Osa Istok-Zapad određena je dnevnom putanjom Sunca. Narodi koji stupaju na scenu istorije kreću se istim smerom (od istoka ka zapadu, ne obrnuto). Predstavlja li ova putanja – kako je to, među mnogim drugim, smatrao veliki engleski geograf Makinder – i glavnu putanju istorije, njenu „geografsku osu“?
Nema sumnje da doticaji, ali iznad svega sukobljavanja Istoka i Zapada čine veoma staru i važnu temu istorije, motiv koji se, uostalom, nešrekidno ponavlja. Stalnoj pretnji sa Istoka – kakvu oličavaju nomadski narodi, poput Skita, Huna ili Gota – odgovaraju pokušaji Zapada da sebi potčini Istok, da ga kolonizuje. Zajedno sa vojnama, ka Istoku se, u dugim kolonama, kreću i misionari, koji ne donose sobom samo svetlost nove vere ili jedne političke, imperijalne ideje.
Ista putanja, premda preimenovana u nešto drugačije termine – prevedena na nov jezik – projektuje se sve do u naše doba. Nasuprot malom poluostrvu na zapadu kontinenta, koji je domovina gradova i urbanih civilizacija, stoje bezmerna prostranstva stepa i ravnica. Danas je to bivši sovjetski istok, iznad svega Rusija. Hitlerova Drag nach Osten ima svog neposrednog prethodnika u Napoleonu – oba se zavrsavaju istim ishodom: prividnim trijumfom, potom katastrofom. Poraz je posledica nemogućnosti da se ovlada ogromnim prostorom koji se autohtonom stanovništvu, opet, i ne postavlja kao problem. Zaplet je u velikim bitkama Istoka i Zapada možda uvek isti, ali su akteri u njemu uvek novi: Grci protiv Persijanaca, Rimljani (i Romeji) protiv Skita i Sarmata, Germani protiv Slovena... I, još pre, Danajci protiv Troje. Značaj ove teme ipak ne treba precenjivati, još manje apsolutizovati (na način na koji to čine Makinder i njegovi uticajni sledbenici), jer će nam zaprečiti uvid u druge i ništa manje važne „ose istorije“, poput one koja povezuje Sever sa Jugom. Drevni Ahajci dolaze sa severa i severoistoka (a ne sa zapada) i prvobitno su bili stočari i „mrzitelji gradova“, slično vedskim Arijima koji osvajaju indijski potkkontinent, rušeći drevnu, urbanu i merkantilnu, dravidsku civilizaciju.
Istok i Zapad pri svemu tome ostaju nejasni pojmovi, koji izmiču definicijama, pa čak i bližim određenjima. Nejasne su takođe i linije koje ih dele, i to tim više što se vraćamo dublje u prošlost. Dravidski Mohedžo Daro „zapadniji“ je od Sparte, mikenska kultura „istočnija“ je od Troje. Isto važi i za latensku (keltsku) kulturu u odnosu na Rim. Ni kod Herodota, koji ima ambiciju da opiše „ranije dodire Istoka i zapada“ i ojasni uzroke njihovih ratova, granice još uvek nemaju onu čvrstinu koji će steći u poznijim periodima: one pre odvajaju poznato od nepoznatog nego Istok od Zapada. Jedna od njih je i granica koju čini reka Istar (Dunav), razdvajajući Trakiju od zemlje skitskih Sigina, od Skitije koja se „proteže sve do Veneta na Jadranu“:“... izgleda da se preko Istra nalazi jedna beskrajna pustinja“. I takođe: „Tračani pričaju da u predelu preko Istra zemljom gospodare pčele, od kojih se ne može dalje proći“.
Herodot je, uprkos tome, jasnije sagledavao Istok, njegova plemena, narode i običaje nego mnogi potonji autori. Njegovo delo i u tome ostaje uzorno, ali smo još daleko od toga da bude u potpunosti rastumačeno.
Tacit se, naprotiv, prihvata da opiše Rimu neprijateljsku i varvarsku Germaniju – Germaniju koju, po njegovim rečima, „od Sarmatije i Dakije odvajaju uzajamni strah i planine“ – ne i Sarmatiju. On je, uostalom, i ne opisuje na osnovu ličnog uvida nego izveštaja starijih autora, što dovoljno govori samo za sebe. Prisk, koji prelazi Dunav dolazeći u zemlju Limiganata (današnji Banat i Bačka) kako bi posetio Atilin dvor, takpđe stupa u nepoznatu zemlju. Slično Tacitu koji često ne razlikuje Gale od Germana i ne ume da kaže treba li Venete (pretke Slovena) računati u Germane ili Sarmate, ni Prisk ne zna kojim jezikom govori lokalno stanovništvo. Zid „uzajamnog straha“ ovde je još čvršći i neprovidniji nego kod Tacita. Vredna je pomena i činjenica da se Prisk nalazi u diplomatskoj misiji: pišući o Hunima, on  zapravo govori o neprijatelju. Da li je, na primer, njegov opis Atilinog pogreba – praćeno ritualima nenadmašne surovosti – zaista samo nepristrasni izveštaj očevica ili pravi primer političke propagande onog doba?
Snažnija od limesa koji je delio „civilizovane“ od „varvara“ je granica koju utvrđuje vera. Podela na zapadno i istočni hrišćanstvo ostaje dublja od one koja je raspolutila zapadni svet, već usled činjenice da je protestantizam samo jeres ponikla u krilu katoličke crkve. Pokušaji da se podela na Istok i Zapad tumači načinom vladavine i pravda političkim razlozima – karakterističnim ne smao za naše doba već i za pojedine helenske istoričare – podjednako je neodrživ i danas koliko i u vreme peloponeskih ratova. Tirane antičkog sveta, baš kao i imperatore poznog Rima, ili pojedine prinčeve iz razdoblja italijsnke renesanse, valjalo bi u tom slučaju podvesti pod pojam nepatvorenog orijentalnog despotizma. Sparta nimalo ne odgovara demokratskom idealu, što ne sprečava Platona da joj se divi, stavljajući njeno aristokratsko uređenje visoko iznad atinske demokratije. Trebalo bi takođe da prenebregnemo čitave istorijske epohe, poput evropskih srednjovekovlja ili totalitarnih režima HH veka. Skiti, nasuprot tome, ako možemo verovati opisima grčkih autora, žive slobodnije nego Grci. Primer mogo čistije demokratije od one koju ustanovljavaju trgovačke republike Mediterana možemo naći u istituciji slovenske Skupštine.
Makinder svakako nije ni prvi ni poslednji koji je nastojao da temi sukoba Istoka i ZApada pripiše rasne konotacije: „Skiti iz Homerovih i Herodotovih priča, koji „piju mleko od kobile“, imali su iste životne ideale i pripadali istoj rasi kao i kasniji stanovnici stepe“. Tim „kosookim“ i „nemilosrdnim hordama konjanika bez ideala“, po ovom autoru, suprotstavljaju se beli dolihokefali zapada, severa i juga Evrope. Plod te milenarne borbe protiv zavojevača sa Istoka su zapadne kulture gradova, savremena urbana civilizacija uopšte. Skiti, međutim, suprotno onom u šta je verovao Makinder, uopšte nisu bili „kosooki“ nego gotovo čistokrvni Indoevropljani; Huni i Goti behu šarolik savez najrazličitijih rasa, etnosa i naroda. Urbane civilizacije su, sem toga, postojale i mnogo pre najezdi Huna ili Skita, pa čak i pre indoevropskih migracija. Njihove tragove nalazimo u evropskom Podunavlju i dravidskoj Indiji, te u Sredozemlju, u vidu stare iberske i kritske civilizacije. Okončala su ih upravo osvajanja belih i dolihokefalnih Indoevropljana. Sećanje na to sadržano je u Homerovoj povesti trojanskog rata.


Boris Nad