Othranila više od 1.400 siročadi


Priča o Sindhutai Sapkal, jednoj od najpoznatijih Indijki, i dan-danas oduševljava mnoge širom sveta.

 Naime, ona je žena koja je prihvatila decu koju niko nije hteo niti želeo. Ona danas ima 68 godina i othranila je više od 1.400 siročića, što je impozantna cifra. Ne samo da je toj deci obezbedila hranu, već i dom i ljubav porodice. Upravo zato dobitnica je više od 750 humanitarnih priznanja, te je postala poznata kao "majka siročadi".
 
Sapkalova vodi četiri sirotišta u svom rodnom gradu Prune, u indijskoj provinciji Maharashatra - dva za devojčice, dva za dečake, i to uz pomoć svoje biološke ćerke Mamte, ali i uz svesrdnu pomoć dece koju je odgojila a koja su danas advokati, profesori i doktori. Deca koja završe kod nje su uglavnom siročići koji prose po železničkim stanicama, napušteni po rođenju. Skoro svakodnevno u njeno sirotište dođe neko novo dete. Za razliku od državnih sirotišta, Sapkalova ovu decu ne daje na dalje usvajanje, već ostaju kod nje dok ne napune 18 godina.
 
"Nekad, čak i nakon što napune 18, neka deca ostanu. Mnoge od njih sam udala i oženila i sad oni imaju svoje porodice", kaže ona i dodaje: "Iako država kaže da dete kad napuni 18 treba da napusti sirotište, kod nas je to malo drugačije. To što su napunili 18 ne znači da su zreli. Zapravo, to su godine kada im je neophodno dosta ljubavi i podrške, da im ukažemo na sve opasnosti koje ih čekaju u životu, da ih pripremimo za život. Jer, na kraju krajeva, to što svaka ptica ima perje ne znači da zna da leti."
 
Njen nesebični aktivizam nastao je iz njenog ličnog životnog iskustva. Naime, i sama je rođena u siromašnoj porodici, u devetoj godini je već morala da napusti školu, a sa 10 godina se udala za mladića koji je imao 20. Deset godina kasnije, kada je bila u devetom mesecu trudnoće, muž ju je izbacio iz kuće i morala je da se porodi u štali.
 
"Da, porodila sam se u štali. Pupčanu vrpcu sam presekla oštrim kamenom koji sam našla. Zatim sam otišla kod svoje majke, ali me ni ona nije prihvatila", priseća se Sindhutai.
 
Kako bi uspela da othrani svoju ćerku, prosila je na železničkim stanicama. Tada je srela veliki broj siročadi. Neka od njih su počela da je slede kud god je išla, delili su hranu, novac i tako je nastala jedna velika porodica. Ipak, život joj nije bio nimalo lak. U jednom momentu je mislila da neće izdržati. Kada je dotakla samo dno, bila je spremna da se ubije. Seća se da se prethodno dobro najela jer nije htela da umre praznog stomaka. Legla je, prigrlila bebu i spremila se za smrt. Međutim, u tom momentu je naišao prosjak moleći je da mu da vode. Shvatila je da bi to moglo da bude njeno poslednje dobro delo u životu.
 
"Kada sam ustala da mu dam vode, shvatila sam da ima groznicu. Nahranila sam ga i bilo mu je bolje. U tom momentu sam shvatila da treba da naučim da živim za druge jer je to bio fantastičan osećaj", kaže ona. I upravo je to i učinila. Počela je da se brine o beskućnicima, prvenstveno siročićima, prikupljajući hranu gde god je mogla. Takođe, počela je da drži predavanja tražeći donacije i njena sirotišta su rasla iz dana u dan.
 
Danas, nakon 40 godina rada, još se nije umorila. I danas ide širom Indije, prikuplja donacije, a uspela je tim novcem da izgradi sasvim pristojna i uslovna sirotišta. Njen prioritet je da decu izvede na pravi put, da jednog dana postanu uvaženi i poštovani članovi indijskog društva.



https://www.youtube.com/watch?v=LcliIr7hJbY