Футуристичка прича о смаку света 2012. који се никада неће догодити


Блокбастер Роланда Емериха „2012“

Двадесети децембар 2012. је невиђено топао за ово доба године. Јутро је, а већ је 43 степена у хла­ду. Београђани су Светог Николу масовно прослави­ли сунчајући се на градском језеру на Тргу републи­ке, али су се само ретки купали, после штрајка упо­зорења самосталног синдиката спасилаца, који су истакли захтев да више не скачу у воду која прокљу­ча када Сунце достигне зенит. „Дан пре”, живот у Ср­бији тече уобичајено. Авалa визионарски светли, што због торња, што због лаве која тече, па расто­пљено камење, претворено у аеросоли, сукља у не­бо на висину од 7000 метара, после серије ерупција успаваних вулкана у свету, које су започеле експло­зијом једног на Исланду. Беше ли Ејафјадлајокудл?

Али, тај вулканчић је убрзо пробудио његовог стари­јег брата Катлу, много већу и опакију успавану мрци­ну у глечерима, па је планета, већ изнервирана двоношцима што је већ хиљадама го­дина газе и малтретирају, потпуно подивљала, одлучивши да их врати на прапоче­так, подели им банане и евентуално пружи још једну шансу. Полови су се размагнети­сали, континенти испремештали, авиосаобраћај је заувек обустављен. 

Авиокомпаније после почетног шока нису клонуле духом. Само су пререгистровале своју делатност. Инжењери су добили задатак да летелице претворе у гигантска пло­вила, како би формирали флоте „Нојевих барки”, које би требало да плутају по вели­кој води после смака света, најављеног за сутра. Лоу кост компаније нуде солидне попусте, а у Јат ервејзу најављују да ће пред поноћ бити потписан споразум са још та­јанственим стратешким партнером, како би се омогућило Србима и осталим етнич­ким заједницама да се коначно прикључе флоти Новог света.

Влада у Београду је, међутим, саопштила да ће предстојећи смак света заобићи Ср­бију. Ако баш и тресне, неће зауставити реформске процесе, већ ће, напротив, пред­стављати нову развојну шансу. Оптимизам је подгрејан не само глобалним загрева­њем, већ ванредним саопштењем из Брисела, у којем је истакнуто да је Србија по­стала члан Европске уније. Процењено је да би било глупо да се баш сада Србија ис­кључи из интеграционих процеса и остане изоловано острво континента који сада плута негде око Рта добе наде. Вест је објављена у паузи најгледанијег ријалитија „Нојева фарма”, која се приказује на свим каналима кабловских телевизија. Овај шоу је с правом оцењен као кејнзијански револуционаран, јер су се у пројекту назва­ном „ријалити јавни радови” сви пунолетни грађани изређали у њему, што је на крају финансијске, и у предвечерје климатске апокалипсе, незапосленост свео на нулу. Хомо сапијенси су, дакле, мирно утонули у сан, помирени са судбином, осим мог при­јатеља, који је јавио: „Сутра је смак света, бежим са женом у Немачку”.

Онда је дошло фамозно сутра.

Наравно, свет ће 21. децембра, за две године, остати исти каквим га видите данас. Ако изузмем Јат и можда „Фарму”. Дан после сутра може бити апокалиптичан само за оне наивчине који су се надали да ће у великом потопу бар нестати банке, а са експозитурама и њихове камате, па би бар живот у каменом, или леденом добу, ка­ко вам драго, био савршено спокојан без рате за пећински кредит. Добро, порашће акције на берзи компанија које по Америци граде подземна склоништа за 50.000 до­лара по човеку, а ако Холивуд настави са хиперпродукцијом филмова катастрофе, попут већ култног блогбастера „2012”, немачког редитеља Роланда Емериха, који се, узгред, сјајно забавља експлоатацијом вечног страха о судњем дану (ледено доба, ванземаљци, америчка револуција, зли Атлантиђани), порашће и акције произвођа­ча појасева за спасавање.

Али катастрофична предвиђања су заиста ескалирала експлозијом исландског вул­кана и серијом земљотреса, јер се неодољиво поклапају са пројекцијама мистичног календара Маја, древне цивилизације која је доживела процват на Јукатану и у Средњој Америци пре 1000 година. Маје су предвиделе да ће се 21. 12. 2012. догоди­ти редак свемирски феномен. Календар Маја, наиме, почиње 3114 пре Христа, а пе­риоди такозваног Бактуна имају отприлике 394 године. Тринаест је значајан, свети број за Маје, а 13. Бактун се завршава, ето га сад, баш 21. децембра 2012. Крај тог циклуса се подудара с галактичким поравнањем Земље, Сунца и средишта галакси­је, када би Земља требало да нас врати у доба амеба. 

Када се појавио Емерихов филм, који је – ако не рачунам откаченог Вудија Харлесо­на, пророка судњег дана – само хистерични рафал специјалних ефеката, Питер Тре­верс из часописа „Ролингстон” оштро је критиковао Емериха. Треверс је написао:

„Чувајте се 2012. која чини дубиозно чудо јер се готово поклапа са Трансформерси­ма 2 по глупости која је провидна, цинична, отупљује ум, траћи време, цеди новац и исисава душу”.

Холивуд је, створивши мајку филмова катастрофа, осим што је згрнуо лову, наметнуо езотеричну тему којом ће се бавити псеудонаука, интернет теоретичари, вуду-бабе и теоретичари завере који већ озбиљно пореде путовање вулканске прашине по небу са хистеријом коју је изазвао свињски грип. Чекајте само кад се провали да Тараби­ћи воде порекло од Маја и да су се са Јукатана доселили у Кремна.

Зато, хајде да видимо које вести промичу док сричемо „Ејафјадлајокудл…”.



Izvor: Politika

Ne stvara holivud te scenarije već samo prati trendove na polju zavera, apokalipsi, ezoterije... i nastoji da to unovči.
Ali stoji to da su filmadžije doprinele popularisanju nekih ideja.

Xex...Interesantan tekst...