Sve šajkače na jednom mestu

Na krstovdanskom vašaru u Čajetini domaćini pod šajkačama kupuju potkovice i klince za potkivanje volova i konja, ulare i vlačege, kupuju konopce, negašeni kreč, na prodaju ima i drvenih kašika i zemljanih ćasa i lonaca, i ceo taj vašar odiše duhom starih vremena

Nigde više u Srbiji kao na Krstovdan u Čajetini nema toliko šajkača na jednom mestu. Niti toliko starih Zlatiboraca i Starovlašana, ljudi osobenog, dinarskog izgleda, finih, duguljastih lica, u kojima se pozne godine ogledaju tek u kao brazde dubokim borama iscrtanim gore po brdima i hladnim zimskim i jesenjim vetrovima, i teškim životnim brigama preturenim preko glave. I zaista, šajkače tim starovlaškim licima daju poseban izgled, uokviruju ih, i ne bi bez šajkača bilo u njima toliko lepote i originalnosti, privlačnosti, toliko sete i mirisa starih vremena.

Samo, i na Zlatiboru, i tamo dalje ka Uvcu i Javoru, Pešteru, u čitavom Starom Vlahu, tih lica i šajkača sve je manje. Mogu se videti tek po udaljenim planinskim selima, po kotarima, u polumraku čađavih brvnara, po zlatiborskim ili zlatarskim pašnjacima, iza tojaga... Još koju godinu i na Krstovdan u Čajetini, na Petkovicu u Užicu, na Jovanjdan na Ljubičinoj Ravni u Vilovima iznad Nove Varoši, sve ređe i na seoskom putu na Pešterskoj visoravni.

Imaju ti stari Zlatiborci i Starovlašani i naslednike, one koji žive po Čajetini, Užicu, Novoj Varoši, u Novom Pazaru, po Čačku i Beogradu. Jesu ti naslednici iste krvi i istih gena, ponikli po istim brdima, samo, čudo jedno, nema u njihovim licima i očima toliko dubine, ponekad neke tihe patnje, niti radosti kada se raduju, niti tolike tuge kad tuguju, nema na licima onih dubokih, kao hrastova kora iscrtanih bora, nemaju naslednici ručerde kao stari Starovlašani i Zlatiborci, pa kad se rukuju, niti znaju niti umeju onako iskreno i čvrsto da stisnu ruku, zagledaju se uoči, upitaju za zdravlje i vamiliju.

Kosta hvali svoju Maru

Kosta Rosić iz Sušice ispod Zlatibora izveo na pijacu kobilu Maru, a sa mušterijama razgovara od prilike ovako:
- Onaj što prođe, kupio bi je, ali da je džabe...
- Mogu da te sačekam, ali samo dok izbrojiš pare...
- Prodajem je, jašta, nije na poklon!
- Zna da radi sve, da vuče kola, vlaku, zna i u oranju, samo što ne zna da govori...
- Mala? Kako mala? Tek će ona da se razraste...

Zbog toga je, valjda, vašar u Čajetini na Krstovdan toliko i važan. Da oni koje duša ponekad zaboli za starim Starim Vlahom i starim Zlatiborom, za vremenima kada je na okolnim brdima bilo manje vikendica a više časti i obraza, mogu barem jednom u godini da dođu Čajetinu i vide parčence onoga što neumitno iščezava i to za sva vremena.

Da vide Radu Jokić iz Branežaca kako na pijaci, na Krstovdan u Čajetini, plače za kravom. Izvela kravu da proda, naišli mušterije, pitaju za cenu, Rada im kaže, a oči joj zavodnjele kao da se od nekog najmilijeg oprašta.

- Stara sam, bolesna, ne mogu više da je gledam, a ne znam kako da je prodam. Duša me zaboljela zbog nje. Sišla nomad neki dan u Užice doktoru, sna me gleda, veli mi, ti si se zbog krave razboljela. Ja joj velim - jesam. Neko jutro, pomuzla sam je, a onda naslonila glavu na nju i sita se isplakala. Ona se umirila, ko da zna da je žalim - pričala mi je Rada juče ujutru na pijacu u Čajetini.

Njenu tugu malo je ko juče na pijacu razumeo. Možda tek njih nekoliko, pod šajkačama, koji su zastali da pogledaju kravu, pitaju za cenu, onih koji znaju koja je to tuga i šta znači poslednju kravu iz kuće prodati i udariti katanac na štalu. Onih koji su to gledali svojim očima i slušali kako tupo odzvanja prazna štala kod se daskom prekivaju vrata i posle katanac stavlja i na praznu kuću.

Stari Zlatiborci i njihovi komšije sa one strane Uvca na vašar u Čajetinu, na Krstovdan, dolaze već po navici. Kao što kod kumova i prijatelja idu na slavu. Mile Lečić s planine Bosanje iznad Nove Varoši, iako star i bolestan, juče ujutru, još pre prvih petlova, peške je niz blatnjavi put, po pomrčini sišao do magistrale, dole uhvatio autobus, i pravo u Čajetinu.

U torbu stavio komad hleba i sardinu, i flašicu sa pola litra rakije. Kad se na vašaru sretne sa prijateljima, a hoće da progovore po koju, a pravog razgovora, kad se sedne na livadu, bez rakije - nema. I njegov komšija Đorđe Jadžić iz susednih Vilova u Čajetinu na krstovdanski vašar dolazi kako zna za sebe. Kad se vrati kući, onda se okupe komšije da im Đorđe ispriča kako je bilo i pošto su išli volovi, pošto krave i junad, pošto telad i jagnjad.

Samo još na Krstovdan u Čajetini može se čuti po koji marifetluk, šeretluk i onih koji prodaju i onih koji kupuju. Onih koji su od starog kova.
Krstovdanom se u Čajetini okupljaju pravi domaćini. Marko Bojović iz Visoke kod Arilja doterao na pijac volove teške više od dve tone. Mogao je da ih proda i kod kuće, ali, milo mu da ih izvede na vašar, da ih vidi narod. A oko njegovih volova juče čitavog prepodneva bila je gungula. Okupili se domaćini pa im se dive.
- Kao dvije jabuke - vele.

Marko stavio volovima najlepše ulare koje je imao, traži za njih dva i po evra po kilogramu, i zna da će kupac naići. Ako ne danas, onda sutra ili prekosutra sigurno. Dolazili neki nudili mu evro i 80 po kilogramu, Marko ih ispratio, rekao im - gledajte ih kakvi su, dike, ne dam po toj ceni.

Zoran Jovanović iz Semegnjeva bikove gajio ravno dve i po godine, juče ih izveo na pijacu, Pavle Milojević volove teške 17 tovara doterao čak iz Bele Reke. Kod kuće, kaže, ima još jedan par, jer, kakav bi on domaćin bio da nema volove u štali.

Milomir Stojanović iz Mačkata, jedan od prvih zlatiborskih domaćina, na Zlatiboru jesenas tovi 14 pari volova. Milomir pršutom snabdeva pola Beograda, a sa domaćinima od Uvca do Javora i Peštera, sa onima do kojih kupuje volove radi - na reč. I, uvek bude onako kako se dogovore. Kod starih domaćina sa Zlatibora i iz čitavog Starog Vlaha obraz je, kako znaju za sebe, važniji od bilo kakvog ugovora.
Na krstovdanskom vašaru u Čajetini domaćini pod šajkačama kupuju potkovice i klince za potkivanje volova i konja, ulare i vlačege, kupuju konopce, negašeni kreč, na prodaju ima i drvenih kašika i zemljanih ćasa i lonaca, i ceo taj vašar odiše duhom starih vremena. Duhom starih ljudi, onih kojima šajkača nije samo kapa, nego i oznaka ljudskosti, poštenja, domaćinluka, časti onoga na čijoj je glavi...
Z. Šaponjić

Izvor: Glas Javnosti