IN < - Otkrivanje i kažnjavanje veštica kod Srba - >LO
(1/3) > >> :: Odgovori!
Urokljivo ženskinje
Uglavnom su proganjane i kažnjavane stare, ružne i udate žene
Progon i osuda veštica i carobnica u Srbiji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, u krajevima koji su bili pod Turcima u vreme kada je na Zapadu besneo najžešci teror nad ženama-vešticama, ovde je imao drugaciju, blažu formu i razlikovao se od terora koji je sprovodio kler nad svojom katolickom pastvom.
Nacin otkrivanja, kažnjavanja ili progona veštica u krajevima pod Turcima zasnivao se iskljucivo na narodnim obicajima, verovanjima i predanjima, a korene su imali još u drevnim, paganskim vremenima; najcešce se zasnivao na - istrebljenju "štetnog vracanja". Progon veštica u pravoslavlju nije imao teološku i teorijsku osnovu kao na Zapadu.
Uglavnom su - što ce se videti iz konkretnih primera - osudivane i progonjene, a rede i smrcu kažnjavane - stare i ružne žene, dok su mlade device, devojke, sasvim retko proglašavane za veštice i "urokljivo ženskinje". U katolickom svetu medu muškarcima je takode bilo i veštica i davola, dok su takvi slucajevi medu pravoslavnom pastvom bili retki.
Pravoslavna crkva nije imala svoje inkvizitore, "božje vojnike" kao katolicizam, niti je propoved popova o vešticama imao teološki karakter. Narod je sam medu sobom tražio veštice i vracare i kretao u njihovo istrebljenje, ali ne da sacuva "cistotu hrišcanske dogme", nego da se odbrani od svekolikog zla - pomora stoke, pomora dece, nerodnih godina, poplava, zemljotresa i gladi - elementarnih nepogoda koje su nailazile u raznim vremenima i prostorima i desetkovale "raju".
Sudski procesi ženama-vešticama u pravoslavnim krajevima cešce su imali neslužbeni nego službeni karakter, pa zato, sem usmenih predanja koje je zapisivao Đordevic, o njima ima manje pisanih dokumenata, za razliku od sveta sa zapada; tamo su procesi bili organizovani po svim protokolima i zasnovani na zakonima i teološkoj literaturi.
Medutim, cini se da ni u jednom evropskom jeziku nema više naziva za ženu-vešticu kao u našem srpskom jeziku; pored opšteg pojma veštica svaki kraj je imao i neko svoje lokalno ime: vetica, vještica, vištica, viška, višterka, cipernica, ordulja, štriga, štringa, morna, brina, brkaca, dlakulja, konjobarka, srkaca, potkovanica, metlokrilka, kamenica, krastaca, rogulja...
U svom "Rjecniku" o ovim ženama Vuk Karadžic piše:
"Vještica se zove žena koja (po pripovjetkama narodnim) ima u sebi nekakav davolski duh, koji u snu iz nje izade i stvori se u leptira, u kokoš ili curku, pa leti po kucama i jede ljude, a osobito malu decu; kad nade coveka gde spava, a ona ga udari nekakvom šipkom preko leve sise te mu se otvore prsa dok izvadi srce i izjede ga, pa onda prsi opet srastu. Neki tako izjedeni ljudi odmah umru, a neki žive više vremena; koliko je ona odkudila kad je srce jela, onakovom smrti umru, na kakvu ih smrt ona bude namenila..."
Vuk dalje piše i ovo:
"Vještice ne jedu belog luka, i zato se mnogi o belim i božicnim pokladama namažu belim lukom po prsima, po tabanima i ispod pazuha; jer kažu "da one na poklade najviše jedu ljude..."
Petar Šerovic u "Srpskom književnom glasniku" za 1913. godinu navodi nekoliko zanimljivih sudskih procesa koji su u Crnoj Gori vodeni protiv žena-veštica, a ova dokumenta su sacuvana u Kotorskom arhivu.
Šta u ovom spisu stoji?
U julu 1708. godine u Risnu (Boka) razboleše se mnoga deca; tri žene u naselju odmah budu osumnjicene da su veštice, da su decu uvracale pa su se ova zbog toga razbolela. Jedan decak je umro. To je u narodu izazvalo još veci gnev: "osumnjicene" su izedene pred "narodni sud"; bile su šikanirane, zlostavljane i mucene; traženo je da priznaju da su veštice i da su u "dosluhu sa necastivim".
Na pitanje kako su pojele decakovo srce i koju veštinu upotrebljavaju, jedna od "veštica", Bojana Sredanova, ispricala je:
"Sad cu kazati sudu kako smo sisale krv recenom detetu. Odredile smo nas tri veštice dan kada cemo sa ovog sveta dici recenog decaka. Kada je bilo dva sata noci, sastanemo se nas tri veštice u kuci Stane Petrove; svukle smo se gole, stale nad ognjište, namazale nekom tekucinom koja je zelena kao trava; nju nam je dala Stana Petrova u jednom loncicu. Sve tri poletesmo kroz dimnjak. Pošto smo ušle u prostoriju gde ležaše dete cije smo srce namerile uzeti. Bilo je to u kuci Sava Stepanova. Odmah smo se pretvorile u tri sicušna leptira, udemo kroz detinja usta i dodemo do samog srca. Odmah mu posisasmo svu krv koja mu daje život. Onda smo izašle istim putem kud smo i došle. Svaka od nas pode svojoj kuci bljujuci posisalu krv. Kasnije su nas pozvali ukucani i mi smo se vratile i na isti nacin detetu dale krv i ono je ponovo oživelo i ozdravilo."
Na pitanje odakle im ona mast kojom su se mazale, Bojana Sredanova je kazala da im je tu mast licno dao davo.
Sud je u Kotoru ove tri "veštice" osudio na kaznu zatvorom i zabranom da se bave bilo kakvom vrstom vracanja, spravljanja "vešticije pomasti" i "vešticijim carolijama."
I ovaj sudski spis je našao Petar Šerovic u kotorskim arhivama. Spis je bio napisan na italijanskom jeziku. Slucaj sa ženama-vešticama desio se 7. juna 1784. godine.
Javno se sudilo ženama-vešticama (bilo ih je cetiri) koje su surovo kažnjene za "svoje vešticije magije".
Žene su uputile žalbu sudu da su nepravedno osudene, a sud je na "proces" pozvao i izvesnog meštanina Peru Đurišica koji je svedocio šta se zbilo:
"Prošlih dana bila se podigla jaka uzbuna u selo Krtole kraj Tivta. Grupa od jedanaest seljaka sa Grblja proglasila je nekoliko žena za veštice pa su poceli da ih zlostavljaju i lincuju. U ovome su seljani bili veoma surovi, pa je jedna od proglašenih veštica, Anda Jokic, od udaraca podlegla ranama i umrla. NJu je Stanko Klarovic bacio u more i tražio da kaže ko su ostale žene-veštice u selu. Kada su videli da se Anda nije utopila, izvukli su je iz mora, obesili o jedan dub blizu njezine kuce. Onda su pod njezinim nogama naložili vatru i tražili da u mukama oda ostale veštice u selu, ali im Anda nije ništa govorila. Zatim je Anda, uz najbolnije jaukanje, u mukama, sa vatrom pod sobom, izdahnula..."
"Pretvorile smo se u leptire, ušle kroz usta i došle do srca"
Prema opštoj oceni evropske javnsoti, u milenijumu koji je ostao za nama, medju pet najvecih zabluda, predrasuda i civilizacijskih gluposti istaknuto mesto pripalo je cetverovekovnom razdoblju poznatom u istoriji kao - otkrivanje i kažnjavanje žena-veštica cija su tela najcešce završavala na lomaci.
Kako se ovo sujeverje "prelilo" sa Zapada na etnicke srpske prostore - manje poznata ili sasvim nepoznata autenticna svedocanstva koja se cuvaju u našim arhivama? Šta je Vuk zapisao o ženama-vešticama i narodnim sujevericama? Potersna svedocanstva iz kotorskog arhiva: kako se sudilo ženama-vešticama na Grblju i u Boki 1784. godine? Kada je Beograd bio u okruženju žena-veštica i veliko sudjenje baba Mijoljki iz Grocke 1734. godine? Kako je Smail-aga Cengic pomocu Srba "lovio" i "eksperimentisao" sa ženama-vešticama po Hercegovini? Šta je u "Gorskom vijencu" napisao NJegoš o vešticama? Šta su o vešticama mislili vožd Karadjordje, a šta knjaz Miloš i kako ih je ovaj potonji branio od "gneva i srdžbe narodne"? Kakve su "raporte" knjazu Milošu podnosili prvaci lokalnih vlasti "cerez žena-veštica, vracara i proroka"?
U julu 1708. godine u Risnu (Boka) razboleše se mnoga deca; tri žene u naselju odmah budu osumnjicene da su veštice, da su decu uvracale pa su se ova zbog toga razbolela. Jedan decak je umro. To je u narodu izazvalo još veci gnev: "osumnjicene" su izedene pred "narodni sud"; bile su šikanirane, zlostavljane i mucene; traženo je da priznaju da su veštice i da su u "dosluhu sa necastivim".
Sisale su krv
Na pitanje kako su pojele decakovo srce i koju veštinu upotrebljavaju, jedna od "veštica", Bojana Sredanova, ispricala je:
"Sad cu kazati sudu kako smo sisale krv recenom detetu. Odredile smo nas tri veštice dan kada cemo sa ovog sveta dici recenog decaka.
Kada je bilo dva sata noci, sastanemo se nas tri veštice u kuci Stane Petrove; svukle smo se gole, stale nad ognjište, namazale nekom tekucinom koja je zelena kao trava; nju nam je dala Stana Petrova u jednom loncicu. Sve tri poletesmo kroz dimnjak. Pošto smo ušle u prostoriju gde ležaše dete cije smo srce namerile uzeti. Bilo je to u kuci Sava Stepanova. Odmah smo se pretvorile u tri sicušna leptira, udjemo kroz detinja usta i dodjemo do samog srca. Odmah mu posisasmo svu krv koja mu daje život.
Onda smo izašle istim putem kud smo i došle. Svaka od nas podje svojoj kuci bljujuci posisalu krv. Kasnije su nas pozvali ukucani i mi smo se vratile i na isti nacin detetu dale krv i ono je ponovo oživelo i ozdravilo."
Na pitanje odakle im ona mast kojom su se mazale, Bojana Sredanova je kazala da im je tu mast licno dao djavo. Sud je u Kotoru ove tri "veštice" osudio na kaznu zatvorom i zabranom da se bave bilo kakvom vrstom vracanja, spravljanja "vešticije pomasti" i "vešticijim carolijama."
Četiri žene-veštice iz Grblja
I ovaj sudski spis je našao Petar Šerovic u kotorskim arhivama. Spis je bio napisan na italijanskom jeziku. Slucaj sa ženama-vešticama desio se 7. juna 1784. godine.
Javno se sudilo ženama-vešticama (bilo ih je cetiri) koje su surovo kažnjene za "svoje vešticije magije".
Surove kazne
Žene su uputile žalbu sudu da su nepravedno osudjene, a sud je na "proces" pozvao i izvesnog meštanina Peru DJurišica koji je svedocio šta se zbilo:
"Prošlih dana bila se podigla jaka uzbuna u selo Krtole kraj Tivta. Grupa od jedanaest seljaka sa Grblja proglasila je nekoliko žena za veštice pa su poceli da ih zlostavljaju i lincuju. U ovome su seljani bili veoma surovi, pa je jedna od proglašenih veštica, Andja Jokic, od udaraca podlegla ranama i umrla.
Nju je Stanko Klarovic bacio u more i tražio da kaže ko su ostale žene-veštice u selu. Kada su videli da se Andja nije utopila, izvukli su je iz mora, obesili o jedan dub blizu njezine kuce.
Onda su pod njezinim nogama naložili vatru i tražili da u mukama oda ostale veštice u selu, ali im Andja nije ništa govorila. Zatim je Andja, uz najbolnije jaukanje, u mukama, sa vatrom pod sobom, izdahnula..."
Piše: Ljubomir Tešić
Piše: Ljubomir Tešic
Isti ovaj svedok, Pero Đurišic, u kotorskom sudu je svedocio i o još jednom slucaju "istrebljenja veštica" u Crnogorskom primorju.
Sve se, takode, desilo u Đurišicevom rodnom selu Krtole: "Prošle subote se desila još strašnija kazna. Ovoga puta su tri babe - Anda Radoševic, Jana Raickovic i Stana Dubravcevic - bile osumnjicene da su družbenice davola i da su veštice. U bijesu, grupa seljaka dograbi ove babe za guše, dovedoše ih do mora, potrpaše u barku, izvezoše na otvoreno more i baciše u vodu; hteli su da vide da li ce potonuti.
Kad su videli da žene nece potonuti, izvukli su ih iz vode, potrpali ponovo u barku i poceli da dave. Medu ovim osumnjicenim ženama da su veštice i družbenice necastivoga, bila je i moja baba. Išao sam i molio ljude da je spasu. Tvrdio sam da nije vještica. Zvao sam i kaludere da oni presude, besna grupa ljudi je ušla u moj obor, uzela brava, zaklala ga, ispekla i pojela, jednako muceci žene da priznaju da su veštice koje donose glad, pomor dece i svaku drugu nesrecu ljudima..."
U selu Mokrinama desilo se ubistvo. Bilo je to 16. mara 1795. godine. Žrtva je bila jedna žena koja je proglašena za vešticu. Ubila je jedna grupa suseljana, razgnevljenih muškaraca.
Zašto se ovo desilo?
Na selo se nadvile suše jedna iza druge; nastale teške i gledne godine koje su, da nesreca bude veca, donele i silne bolesti i pomor naroda, narocito dece. Medu seljanima, u Mokrinama, neko priziva zlo i radi u "dosluhu" sa necastivim? Ko bi to mogao biti? Prst su svi uprli u jednu staru i neuglednu ženu. Ona im donosi nesrecu!
Grupa muškaraca, u gnevu, jurila je prema njenoj kuci i nemilosrdno je zasula kamenicama. Žena je, u jaucima, cujuci povike da je veštica, umrla pod kamarom kamenica, u najstrašnijim mukama...
Prepis iz Kotorske arhive
U Grblju, Kavcu i Krtolama bilo je dosta ubistava žena - veštica. To se vidi i iz sledece beleške koja je na italijanskom sacuvana u Kotorskom arhivu:
"Opština Kovaci: jedna žena mucena do smrti. Opština Krtoli: jedna žena obešena i spaljena. Knežina Tujkovic: jedan slucaj pobliže neoznacen. Knežina Lazarevic: 21 žena bacena u vodu kao veštice, a ubijena jedna.
Knežina Bojkovic: 18 žena veštica baceno u vodu, a mucena jedna mlada žena.
Knežina Ljubanovic: jedna žena - veštica mucena blizu manastira Podlastvo".
Dana 21. i 24. maja 1800. godine u selu Kumbur kod Herceg Novog seljaci su dve žene proglasili za veštice, zapalili ih i bacili u more; tvrdili su da je u smrt otišlo nekoliko dece samo zato što su ih ove žene - veštice uvršace...
Veštice iz okoline Beograda
U zapisu iz 1913. godine Rade Grujic navodi primere proganjanja i istrebljenja žena-veštica kod Srba. On je otkrio jedan arhivski dokument u Sremskim Karlovcima u kome se kaže kako su iz Grocke stanovnici 4. avgusta 1734. godine proterali staricu Mijoljku, mater sveštenika Petar Ninkovica, proglašavajuci je za vešticu.
U dokumentu stoji podatak da je baba Mijoljka kao "vracara i veštica" kriva što je u Grockoj umrlo nekoliko dece "koje od bolesti koje od vešticijeg sisanja krvi." I ljudi su odmah videli da ova "smrt nije od Božje volje nego da su decu veštice pomorile".
Zato je Stevan Grbavcevic, kome je sin umro, sa još jednom grupom seljana, uhvatio baba Mijoljku sa još nekoliko baba za koje se "govorilo da su od vajkada veštice", te ih jednu po jednu vezali za uže i bacili u vodu; tako su ih mucili bezdušno, stoji u arhivskom spisu. Hteli su da se uvere da li su babe zaista veštice. Od svih baba seljani u Grockoj najviše su sumnjali da je baba "Mijoljka najveca veštica pa su je proterali iz Grocke i grocanske okoline. Zapretili su joj da ce je ubiti ako se vrati.
Proterana baba Mijoljka, od Grocana proglašena za vešticu, najpre je stigla u Beograd, a zatim prešla u Srem. Tamo se, u Karlovcima, žalila mitropolitu, Vicentiju Jovanovicu, tražeci da je vlasti zaštite od praznoverica i gneva naroda u Grockoj.
Tako je u Grocku stigla grupa pandura. Došli su da smire razgnevljeni narodi da seljane ubede da baba Mijoljka nije veštica, "ali se cela Grocka diže na noge, protera koljem pandure i odbije da baba Mijoljku primi natrag u selo". Tvrdili su da im je ova žena - veštica mnoge nevolje i mnoga zla na naselje navukla.
Mijoljku su isterali i iz Kragujevca i iz Srema kao necastivu
Ovim se grocanski "lov na veštice" ne završava. Iz Grocke je mitropolitu Vicentiju Jovanovicu 16. avgusta 1734. godine u Karlovce stigla delegacija koja je kazala:
"Baba Mijoljka jeste veštica. Od njenog zla do sada ni deteta nismo mogli da odbranimo. Tek se rodi, pocne da sisa materinu sisu, a ona ga odmah svojim vešticijim vracarima usmrti..."
U arhivskim dokumentima u vezi sa baba Mijoljkom ostala je sledeca beleška:
Pred mitropolita Jovanovica iz Grocke su stigla cetiri izaslanika u vezi babe - veštice: stražmešter Miško Jovanovic, kaplar Joakim Stanisavljevic i dve katane (konjanici) - Jovan Milosavljevic i Štepan Markovic.
Pomor dece
Došli su na mitropolitov poziva nije imao ko da im napiše punomocje od seljaka iz Grocke, jer su svi nepismeni.
Niko im nije naredio da babu bacaju u vodu: bila je to želja svih Grocana. Stevan Grbacevic je babu vezao te sa njom po Dunavu plivao, jer je njemu umrlo žensko dete od sedam godina - do jutro ga uhvatila groznica, a vec je sutra u zoru bilo mrtvo.
Osim ovoga, o Božicu je u Grockoj umrlo i muško dete i žensko dete Sime Popovica, a samo su pet dana bolovali. Zatim je o Uskrsu od boginja umrlo dvoje dece Miška Štražmeštera; odabaše kaplara umrlo je jedno muško dete, a samo tri dana bolovalo je; Jovanu Miloševicu je umrlo jedno muško i jedno žensko dete, svako od 7 godina; Tome Hajduka dva muška deteta; Georgija Vlaha jedno muško; Nedeljka Grujica jedno žensko i Petra Bugarina jedno muško - sve od naprasne smrti..."
I radi toliko naprasno pomrle dece "imao je svako u glavi, da to nije od boga nego od veštica". A u tome ih je u Grockoj još više uverila Perunika, žena Nikole vodenicara, tvrdeci da je i ona sama veštica, kao i baba "Mijoljka, te da su one zajedno decu jele. Ta Perunika je vec bila proterana iz Grocke kao veštica.
Odmah su pozvali baba Mijoljku i pitali je da li je ona veštica koja je "pojela onoliku decu", a ona je rekla da nije, niti je ikada decu jela, "nego da devojke koje na vojsku vojuju svoju decu more." Tada je Perunika rekla baba Mijoljci u lice: "Ti si veštica i ti si pojela dete Sime Terzije, pa je i mene zvala da izvedemo dete Stevana Grbavcevica. Još je rekla popu da je i njegovo dete izedeno pa je zato stalno žuto i bolešljivo..."
Još je baba Perunika, priznajuci sama da je veštica, ovako optužila baba Mijoljku:
"Ona je veštica, jer ima moc vracanja. Od Stepana Markovica je tražila jednu kecelju pa ce mu dete ozdraviti. On joj je dao kecelju, ona je uvila dete u kecelju i ono je brzo ozdravilo. Baba Mijoljku su panduri isterali i iz Kragujevca kao vešticu. Isterali su je i iz Srema kao vešticu. Tamo su je i oni bacali u vodu; sav narod je video da je po vodi plivala kao tikva, a po vodi plivaju samo žene koje su veštice, jer ih je davo naucio da plivaju..."
Posle ovih optužbi, na sud je pozvana baba Mijoljka sa sinom Petrom, sveštenikom grocanskim. Najpre im je optužba procitana, pa je baba odgovorila:
"Nije istina da sam videla devojke gde vojuju sa soldatima po poljanama; to je smutnja; isto tako, nisam iskala kecelju niti sam govorila da je dete izedeno; dete je bolovalo, a ja nisam znala od kakve bolesti; roditelji mi njegovi rekoše da ga srce boli; tada sam ja nabrala trave i okupala ga, te je dete i danas zdravo. Ja sam videla kako su babe seoskog kapetana istom travom kupale, pa sam ja istom travom i dete okupala.
Ja sam dete kupala zajedno sa njegovim ocem Stevanom sa kojim sam i travu brala. Nije istina da sam te madije naucila od davola. I nije istina ono što kaže baba Perunika da sam ja veštica koja jede decu. Iz Kragujevca sam bežala u Srem pa iz Srema u Kragujevac, ali zbog velikih spahijskih tereta.
Baba Perunika ne govori po Grockoj da sam samo ja veštica nego da je veštac i moj slepi sin Subota, da je "barjaktar vešticiji", pa da je veštac Milan u Zidini, i da su veštice njegove dve kceri, Mara i Sara, dok je za Dmitra Kijameta i Hadnada Đuricu govorila da su "viloviti" i da varošicu Grocku brane od veštica, a u barjaktara da su zle oci..."
Iz arhivske grade se ne vidi kako su se završila ova sudenja pred mitropolitom i da li su Grocani dozvolili da se medu njih vrati baba Mijoljka koja je proglašena za vešticu.
Znaci: glad i smrti
Medutim, u predanjima našeg naroda koji živi u južnim i istocnim krajevima veštica je uvek stara i ružna žena, a sasvim je retko da je veštica lepa i mlada devojka. A to potvrduje i ovaj primer koji je u starim arhivama pronašao Rade Grujic.
Vuk Karadžic je zapisao i jedno narodno verovanje kako se veštice sakupljaju u Sremu, iznad sela Molovina, na jednom velikom orahu, a u Kordunu-na Kleku više Ogulina, gde se vesele i orgijaju.
Nacin otkrivanja medu ženama veštica i vracara u Srbiji, Crnoj Gori, srpskoj Bosni i Hercegovini, Lici i srpskoj Slavoniji uvek je isti:
Ako se u naselju ili citavom kraju desi pomor ljudi, a narocito dece - ili kakva druga nevolja snade ljude - bezrodica ili glad - onda se ovo - u sujeverju i neznanju - pripisuje vešticama i necastivom. U naselju ili kraju medu ženama se nalaze veštice koje brzo treba otkriti, proterati ili uništiti; to je, navodno, donosilo spas od nesrece koja je pogodila ljude.
A one se - kako se to vidi i iz navedenih primera - najlakše otkrivaju pomocu - vode.
Takav jedan proces koji su u Hercegovini vodile turske vlasti, opisao je i Emilije Lilek, u svojoj studiji:"Božji sudovi i porotnici u Bosni i Hercegovini"(Bec, 1894). Istragu je o otkrivanju i istrebljenju veštica vodio junak iz Mažuranicevog speva - Smail-aga Cengic.
Piše: Ljubomir Tešić
U Trebinju i Gackom "izazvale su" pomor dece, glad i sušu
Husa-aga Cengic, starac od 70-75 godina, pripovedao mi je kako je bolest u Gackom i okolini pomorila mnogu decu", piše Lilek u pomenutoj knjizi. "Aga koji je bio muselim, odmah je pozvao sve age na savetovanje u Lipnik i upitao ih zbog cega su tolika deca pomrla u Gackom i cime to da se spreci. A age su mu na to jednoglasno odgovorile da su za pomor dece krive žene-veštice, pa da protiv toga ima vrlo jednostavno sredstvo. Kako su veštice vrlo stare žene, predloženo je Smail-agi Cengicu da ih on sve pozove kod sebe, u kucu, a oni ce, age, vec pronaci veštice po starom nacinu traženja veštica...
... Sledeceg dana su iz citavog gackog podrucja došle žene, mahom starije, da cuju zašto ih mocni aga zove kod sebe, u Lipnik.
Medutim, age su odmah zapocele svoj "posao" traženja medu njima veštica: jednu po jednu ženu su odvodili do potoka Dragešine, vezali je užetom oko struka i bacali u vodu.
Koja stara žena potone i pocne da se davi, odmah su je izvlacili iz vode, odvezivali i slali kuci; to je bio znak - ne zna da pliva - da nije veštica. Veštica pliva i zadržava se na vodi pomocu svojih "vešticijih madija" koje je naucila od davola.
Tri žene su ostale da plivaju na vodi.
"- To su veštice, to su veštice"- povikale su age Smail-agi Cengicu. -"Zato ih moramo usijanom potkovicom žigosati medu pleca, pa nikom više, sa takvim žigom, ova veštica nece moci da naškodi."
Smail-aga je poverovao u ovu tvrdnju svojih aga: naredio je da se žene žigošu usijanom potkovicom. Onda su puštena kuci. Posle toga, navodno, oko Gacka i u samom Gacku više nije bilo pomora dece, ljudi i stoke; nastale su, od tada, u ovom kraju, kako veli prica, bericetne i srecne godine.
Pekli ih na ražnju
Slicno svedocenje o "lovu na žene-veštice", njihovo otkrivanje, kažnjavanje ili progon zabeležen je na nekoliko mesta i u etnografskim i etnološkim spisima Vuka Vrcevica, a takode se odnosi na Hercegovinu.
Lokalne turske vlasti ovaj proces su vodile u Trebinju. I ovde je došlo do masovnog pomora dece, ljudi i stoke, ali su nastale i bezrodne godine koje su donele veliku glad.
Odmah se posumnjalo: zlo donose žene-veštice. One jedu i tamane decu. Medu starim ženama treba tražiti veštice.
Vlasti su sve žene pozvale na jedno mesto, pa je pocelo "eksperimentisanje" sa vodom i plivanjem. Nisu odmah potonule upravo one žene koje su na sebi imale mnogo haljina. One su se zadržale na površini pa se ucinilo da plivaju. Odmah su bile proglašene za veštice. Kažnjene su batinama i usijanim gvoždem.
Ove procese su cas vodili Turci, a cas hrišcani, ali bez sudskog protokola koji je kod katolika bio uobicajen. Zato nema islednog materijala, saslušanja i zapisnika.
I kod Turaka i kod pravoslavnih hrišcana princip traženje veštica bio je isti: bacanje starih i ružnih žena u vodu, pa koja odmah ne potone, ona je -veštica; nije potonula, jer joj je u tome pomogao sam davo od koga je naucila da pliva, a plivanje se, nekada, smatralo takode kao -"magijska veština".
Žene koje su bile osumnjicene kao veštice ponekad su, iako rede, tucene i kamenicama i kolcevima, a zatim, bacane u zemne raspukline i pecine "bezdanke" u kojima su završavale svoj život.
U selu Žabarima, Pauna, žena Pavla Stanojevica, proglašena je od seljana da je - veštica. Bilo je to 1806. godine.
Tada je vožd Karadorde naredio da je privežu uz ražanj i ispeku medu dve vatre, ali jadna žena ni tada nije priznala da je veštica. O ovome u svom "Pomeniku" svedoci Milan Ž. Milicevic.
Svu izgorelu uspeli su da je spasu od strašnih muka koje su je cekale. Njeni dželati koji su ložili vatru i okretali je na ražnju izmedu dva plamena - smilovali su se.
Slican dogadaj zbio se u to vreme i u Topoli: macehu Petra Joksica seljani jednoglasno proglase da je veštica i vracara "koja oko sebe seje razne zle madije". Najvecu nesrecu je Topoli donela kroz pomor dece i stoke, bezrodicu i glad. Svoj opis ovog slucaja završava Milicevic: "Ne mogu tu grozomoru više da opisujem..."
Seljani su ženu vezali, doveli do crkve, sazvali sve žitelje i iz pištolja, javno, izvršili pogubljenje. Zatim su leš isekli na sitne delove i meso dali psima, a ucinili su to samo zato da se "veštica ne bi mogla povampiriti."
Za vreme Prvog srpskog ustanka rudnicki vojvoda Antonije Pljakic na sred Karanovca (današnje Kraljevo koje se tako nekada zvalo), na ražnju je, pred masom ocevidaca, "isekao jednu ženu-vešticu, jer se o njoj pricalo da po Karanovcu mnoga zla narodu cini..."
Karadordev ukaz
Medutim, Karadorde je vrlo brzo uvideo glupost i besmislicu "lova na žene-veštice". Zato je u svoj zakonik iz 1810. godine uneo u paragrafu 31 ovakvu odredbu:
"Ko bi se usudio veštice tražiti i ubijati žene i muciti, kako što su bivale ovakve budalaštine, ili u vodu bacati, ko bi ovo ucinio, ovakvu ludost za koju se Srbljima beli svet koji je prestao da tera veštice smeje, za ovakvu budalaštinu osudujemo mu: ono što bi on ucinio više recenim vešticama, njemu da se ucini."
Ali, praznoverice koje su u narodu vekovima ukorenjivane, nisu mogle lako i brzo da se iskorene. Iako sve rede, zlocini protiv žena-veštica u Srbiji su trajali sve do sredine XIX veka.