Sve tiše njakanje   

U Etiopiji, Eritreji i Somaliji preostalo je tek nekoliko stotina primeraka afričkog divljeg magarca. Zbog toga se može reći da je on na listi ugroženih životinja.

Među mnoštvom životinjskih vrsta koje svakodnevno zauvek nestaju s lica naše planete uskoro bi mogli da se nađu i afrički divlji magarci. Nekada su veselo njakali sve od marokanske planine Atlas pa do Arabijskog poluostrva, a danas je preostalo tek nekoliko stotina primeraka.

Ovaj rođak konja dugačak je oko dva metra, a visok oko 120 centimetara i težak svega 250 kilograma. Dlaka mu je kratka, svetlosiva ili braonkasta. Na vratu ima kratku grivu, uši su mu velike, oivičene crnim, a dugi rep završava se gustom crnom kićankom.

Afrički divlji magarci mogu se pronaći u brdovitim kamenim polupustinjama, gde se hrane travom i lišćem retkog žbunja. Iako su prilagođeni životu u pustinji i većinu potrebne tečnosti crpe iz hrane, nikada ne žive daleko od izvora vode. Na pojilo odlaze bar jednom u tri dana, dok ženke koje doje mlade svakodnevno moraju da piju vodu. Teritorijom na kojoj ima dovoljno vode i hrane gospodare najsnažniji mužjaci, ali pristup dozvoljavaju i drugim pripadnicima svoje vrste.

Pored surovih životnih uslova, za ugroženost afričkog divljeg magarca i njegovih podvrsta - nubijskog i somalijskog magarca - krivi su ljudi. Naoružani do zuba, posle ratnih sukoba, okrenuli su se protiv magaraca. Love ih za ishranu, ili ih koriste u tradicionalnoj medicini, verujući da magareće salo leči tuberkulozu. Čistokrvnih divljih magaraca ima sve manje i zbog parenja s pitomim rođacima, a preostali primerci polako posustaju u borbi za opstanak i zato što od velikog broja domaćih životinja sve teže dolaze do hrane. Ako se ljudi ne potrude da pomognu ovim nejakim stanovnicima Afrike, njakanje predaka domaćeg magarca uskoro će utihnuti za sva vremena.