Vracare pod Bukuljom
Babu Stamenu iz Crne Bare pop Stanoje osudio na lomacu

U leto 1824. godine piše Milinko Radovanovic knezu u Kragujevac da ga razvede od žene - veštice i pomogne "deobu kuce i imanja":

"Pozdravlja Tebe, Gospodaru Milošu, verhovni kneže od Serbije, pokorna sluga Milan Radovanovic, iz Rudnicke nahije, selo Takovo. Zimus sam dolazio u Kragujevac da te molim da me sa ženom pustiš, a ona je veštica a ne žena, jerbo da je žena od nje ne bi bežo... A kako sam tebe zimus dolazio još svoje kuce nisam vidio. I evo me na suvoj granici, samnom se sakupilo 25 drugova, stigli smo u Moriju pa ocemo u Turciju da predemo...
"Oženih vešticu"

Ja sam svoju kucu odstupio od nevolje velike i muke koju mi zadaje ona rospija i veštica. Svak me ucio da ne bežim od onu ženu, ali ja više volim da poginem nego sa vešticom da živim. Oni su mi ovu vešticu naturili, a pre toga su mene i moga oca dobro omadijali da ništa nismo vidjeli iako nismo bili slepci. Tek kada sam se vencao u crkvi video sam da sam oženio vešticu, pa zato stalno iz Takova bežim u svet, turskog cara da služim, a ne našeg Gospodara, pa ga molim da me od bežtiju zauvek pusti, da se vratim u Srbiju i služim našu svetlost knjaza..."

U Kragujevac je, 19. avgusta 1818. godine, stiglo pismo kneza seoskog iz Garaša, Milana Savica, koji piše "verhovnom knezu Milošu" o istrebljenju vracara i veštica pod Bukuljom:

"Vaše sijateljstvo primite moje ljubezne pozdrave!

"... u portu Bukovicke cerkve sabrao sam mi povereni narod i procitao mu i protolmacio Vašu naredbu o zabrani istrebljenjija i progona vracara i veštica, da ih više u narodu ne bude unapredak, i narod vam blagodari na takvoj naredbi o istrebljenjiju medu sebe ovih svakojakih cuda..."

U pismu se na svoj rad kao knez knežine Milan Savic i samokriticki osvrce:

"... i ja sam kriv što se u mojoj knežini naode veštice i vampiri, proroci i svaki drugi sumanušciji ljudi... Ja sam baš na Svetu Gospojinu sudio kod cerkve Bukovicke pred narodom ljudima i ženama za koje narod kaže da su veštice i vešci, ali samo ako se to dokaže. A pošto se to nije dokazalo ja sam ih branio od razljucenog naroda. Ukoliko otkrijem takve persone, okovacu ih u krvge i poslati u Kragujevac na dalje postupljenije..."

Za vreme prve vlade kneza Miloša na Ub je pala "velika nevolja" - i stoka i narod, a narocito deca, duže od godinu dana, masovno je umirao. U narod ušao strah i panika.

Zato Ubljani, "i kmetovi, i ratari, i tergovci" pišu u Kragujevac 8. marta 1820. godine, "NJegovoj Svetlosti, verhovnom knjazu Serbije":

"Svi smo uvereni da je do pomora celjadi i marve došlo zbog masovne pojave vampira i veštica. Da bi se ove nevolje kurtalisali, tražimo dozvolenije da raskopamo sve grobove i tako istrebimo veštice i vampire. Od njih dolazi sva naša nevolja..."

Pismo se završava ovakvom pretnjom:

"A ako njegovo sijateljstvo to ne dozvoli, onda cemo kuce u Ubu spaliti, a mi se na sve strane raseliti..."

Ostalo je nepoznato šta je na ovaj zahtev Ubljana odgovorio knez Miloš, ali kuce nisu popaljene i žitelji se nisu raselili. Uskoro su, veruje se, sa ovom vrstom sujeverja i neznanja raskrstili.

U svojoj predrasudi, gnevu i neznanju narod se sa ženama za koje se verovalo da su veštice obracunavao na razlicite nacine. Tu nije mnogo pomagao "Karadordev kriminalni zakon", ni mnoga Miloševa "objavlenija" i "naredbe" o prestanku otkrivanja i progona veštica - svakodnevni život donosio je drugacije dogadaje koje su zapisivali pisari. U arhivskoj gradi za srpsku istoriju devetnaestog veka takvih svedocanstava sacuvano je dosta.

Jedan, potresan, zabeležen je 7. aprila 1841. godine (broj dokumenta 746).

Kapetan sreza Macvanskog u okrugu šabackom, izvesni Nikola Drobnjak, piše "nacelstvu okružija šabackog" pismo sledece sadržine:

"U selu Crnoj Bari, poverenog mi podrucja, od ovog meseca i više dana, udario je neki pomor kod dece, pa padaju kao snoplje, cerez koga su pomora umrli do danaske tridesetoro dece muške i ženske. Cerez u reci stojeceg pomora zapevka je po selima i na grobljima tolika da se do neba cuje, a nikakve vajde ni od molitve niti od litija koja se nosaju po selima..."
Sagorele i kosti

Kapetan Nikola Drobnjak u svom pismu dalje kaže:

"Prvi domacin u selu a na celu pripoznat pop Spasoje, konali su i konali i najzad dokonali, da ovaj ubistveni pomor pricinjava baba Stamena, šumašedša iz istog sela Crne Bare, jerbo su je videli kako tumara oko seoskog bunara, kako baje i onda kako ide na raskršce kod Bresta i obrce se oko njega, dok ne bajaldiše i cerez toga, pop Spasoje prvi pa onda drugi domacini utvrdili da se u reci stojeca baba Stamena uhvati i živa sagori kod Zapisa kao prokazana veštica, e da tako pomor dece izcezne. I što su oni dokonali to su i ucinili oko zalaska sunca. Baba Stamena je izgorela sva s kostima, a onda je pop Spasoje natukao crveno odejanije, ocitao velike molitve i sa narodom obišao selo i poškropio ga svetom vodicom..."

Kapetan Nikola Drobnjak ovako završava svoje "izvestije" u kome ne traži bilo kakav savet i "brzi otvet" šta da cini u vezi ovog zlocina:

"Posle ove paljevine u istini veštice, od tada nije, Bogu vala, ni jedno dete više u Crnoj Bari i okolnim selima umrelo.

U poniznosti šaljem ovo izvestije nacelnicestvu radi prijatija k znanju."

"Zbitije"u selu Rogacici
Pojavili se i muškarci - vešci

Evo još jednog "zbitija" o vešticama kod Srba koje je u "Srpskom etnološkom zborniku" ostavio Tihomir R. Đordevic, a pripadaju vremenu prve vlade kneza Miloša.

Dvadeset devetog aprila 1823. godine iz sela Rogacice piše oborknez Petar Obradinovic knezu Milošu kako su mu "još od prošle godine javljali seljaci sela Jakljani da imade veštica po selu, pa sada su baš u Jaklju uhvatili jednu ženu koja se odala da je veštica i kazivala po selima okolnim da ih imade koje ona znade ukupno petnaest, a medu njima ima i ljudi - veštaca". "Cak se", piše oborknjaz, "jedan covek sam odao da je veštac, a to potvrdi i ona žena koja je prva priznala da je veštica..."

Medutim, da potvrda bude verodostojna, oborknez Rogacice je naredio da se taj covek uhapsi, odvede knezu u Kragujevac da mu on, veštac, licno "kaže sve po redu", ali i da oborknezu, Petru Obradinovicu, javi šta da radi "ostalim vešticijem narodu".

Knez Miloš je odgovorio vrlo brzo - vec 5. maja je u Rogacici iz Kragujevca stigao aber oborknezu Obradinovicu. Prvo ga prekoreva "Corez besmislenija", a onda dodaje:"... da za veštice i vešcove ne luduje, jer toga nema niti može biti".

Cinilo se da je oborknez u Rogacici raskrstio sa vešticama i "veštovima", ali u selo stiže novo pismo iz Kragujevca (23. maj): da se u Kragujevac, na "ispit" hitno pošalju, uz "pratnju pandura", Đorde Milivojevic i Periša Gligorijevic iz sela Jaklja. Zovu se na "raport", jer su "obedili Obreniju Nikolinu iz istog sela da je veštica i da im je pojela ženu i snahu" i "tukli je da im se oda da je takva i da je to ucinila" i "bijuci je prebili su joj ruke".
Potera za Đordem

Sem toga, Miloš pod strogom pretnjom nareduje oborknezu Petru Obradinovicu da "svakome u svojoj knežini zabrani da se ljudi i žene obeduju da su veštovci ili veštice... "Ako medutim, oborknez u svojoj knežini nije u stanju da to spreci, "žestoko ce biti kažnjen i lišen svoga oborknjaževskog cina".

Šta je sve preduzeo oborknez da u knežini istrebi predrasude i narodu "zacepi usta", malo je znano, ali 3. januara 1824. godine pismo iz Kragujevca stiže u selo Solotušu, tamošnjem oborknezu, kome knez Miloš nareduje da "uhvati ili ubije" Đorda Milivojevica iz Jaka, koji je "terao veštice, mucio ih i prebijao". Medutim, kada ni oborknjaz u Solotuši ništa nije ucinio, knez Miloš "šilje naoružane momke" da Đorda uhvate i ubiju, ali je on za poteru doznao, pobegao i odmetnuo se u hajduke, a zatim stigao u "manastir kod Hadži-Melentije".

Dakle, medu arhivskim dokumentima nalazi se dosta svedocanstava u kojima su se ljudi, na svirep nacin, razracunavali i sa ženama za koje se verovalo da su veštice.
Zaklano dete

Evo još jednog autenticnog primera koji j u svojoj gradi o narodnim obicajima i verovanjima zapisao Vuk. S. Karadžic. Rec je o nekom Stojanu, hajduku, rodom "odnekuda iz Hercegovine". Kada je 1820. godine, "putujuci po narodu i slušajuci šta narod peva, prica i kazuje", stigao na konak u brusnicu kod Jovana Obrenovica, kod ovog domacina je upoznao u zatvoru pomenutog hajduka. zašto je bio u "apsani"?

Kad se vratio iz hajducije kuce, objasnio je Jovan gostu, u selu je ubio nekakvu babu za koju se verovalo da mu je, dok je bio odsutan kao veštica "dete izela".

U selu Umcari desilo se ovo "zbitije". O njemu šalje "izvestije" 14. jula 1820. godine obrknez Živko Milosavljevic. U selu je zaklano jedno dete od šest godina, sin nekog Toše, žitelja umcarskog. Zlocin je izvršio Ilija Milenkovic, koji je imao mušku decu pa su mu pomrla, a on mislio "da je Tošina žena veštica i njegovu decu pomorila" pa joj se sada osvetio...

Sujeverje i predrasuda u narodu se nije mogla brzo i lako iskoreniti, medutim, u potonjim vremenima srpske svakodnevice pomenutih "zbitija" bilo je sve manje, da bi krajem devetnaestog eka na srpskim etnickim prostorima Balkana otkrivanje, kažnjavanje i progon žena-veštica sasvim nestao kao "velika i bezumna glupost."