Током априлског запоседања Бачке 1941. године, услед инсценираних сукоба којима је створена привидна витешка битка „храбре“ мађарске војске са „четницима“, побијено је најмање 8.350 (према другим подацима 8.500) грађана. У политичком извештају Светозара Тозе Марковића од 10. октобра 1942. напомиње се да су хортијевци до октобра 1941. године погубили 15.000 душа, око 60.000 затворили у концентрационе логоре и протерали, а у јануарској Рацији 1942. побили „око 10.000 душа у Шајкашкој и Новом Саду“.[5]

Преко 10.000 људи је опљачкано током априлске окупације. Вредност опљачкане имовине износи 539.251.271 предратних динара. Тим чином је прекршена Хашка конвенција (члан 46, 47. и 48.) из 1907. године за шта нико није одговарао, као ни за све друге нечовечности у Хортијевој такозваној Великој Мађарској. Ни у „ужој“ Мађарској није поштеђена аутохтона српска заједница. Тело свештеника Милоша Апића из Сантова нађено је 25. априла 1941. године у дунавском рукавцу, изломљених удова и са два метка у глави. Истражни судија из Мохача је наложио обдукцију и тело је потом покопано у највећој тајности. На стотине мађарских Срба је затворено, нарочито интелигенција. Одлуком генералштаба и Министарства унутрашњих послова, од српске и јеврејске интелигенције су састављени такозвани радни батаљони, а поједини Срби су стрпани у логоре. Априла 1941. у Марцалу је основан логор 440 у који су затворени многи „неповерљиви“ Срби, староседеоци у Мађарској. Државна комисија за утврђивање злочина окупатора није могла да наведе прецизан број присилно регрутованих војника који су као „топовско месо“ жртвовани на Источном фронту, али „утврђује“ да је био „страховит проценат“ погинулих.[