Otvoreni bioskop

Gledanje filma na ogromnom platnu pod zvezdanim nebom pravo je uživanje, pa su zbog toga u mnogim zemljama širom naše planete otvoreni "open-er" bioskopi.

Kada je pre više od osam decenija tada mladi trgovac automobilima Ričard Holingšid poželeo da spoji dva zadovoljstva - automobile i filmove, nije ni slutio da će u godinama koje će uslediti njegov pronalazak osvojiti svet. On je zamislio bioskop na otvorenom prostoru u koji će posetioci dolaziti automobilima i film pratiti iz vozila. Ovu ideju pokušavao je da realizuje u svom dvorištu, tako što je projektor stavio na krov automobila, a platno naslonio na drveće udaljeno dvadesetak metara od asfaltiranog dvorišta. Da bi doživljaj u njegovom bioskopu bio potpun, iza platna je smestio radio pomoću koga je emitovan zvuk. Holingšid je obavio čitav niz eksperimenata da bi svoj open-er sinema doveo do savršenstva, čak je koristio i prskalice u dvorištu kako bi simulirao kišu i tako proverio da li film može da se gleda u svim vremenskim uslovima. Takođe, proveravao je vidljivost platna iz svih uglova svog parkirališta, pa je pomerao linije na parking mestima kako gledaoci ne bi automobilima onemogućili one iza sebe da prate film.

Posle dugogodišnjeg istraživanja, Ričard Holingšid je prijavio svoj patent 16. maja 1933. godine, a mesec dana kasnije, uz ulaganje 30.000 dolara, proradio je prvi bioskop na otvorenom prostoru u američkom gradu Nju Džersiju. Svaki gledalac plaćao je ulaz 25 centi, a isto toliko koštala je karta za automobil.

U godinama koje su usledile pronalazači su radili na usavršavanju zvuka u otvorenom bioskopu, što je predstavljalo najveći problem u ovoj inovaciji.

Kasnije je u Njujorku sagrađen i najveći bioskop na otvorenom "za sve vremenske prilike", sa 2.500 parking mesta za automobile i 1.200 sedišta pod krovom, dečjim igralištem i restoranom. Za razliku od ovog džina, dva najmanja open-er bioskopa napravljena su u Južnoj Karolini, a oba nisu imala više od 50 parking mesta.

Izvor: Krstarica