Otkud vi, zar niste mrtvi?
Josipu Brozu niko ne veruje, Slobodana Miloševića zadržavali na granici po četiri sata, a za Zoranom Đinđićem svi plaču

Radikalski lider Tomislav Nikolić nedavno nije mogao da ubedi voditelja emisije "Poligraf" da stan na Vračaru koji se vodi na njegovo ime - nije njegov. Voditelj uporan, te umalo da Toma i prizna. Ali onaj čiji je stvarno bio taj stan nije mogao - pošto je umro. Ispostavilo se da je stan zaista u telefonskom imeniku registrovan na Tomislava Nikolića, ali da čovek nije među živima. A i da jeste, to ništa ne bi značilo jer je on jedan od mnogih Srba koji imaju često srpsko ime Tomislav i često srpsko prezime Nikolić.

Međutim, ako vam je deda bio "najveći sin naših naroda i narodnosti", a imao je skoro unikatne "generalije" i dobijete ime po njemu, tek tada vam niko neće verovati. Josip Joška Broz, unuk doživotnog predsednika SFRJ Josipa Broza Tita, susretao se u životu bezbroj puta sa onima koji su mislili da ih zafrkava. Kada je pod stare dane odlučio da se krsti po pravoslavnim običajima, otišao je u Rusku crkvu u Beogradu.

- Skupili smo se u zakazano vreme ispred crkve, kad je neka žena sa prozora parohijskog doma upitala mog kuma: "Koga čekate?" Kum kaže: "Trebalo bi da dođe otac Vitalij i krsti Josipa Broza, imamo zakazano". Žena je prvo u neverici gledala u kuma, misleći da se sprda. Onda je zatvorila prozor, ali prethodno sasvim ubeđena rekla: "Deco, taj vam je odavno umro!" Pre tri godine pozvali su me prijatelji kao gosta na zakletvu u paraćinsku kasarnu. Dođemo na prijavnicu. Kažem vojniku da idem kod komandanta, on uze slušalicu da zove i pita me za ime. Kažem: "Josip Broz". Vojnik se trže, gleda, pa uljudno reče: "Gospodine, nemojte se šaliti, lepo sam vas pitao".

Ja mu opet kažem, on zbunjen. Veli: "Znate, ja to komandantu ne smem ni da kažem. Neće mi verovati". Dam mu ličnu kartu. Dečko je gledao jedno dva minuta u dokument, a onda ipak pozvao starešinu. U vreme dok je deda bio živ, takođe je bilo smešnih situacija. Ja sam tad radio u Saveznom SUP-u i 1979. imao sam saobraćajnu nesreću. Tada je dežurni u Republičkom MUP-u pozvao dežurnog u saveznoj policiji i rekao mu: "Josip Broz je povređen u saobraćajki. Je l' taj tvoj ili moj?" Ovaj iz Saveznog SUP-a mislio da ga zeza i spustio mu slušalicu. Šta će, pozvao ga opet, ali ovaj besan ko ris: "Jesi ti lud, s tim se zezaš?!" I opet mu zalupio slušalicu. Tek kasnije, kada je pogledao u evidenciju, shvatio je da ima radnika sa tim imenom - priča Joška.

Dok je imenjak i prezimenjak bio predsednik, Slobodan Milošević, generalni sekretar Odbojkaškog saveza Srbije i Crne Gore, imao je više neprijatnosti nego pogodnosti.

- U vreme sankcija i bombardovanja išli smo u Bugarsku kolima. Policajac na granici pogleda u moj pasoš, podigne pogled i kaže: "Gde bi ti, u Sofiju? Ne, bratko, tebe ćemo u Hag!" Svi drugi prolaze, mene ne puštaju. Posle je došao predsednik bugarske odbojkaške federacije i prošao sam. Kad je prestalo bombardovanje, išao sam u Mađarsku autobusom, gde je trebalo da pokupimo naše reprezentativce. Unutra samo vozač i ja. Granica prazna, nema nikog, uzeli nam pasoše, ali ne puštaju nas.

Čekali smo tri sata i 45 minuta. Verovatno su proveravali ko sam, slali faksove i ko zna šta još. Opet su me jednom prilikom izdvojili sa strane na granici. Prošla cela reprezentacija, ali ja ni makac. Pitam ih: "Bre, ljudi, zar ne vidite da u pasošu imam pet svežih pečata, što me držite?" Kažu: "Izvinite, ali imate nezgodno ime i prezime". Iznerviram se, pa im objasnim da sam rešio da menjam ime. Pitaju: "Koje vam je novo?" Rekoh: "Mirjana Marković!"

Bio sam sa porodicom jedne godine na letovanju u Grčkoj i tamo smo upoznali neke vrlo simpatične ljude iz Leskovca. Kad smo se vratili kućama, moja žena je zvala tog našeg prijatelja u firmu. Nije bio tu, pa je ostavila sekretarici poruku da je zvala supruga Slobodana Miloševića. Sekretarica je iznenađeno rekla: "A, vi ste gospođa Mirjana, prenećemo mu!" Stariji sin je upisivao gimnaziju, pa se i sam šalio kad su ga pitali kako mu se zove otac i čime se bavi. Rekao je: "Pa, zar stvarno ne znate čime se bavi?"

Slobodana Miloševića upoznao je 1998. godine, po povratku iz Japana, na prijemu za vicešampione sveta. Tadašnji predsednik se nasmešio kada mu se predstavio i rekao samo: "Znam". U odbojci postoji još jedan Slobodan Milošević, trener, a upoznao je i istoimenog novinara. Ima nas dosta - kaže.

Po reakcijama ljudi na svoje ime i prezime, uvek je znao i njihov politički stav. Jedni su ga tapšali po ramenu, a drugi mu pevali: "Spasi Srbiju i ubi se". Čak su i prijatelji iz šale njegovu suprugu prozvali Baca, jer su negde u novinama pročitali da tako svojoj ženi tepa bivši predsednik. U Užicu, na finalu ženskog odbojkaškog kupa, pre neku godinu, predavao je pehar pobednicama. Kada je spiker pročitao ko predaje pehar - salom se prolomila salva zvižduka.

- Predsednik svetske odbojkaške federacije, koji zna celu situaciju, pitao me svojevremeno u šali: "Jeste li i vi diktator?" Kažem mu: "Ma, kakvi". Nikad nisam bio član nijedne političke stranke. Novinari su me zezali u ono vreme da bi bilo idealno da ja podnesem ostavku, ne bi li u novinama mogli da objave veliki naslov: "Slobodan Milošević podneo ostavku" - priča Milošević.

Zoran Đinđić, predsednik mesnog odbora Demokratske stranke na Karaburmi, u tu partiju učlanio se tek posle smrti svog slavnog imenjaka.
- Osetio sam potrebu da to uradim. Njegova smrt me iz temelja potresla. Došao sam u prostorije opštinskog odbora da se učlanim i kada sam izgovorio ime i prezime, sekretarica Ivana se rasplakala. I mene je ganulo, pa sam se i ja rasplakao. Ranije, u vreme Miloševića, dešavalo se da me policija zaustavi zbog prekoračenja brzine. Pogledaju saobraćajnu dozvolu i puste me uz komentar: "Vozi mali dalje, i čuvaj glavu!" Radim, inače, u Luci Beograd. Tu blizu je svojevremeno bila i direkcija JUL-a.

Imali smo sličan broj telefona, pa su često zvali nas tražeći njih. Javim se jedanput, čovek s druge strane pita: "Ko je to?". Kažem mu: "Zoran Đinđić". Nekoliko trenutaka bila je tišina, a onda se on prodrao: "Ma, nemoj, a znaš ko je ovde? Vuk Drašković". I prekinuo je vezu. Posle Zoranove smrti, dešavalo se da u banci vidim tužne reakcije službenica kada pročitaju moje podatke, a ljudi nekako postaju prisniji kad im se predstavim. Živi ime - kaže on.

Krajem šezdesetih godina, dok su još bili deca, upoznao je Zorana u Toplici, odakle potiču Đinđići. Igrali su se, ali kasnije se nikada nisu sreli iako su dalja familija.
- Putevi su nam se razišli. On je postao genije, a ja mali prosečan čovek - objašnjava.
Dragoljub Petrović

Izvor: Glas Javnosti