamo svi.

Pa postojala je cela naša vasiona (sva njena materija) koja nije ni u prostoru niti u vremenu. Eto to je singularitet, x=0, y=0, z=0, t=0, m=∞. Sve za šta znamo je bilo u njemu ali na način i u formi koju ne možemo da zamislimo. Jednostavno ljudski mozak ne poseduje “dimenziju” neophodnu za shvatanje tvrdnje da je u singularitetu sve, ali to sve nije ni u prostoru (NIGDE) ni u vremenu (ne postoji reč za NIJE U VREMENU), pa ako nije nigde onda verovatno i ne postoji, a svi jebeno znamo da postoji. Ili, singularitet je sve, što po ljudskoj logici znači i svuda i uvek, ali kako u singularitetu prostora i vremena nema to automatski znači da nije nigde, … i slične zajebacije i logičke vratolomije.

Zašto ljudima nedostaje moždana “dimenzija” za potpuno razumevanje singulariteta? Pa verovatno iz istog razloga zato što krokodilima nedostaje moždana “dimenzija” za razumevanje integrala ili, recimo, književnosti Milorada Pavića.

Na kraju, pitate se gde je ovde zabava i neophodna zajebancija u definisanju. Odgovor naslućujete; u singularitetu nema ni prostora ni vremena za zajebanciju, a i kad bi bilo ne bi vam mnogo stalo do toga. Isuviše je “skučen” i “statičan” za ozbiljniju zabavu.

Jebeno za definisanje u pičku lepu materinu, ali ipak donekle zabavno.




Elem ukratko  zajedno sa "širenjem" univerzuma, širi se vreme-prostor. Van toga ono ne postoji.
To sam mislio da kažem predhodnim postom.

Lepo pricas, svaka cast   Ali, mozda bi nasem narodu bilo lakse kada bi taj singularitet nazvao nekim razumljivijim imnom; nesto u nasem duhu, nesto kao "nedojeb", "surdukrupa" ili "bezishtica" itd...
  SVidja mi se pomisao da univerzumi pulsiraju od nedojeba do nedojeba 
 

Siri se siri se...