Бања Ковиљача врви од илегалних имиграната         
понедељак, 06 јун 2011 11:16
Свако ко се ових дана затекао у чувеном лечилишту Бањи Ковиљачи, коју су још пре рата Карађорђевићи подигли као свој ексклузивни летњиковац – морао се запитати да се није којим случајем, уместо у Подрињу, обрео у предграђу неког авганистанског, ирачког или пакистанског града. И тек бујно зеленило, пажљиво покошени травњаци и виле грађене за југословенског монарха указаће путнику или туристи да је ипак у Србији. Мада ће сигурно бити збуњен стотинама Азијата који у мањим групама лутају улицама Бање Ковиљаче, уживају у топлом јунском сунцу, гласно размењујући звучне реплике на само њима знаним језицима...
Мештани Бање су узнемирени и ових дана њих око 700 потписало је петицију којом траже да се реши проблем лажних азиланата који, у жељи да се докопају Европе, у све већем броју долазе у Бању јер се овде налази једини центар за азил у Србији. Већина их је из Авганистана и у пропутовању кроз Србију. Бања Ковиљача им је неизбежна дестинација да се одморе, оснаже, приме новац од рођака из иностранства и – заувек нестану у лавиринтима међународног кријумчарења људи.
Пролазећи кроз Бању, већ у прва три минута видели смо у главној улици бар стотину људи за које би се рекло да су дошли однекуд из азијских степа. Мршави, излизаних ђонова од вишемесечног пешачења, ипак нису одавали утисак људи који су склони насиљу. Можда је чињеница да се искључиво крећу у групама, као и културолошка баријера, навела мештане да у својој петицији оцене да њихово „понашање на ивици ексцеса ствара страх, нарочито код млађих женских особа”. Да ситуација постаје озбиљна, сведоче и предлози појединаца да се азиланти ограде жицом и да им се ограничи кретање.
С друге стране, председник МЗ „Бања Ковиљача“ Мирослав Вукосављевић упозорава да се проблеми могу решити и да је најважније да азиланти обрате пажњу на „културу кретања по Бањи“.
– Да не леже по травњацима, на пример. Лично подржавам идеју да се гради још један анекс за њихов смештај, а сад је на вишим инстанцама да одлуче. Јер, азиланти ће свеједно долазити овде, зидали ми нови анекс или не. Имам пуно поверење у Комесаријат и надам се да ћемо уз помоћ Владе Србије наћи решење прихватљиво за грађане Бање Ковиљаче, уз поштовање међународних обавеза Србије.
Проблем је, заправо, што места за прихват нових азиланата одавно више нема. А они пристижу и пристижу. Спавају по клупама у парку, а они срећнији у изнајмљеним собама, где смештај кошта 10 евра за ноћ. Није тајна да неколико продавница у Бањи преживљава искључиво захваљујући муштеријама азилантима. Нико се не усуђује да каже колико их тачно лута улицама, али је сигурно да је реч о стотинама људи.
У хладовини дуда поред такси-станице затичемо Хамида, Хана, Мамона, Махдија, Насифа, Захеда и Тарека – сви из јужног Авганистана, одакле су пешачили три месеца до Бање Ковиљаче. Отворено кажу да им је циљ да се докопају Аустрије или Француске. Кажу да немају ниједан документ, да су гладни и уморни. Насиф показује преосталих 50 динара, објашњавајући да су из домовине кренули сваки са по 4.000 до 5.000 долара, али су све потрошили.
Роберт Лесмајстер, управник Центра за азил у Бањи Ковиљачи, тренутно јединог такве врсте у Србији, већ четири године организује прихват и смештај азиланата у Србији. Центар је до краја 2008. био под управом УНХЦР-а, када прелази у надлежност Владе Србије, односно потпредседника Јована Кркобабића, после доношења Закона о азилу у складу са европским захтевима. Лесмајстер, који је иначе рођен у Бањи Ковиљачи, објашњава да је тренутно смештено 85 људи, што је нешто више од пројектованог максималног броја.
– Не можемо да примимо више да не бисмо префорсирали инфраструктуру објекта, струју, канализацију... Неки од њих уносе своја грејна тела, имају навику да праве амам у својим собама, подижу температуру у собама до 30 степени. Овде имају обезбеђену исхрану, здравствену заштиту, понешто од најосновније одеће и обуће, прибор и основна средства за личну хигијену, средства за прање веша и одржавање хигијене у собама и купатилима – каже Лесмајстер.
Азиланти се у Центру у просеку задржавају два-три месеца. Тренутно, чак 45 њих су дошли из Авганистана, 13 из Сомалије, 12 из Ирака, по два су из Ирана и Туниса, по један из Палестине, Хрватске, Пакистана, Алжира, Узбекистана, Украјине. Од краја 2008. до данас, само кроз Центар је прошло више од хиљаду људи, не рачунајући армију оних који не могу да добију смештај у Центру.
Центар је отвореног типа, нема страже, нема жице, додаје управник. Зато азиланти лако беже из Центра, после неколико недеља или месеци, када добију новац преко „Вестерн јуниона” од својих пријатеља и рођака, којим плаћају илегални прелазак границе.
– Основа свега је да су сви они лажни азиланти! Азил је чаробна реч којом купују време и избегавају затворске казне када их ухвате у илегалном преласку границе. Тада их пребацују овамо, где могу да се наједу, напију, медицински залече, окупају и добију легитимацију лица које тражи азил. А са том легитимацијом могу да оду у банку и подигну паре преко „Вестерн јуниона”. Јер, сваки прелаз границе илегалним каналима кошта од 3.000 до 5.000 долара и не могу да крену даље док им не стигне уплата – напомиње управник.
Међу азилантима има и проблематичних случајева, дешавале су се и туче међу припадницима различитих етничких заједница. По ривалитету се истичу Ирачани и Иранци, и Сомалијци и Авганистанци. Неколико пута је долазило до физичких обрачуна, углавном под дејством алкохола, али се завршавало лакшим телесним повредама. Како кажу мештани, међу азилантима су примећени и уживаоци опојних дрога, па има посла и за локалне дилере, што свакако отежава ситуацију.
Међутим, управник Лесмајстер тврди да, према његовим незваничним подацима, азиланти праве много мање инцидената него што други праве према њима.
– Они су, у не баш занемарљивом броју случајева, жртве разбојништва, препадања на улици, одузимања личних предмета и новца. Прочуло се међу локалним деликвентима да они подижу кеш преко „Вестерн јуниона” у банци и пошти, примају и по 2.000 евра у једној тури. Нападачи иду и у групама по осам, са оним чувеним навијачким капуљачама, као инквизиција, и нападају азиланте. Вероватно има више од двадесетак регистрованих случајева таквих напада, а свега пар пута су они физички напали некога – упозорава Лесмајстер.
Председник Месне заједнице „Бања Ковиљача“ Мирослав Вукосављевић покушава да изнађе решење и заштити интересе – како државе, тако и грађана Бање.
– Апелујем на грађане да мало шире посматрају проблем и да схвате да није све црно-бело. Требало би да, уз извесну дозу толеранције, ово решимо на најбољи могући начин и да тиме не угрозимо имиџ Бање Ковиљаче као туристичког места надалеко познатог по гостопримству и толеранцији.
Сомалијац Муса: Остајем овде
Азилант с најдужим стажом, Муса (46) из Сомалије, не жели да се слика за новине. „Не волим слике. Овде сам три и по године, међу првима сам који се доселио овамо. Укупно сам 27 година у Србији, где сам и студирао, већ сам се прилагодио. Жеља ми је да останем овде и да се запослим као агроном. Добио сам прошле године субсидијарну заштиту Србије, у процесу сам стицања статуса избеглице. Мени се свиђа Србија, није ми важно да ли ћу живети у великом граду или малом месту. За разлику од других који овамо долазе, ја сам одавно видео света и рекао: доста је било. Остајем овде”, изричит је Муса.

izvor Balkanmedija