Srbi 7. januara proslavljaju Roždestvo Gospoda Isusa Hrista, najradosniji hrišćanski praznik

Početak spasenja

Svi pravoslavni Srbi 7. januara proslavljaju najradosniji hrišćanski praznik - Roždestvo Gospoda Isusa Hrista - Božić. Stari proroci koji su živeli mnogo godina pre Hrista najavili su Hristov dolazak kad se za to ispuni vreme, ne navodeći kad će se to dogoditi, ali upozorivši da će ga roditi devojka bez muža u gradu Vitlejemu, od carskog kolena Davidova i u vreme kad u Jerusalimu bude carevao tuđin a ne vladar od roda Judeja.

Presveta Deva Marija - kojoj je arhangel Gavrilo javio blagu vest da će zatrudneti i roditi sina - živela je u Nazaretu sa svojim srodnikom Josifom kao devica. Kad je od Blagovesti (7. aprila) prošlo gotovo devet meseci, od rimskog imperatora koji je vladao Izrailjom stigla je naredba da svi punoletni građani pođu u mesto rođenja zbog popisa stanovništva koje živi pod rimskom vlašću.

Kako su Marija i Josif bili iz obližnjeg Vitlejema krenuli su prema ovom gradu. Ali, zbog velike gužve u Vitlejemu, ni u jednoj kući nije bilo mesta, pa su prenoćište potražili u jednoj pećini nadomak grada u koju su se pastiri sklanjali od nepogoda. I upravo u toj hladnoj pećini, Marija je rodila Sina. Kao što ga je začela bez greha, rodila je bez bola, sama povila u lanene pelene i stavila na slamu u jasle. Bogomajka se prva poklonila Caru nad carevima, pa stari Josif, a zatim i pastiri kojima su anđeli javili radosnu vest da se u pećini dogodilo čudo. Nekoliko trenutaka kasnije, u pećinu su stigli i mudraci sa Istoka koji su sledili put do tada nepoznate zvezde, koja se kretala od juga ka severu. I oni su se poklonili Bogomladencu, darivajući ga zlatom, tamjanom i smirnom.

Vladika žički i ohridski Nikolaj u "Ohridskom prologu" objasnio je zašto su se Hristu prvi poklonili baš pastiri i mudraci." Gospodu Isusu Hristu, rođenom u Vitlejemu, najpre su se poklonili pastiri i mudraci, najprostiji i najmudriji ovoga sveta. I dan-danas najiskrenije se klanjaju Gospodu Isusu, Bogu i Spasu, najprostiji i najmudriji ovoga sveta. Pokvarena prostota i poluučena mudrost vazda su bili neprijatelji Hristovog Božanstva i njegovog Jevanđelja".

Najradosnijem prazniku, koji je simbol mira i ljubavi, prethodi Badnji dan (koji je i poslednji dan šestonedeljnog posta) kad se seče mlado cerovo ili hrastovo drvo - badnjak-i unosi u kuću na Badnje veče. Badnjak simbolično predstavlja ono drvo koje su pastiri doneli u vitlejemsku pećinu i naložili ga kako bi ugrejali Bogomajku i Hrista. Istovremeno, badnjak predstavlja i Hristosa koji je svojim dolaskom na zemlju, odnosno svojim telesnim rođenjem preporodio čoveka i u njemu razbuktao plamen ljubavi prema dobru, omogućivši mu spasenje od greha, zla i večne smrti, isto kao što i mlado drvo svojom silinom razbuktava vatru na ognjištu, a jarkim plamenom osvetljava sve, pa i najmračnije uglove naših domova.

Naš najradosniji praznik slavi se tri dana. Ne posti se sve do Krstovdana, uoči Bogojavljenja. U te dane, zbog radosnog praznika, ne vrše se ni parastosi za umrle. Od Božića do Bogojavljenja ljudi se pozrdavljaju sveradosnim pozrdavom: Hristos se rodi! Vaistinu se rodi!

---------------

Slavi se tek od četvrtog veka

Rođenje Hristovo se, po prastarom računanju vremena, desilo 5511. godine od stvaranja sveta. U tom trenutku sa neba su, kako beleži jevanđelje, zapevali anđeli: "Slava Bogu na visini, a na zemlji mir, među ljudima dobra volja"! Time počinje Hristov život na zemlji, koji se završava 33 godine kasnije, raspećem na Golgoti i vaskrsenjem. Praznik u prvo vreme nije bio proslavljan, pominje se tek od sredine četvrtog veka, a u Carigradu je zvanično ustanovljen 395. godine, u Rimu nešto ranije. Do tada se smatralo da se ne treba slaviti dan rođenja, već dan javljanja - Bogojavljenje, kada i počinje u Hristovoj tridesetoj godini njegova misija, kao Bogočoveka, na zemlji, širenjem nauke spasenja, činjenjem čuda i isceljivanjima.


Izvor: Glas Javnosti

Bez badnjaka nema napretka

Veruje se da je kod starih, mnogobožačkih Srba, postojao neki bog Badnja, čiji je kip bio deljen od drveta. Primivši hrišćanstvo, uoči dana kad se novi Bog rodio, Srbi su starog Badnju bacili u vatru, a pošto im je on bio vrlo drag, taj običaj ponavljaju na svako Badnje veče. Tada drvo badnjak na jednom kraju namažu medom koji deca ližu da bi time pokazala kako im je bog Badnja sladak i drag.

Crkva je badnjaku dala novi smisao, grejući se oko badnjaka u kući, ukućani se zagrevaju ljubavlju i razgone mrak neznanja i ozaruju radošću. Kako danas izgleda i šta simbolizuje seča i unošenje badnjaka kod Srba?

Pucaju drvo i kamen od jakog mraza, u ataru Lipar, u Donjem Zviždu kod Požarevca. U dubokom snegu, vide se jasno brojni ljudski tragovi. Od ptica i životinja ni traga, ni glasa. Odjednom, začu se zvuk frule i tišinu zapara božićna pesma. Grupa mladića započinje davnovekovni ritual seče badnjaka. I oni pucaju od zdravlja i snage. Mladi Ivan Cvejić (18) prvi uzima sekiru u ruke, okreće se ka istoku, tri puta se krsti i tri puta udara oštricom u stablo. Badnjak pada na snežnu belinu. Isto to zatim čini Siniša, pa Željko... Obojica su gradska deca ali od malena redovno dolaze za Božić kod dede i babe u selo, radi božićne svetkovine. Božje drvo je konačno isečeno. Zapucaće odnekud i prangije. Povorka dobro utopljenih i veselih mladića krenu ka selu.

"Kuća bez badnjaka za Božić je nezamisliva", veli domaćica Branka Obradović (84) iz Makca. "Ta grančica hrasta temelj je božićnih svečanosti. Svi se raduju unošenju badnjaka u kuću. Uoči Božića, na Badnje veče, pre posne večere, grančica se unosi u kuhinju. Pre unošenja, grana se, po običaju, maže medovinom. Tako su naši stari radili, tako i mi. Tako je i u mojoj porodici, tako i kod drugih", priča Branka.

U svakom dvorištu najstariji domaćin, čim padne prvi mrak, uzima granu badnjaka a za njim deca, jedno za drugim, kreću postrojeni u kolonu oko kuće. Dok deda u pola glasa recituje božićnu molitvu za napredak porodice i opet nezaobilazne stoke, deca imitiraju zvukove domaćih životinja. Nadmeću se ko će vernije dočarati glas jagnjeta, mukanje teladi, petlovo kukurikanje...

Domaćin kuće uzima granu badnjaka, prilazi vatrištu i počinje da džara vatru. To je tradicionalno božićno "pilanje", starodrevni ritual za zdravlje ukućana i nezaobilazne stoke. Kraj ognjišta, čim je prethodno Hristova slama s badnjakom uneta u sobu, počinje tiha Božja molitva: "Pilići, prasići, telaci, krave, svinje,.... za zravlje, za slogu, za napredak, za berićet...", odzvanja molitveni glas domaćina.

Posle domaćina grančiicu badnjaka uzimaju i svi ostali ukućani, nastavljaju da "čaraju" oganj, i svi ponavljaju iste reči, istu molitvu. U njoj se upućuje poruka Hristu za spasenje ljudskog roda. Kad se svi ukućani izređaju s molitvom, grančica badnjaka konačno se ostavlja da izgori u vatri. "Najveća grana badnjaka, koji ostaje u dvorištu, iste večeri se odnosi i ostavlja sve do Malog Božića, da stoji u kokošarniku ili u staji kod stoke", kaže Branka. Tek onda se iznosi kraj drvljenika, a kad dođe proleće, može da se iseče i njime zapali vatra, obično uoči Vaskrsa, ili na sam dan Hristovog vaskrsenja.

-----------------
  Verovanja

Ko se rodi na Božić, biće srećan u životu, a ko umre u božićne dane smatra se pravednikom i njegova će duša završiti u raju, veruje se kod Srba. U te dane se ne organizuju nikakva druga porodična veselja, niti momci prose devojke i zaručuju devojke.


Izvor: Glas Javnosti

Šta simbolizuju pokloni koje su mudraci izneli pred novorođenim Hristom

Darovi za Bogomladenca

Trojica mudraca sa Istoka darivali su Onoga ko je darovan čovečanstvu. Tim znacima počelo je za ljudski rod sasvim novo vreme koje traje već dva hiljadugodišta, a darovi Spasitelju i danas izazivaju pažnju

Hristovo rođenje u Vitlejemu kraj Jerusalima propratila je neobična pojava, koja je predstavljala Božanski znak da se nešto važno i sudbonosno dogodilo. Javila se izuzetno jarka zvezda na nebu, a nju su sledila trojica mudraca sa Istoka, da bi zapazili gde će se zaustaviti, jer, kako im je predskazano, tu će naći novorođeno dete koje je Spasitelj čovečanstva.

Kada su mudraci došli pred detence, prineli su mu poklone: zlato, tamjan i smirnu. Svaki od njih imao je simboličan značaj. Apostol Matej kaže: "... I ušavši u kuću, videše dete s Marijom, materom njegovom, i padoše i pokloniše mu se, pa otvorivši riznice svoje, prinesoše mu darove..." Druge pojedinosti, međutim, nisu poznate.

Zlato

Ovaj retki metal uvek je bio veoma cenjen i skupocen. Ko ga je posedovao, bio je smatran moćnim. Njime se uvek sve moglo platiti. Retke su zemlje gde se zlato kopa, treba takođe dobro znati tehnologiju njegovog dobijanja. Stari zavet pominje da su tada Jevreji ovu metodu znali.

Mnogo vekova pre Hrista među Jevrejima je zlato bilo takođe simbol slave i moći. Vladari su kovali novac od njega, ukrašavali svoje dvorove. Ovaj metal je u religiji takođe imao značaj da ukrasi hram. Od njega su bili neki delovi svejevrejskog jerusalimskog hrama. Isto tako i ono što pripada ovom svetom mestu - sasudi, razni predmeti i drugo. I pojedinci su tada nosili neke zlatne predmete, prstenje, narukvice, broševe i time okolini davali na znanje da su imućni. Mudraci su pred Hrista prineli zlato, ne znamo u kom obliku, verovatno u novcu i u nekim predmetima. Time su oni želeli da daruju ono što je najvrednije. Ne da kupe Hristovu pažnju ili milost, jer su odatle otišli neznano kuda. Želeli su samo da potvrde da znaju ko je pred njima, najvrednije ljudsko stvorenje, koje se ikada pojavilo na zemlji - Mesija, Spasitelj. Zar su mogli nešto manje vredno pred njega da iznesu? Zar bi nečim drugim iskazali svoje poštovanje?

Stari zavet beleži da su oko tadašnje jevrejske države bile neke zemlje bogate zlatom. Pominju se i njihova imena, za neke se ni danas ne zna gde su mogle biti. Zlatom se trgovalo, ono je bilo jedina valuta na svim prostorima. Mudraci su sa sobom poneli zlato, nisu ga kupili u Jerusalimu kroz koji su prošli dolazeći u Vitlejem. Čime bi se zlato platilo? Jedino drugim vrednostima kao što je tamjan ili smirna.

Tamjan

Takođe veliku cenu, ali ne kao zlato, imao je tamjan. Kako je ova smola sa određenih stabala u prirodi veoma retka, nije čudo da mu je cena bila veoma visoka. I danas bi mu bila da nije veštačkog tamjana koji se obično prodaje.

U vreme Hristovo, kao i pre toga, kod Jevreja se tamjan, "miomir Božji", koristio u bogoslužbene svrhe. Njime se kadilo i to veoma mnogo, uglavnom u hramu. Time se želelo postići prisustvo Boga u prostoru, iskazivanje pokajanja i postizanje kultnog očišćenja. Za privatnu upotrebu nije bio predviđen. I sam psalmopisac, car David, u 141. psalmu želi da se uzdigne njegova molitva (kao dim tamjana) pred Bogom. To se i u pravoslavlju peva na svakom večernju, dok se kadi sveti hram i verni u njemu.

Danas se u pravoslavnim hramovima kadi na liturgiji, primera radi, na proskomidiji, dok se peva "Svjati Bože", na velikom vhodu, za vreme pesme "Dostojno", a takođe na večernju i jutrenju. Kadi se i pri vršenju pojedinih svetih tajni (krštenje, venčanje), kao i prilikom raznih obreda, kao što su sahrane, rezanje kolača, vodoosvećenje, molepstvija.

Za razliku od starih Jevreja, pravoslavni kade i svoje domove, ukućane prilikom domaćih molitava, trpeze, grobove svojih najmilijih. I kod rimokatolika se, doduše znatno ređe, kadi u crkvi, na primer pred čitanje jevanđelja. Smatra se da i anđeli prilikom svoga pojanja u slavu Gospoda kade njegov tron. Jevreji tamjan nazivaju levona, otuda u crkvenoslovenskom pojam livan, dok ga Rusi i danas nazivaju ladan. Nije otuda čudo što je Hristos darivan od mudraca sa Istoka tamjanom. U to vreme, kod Rimljana je bila obaveza, da se caru, kao i najvišim njegovim činovnicima, iskazuje čast, kađenjem tamjanom. Hrišćani su odbijali ovakvo iskazivanje odanosti vladaru i zbog toga su bili kažnjavani.

Smirna

Kako na bliskom Istoku (Arabija, Sirija, Sveta Zemlja), tako i na istoku Afrike (Etiopija) raste žbunasta biljka iz koje se dobija smola, izuzetno mirišljava. Biljka je u suštini otrovna i u prirodnom stanju se ne koristi. Smola se dodavala u vino onima koji su na smrt osuđeni. Tako apostol Marko pominje da su Hristu pre raspeća pokušali da daju ovu tečnost, ali je on odbio da je okusi. Međutim, kada je na krstu bio, ipak je, kako je zabeleženo, okusio ocat na natopljenom sunđeru. Smola se u tim vremenima mešala sa maslinovim uljem, koje je korišćeno u sveštene svrhe, pa i za pomazivanje pokojnika. Smirna je imala i svečanu upotrebu, za miropomazanje vladara, a darivana je velikim ljudima.

Hristos je u prisustvu svoje Majke primio ove poklone u skromnoj štali, ili pećini, ili kući, različito je zabeleženo. Darivanje je, kako vidimo, u skladu sa tadašnjim vremenima i običajima. Pokazuje šta je tada bilo najvrednije. Nekada je simbolika bila daleko važnija nego danas, pogotovo na prostoru Bliskog istoka. Danas bi to darivanje izgledalo sigurno drugačije. Naglasak svakako nije u predmetima već u suštini događaja.

Novi Zavet darodavce naziva mudracima. Izraz nije potpuno prikladan. Radi se o magima. Njih nije krasilo znanje nauka, mudrost u tome, već u poznavanju zvezda, dakle astronomije. Tim proučavanjima oni su saznali da se nešto veliko sprema i da treba slediti kretanje nebeskih tela, koje je u skladu sa tadašnjim znanjem nagoveštavalo veliki događaj. Mudraci sa Istoka, čija imena ne znamo, iako su im tokom vekova neka pripisivana, darivali su Onoga ko je darovan čovečanstvu. Tim znacima počelo je za ljudski rod sasvim novo vreme. Ono traje već dva hiljadugodišta. Darovi Spasitelju i danas izazivaju pažnju.

Izvor: Glas Javnosti Živica Tucić

Kako je vladika Nikolaj (Velimirović) video i objasnio Isusovo rođenje u pećini

Hristos uvek bdije nad svim ljudima

Bogomladenac se nije rodio u carskim dvorima već na kamenu, da svima bude prav, da svima ponudi spasenje, rodio se u mraku, da pokaže da je došao u mrak ovoga sveta - On, velika svetlost

Vladika ohridski i žički Nikolaj (Velimirović), jedan od najvećih bogoslova i mislilaca u Srpskoj pravoslavnoj crkvi na veoma zanimljiv način video je i objasnio zašto se Bogomladenac rodio baš u pećini a ne na nekom lepom i toplom mestu. Gde se rodi Hristos? Ne u carskim dvorima, da ne kažu podvlašćeni: "On je sa carevima a nije s nama"! I ne u bogataškoj raskoši da ne kažu siromasi:

"On je s bogatašima, a nije s nama"! I ne u velikom gradu, gde bedni ljudi teško dolaze do stana, da se ne kaže: "Stesnio nas je"! I ne u toploj sobi, da ne kažu stradalnici po hladnim izbama: "Lako je Njemu"! I uopšte ne među ljudima, da ne kažu ljudi: "Težak nam je"!

Svima ponudio spasenje

Nego se blagi Gospod rodio među ovcama, koje mu ništa nisu zamerile. Rodio se na mestu ničijem, u pećini hladnoj između grada i sela. Rodio se na stopi zemlje ničije, Božije. Tu stopu zemlje niko nije iskorišćavao, osim ovaca i one sasvim retko i ovde mu nisu zamerile što se rodio kod njih, na kamenu zastrtom slamom.

Stojeći oborenih glava u pećini blagoslovenoj, mi poklonici divili smo se gde se veliki Gospod i Spas naš rodio. Rodio se na kamenu ničijem, da svima bude prav, da svima ponudi spasenje. Rodio se u mraku, da pokaže da je došao u mrak ovoga sveta - On velika svetlost. Pa smo se onda pitali oborenih glava, kada se Gospod javio svetu? Javio se u mučno vreme, kada se Bog nije slavio, kada nije bilo mira na zemlji, i kada je mesto dobre volje vladala zlovolja među ljudima. On se nije javio u vreme kakvog pravednog cara, da se ne kaže: "Pomogao mu je taj car"! Niti se On javio u vreme poštenja i pravde među ljudima da se ne kaže: "Lako je bilo nagovoriti poštene i na poštenje i pravedne na pravdu"! Niti se On javio u vreme radosti i svetlosti u srcima ljudskim, da se ne kaže: "Što je morao doći da raduje radosne i svetli prosvećenima"?

Nego se krotki Gospod javio u vreme cara krvoloka u Jerusalimu, i careva tirana po svim narodima i plemenima. Javio se On u vreme uprljanog poštenja i pogažene pravde među ljudima. Javio se usred sveopšte žalosti i očajanja u dušama svih ljudi. U to vreme javio se Sin Božiji svetu, baš u to vreme kada je najpotrebniji bio svetu, i kada ljudima nije mogao pomoći niko osim njega.

Bolje čista slama nego prljava svila. Koliko su i koliko bezgrešnije do dvorova ćesarevih, i peštera ovčijih od Rima, prestonice svetskoga carstva! Gle, Mladenca u pešteri i jaslama! Volovi i ovce ne znaju za greh, a pastiri znaju za greh manje od ostalih ljudi. Gospodu Isusu je svetlo tamo, gde je bezgrešno, i toplo tamo gde greh ne ledi grudi. Ko zna koliko je puta mladi sin Jesejev David svraćao u tu pećinu! Odatle je on pošao u boj protiv Golijata, i ubio ovoga do zuba naoružanog jednim kamenom iz praćke! U toj pećini leži sada Mladenac, po ljudskom zakonu iz plemena tog istog pastira Davida.

Stražari nad ljudskim stadom

I On će poći protiv jednog strašnog golijata, protiv satane, koji caruje u Jerusalimu u licu Golijata Iroda, a u Rimu u liku golijata Avgusta, u vascelom svetu u vidu golijata Greha, a najvećeg od najvećih golijata - Smrti. Sva satanina vojska do zuba je naoružana i zasmejaće se kad vidi Isusa gde ide protiv nje sa jednim prividno ništavnim oružjem, kao što se prvi Golijat zasmejao Davidu i njegovoj praćki sa kamičkom.

Gospod Isus rodi se ne u Rimu i u ćesarskom dvoru, da bude gospodar sveta pomoću sile i oružja, nego među pastirima, da time označi glavni karakter miroljubive službe svoje u svetu. Kao što pastir miluje i neguje ovce svoje tako će On da miluje i neguje sve ljude. I kao što pastir brine o jednoj bolesnoj ili zagubljenoj ovci više nego o devedeset i devet zdravih i neizgubljenih ovaca, tako će i On da brine više o grešnicima nego o pravednicima, tj. više o ljudima nego o anđelima. I kao što pastir zna svaku ovcu svoju i svaka ovca poznaje pastira svoga, tako će biti i sa Njim, Arhipastirom i njegovim slovesnim, čovečjim stadom. I kao što pastiri stražare nad svojim stadom noću kada ceo svet bezbrižno spava, tako će On, Pastir najbolji da provede mnoge i mnoge noći, pune užasa i iskušenja, stražareći nad ljudskim stadom i moleći se za njega u u smirenoj poslušnosti Ocu svom Nebeskom.

Izvor: Glas Javnosti P. P.

Drvodelja koji je znao tri jezik

O svakodnevnom životu Gospoda Isusa Hristosa - kako je izgledao, kojim je jezikom govorio, čime se bavio, od čega je živeo... poznato je malo detalja. Zna se da je Hristov maternji jezik bio je aramejski, kojim je u svakodnevnom životu govorio i običan narod. Iako su Rimljani 63. godine pre Hrista osvojili Palestinu i Jerusalim, ipak nisu uspeli da narodu onog doba nametnu svoj jezik. U administraciji je u upotrebi bio grčki jezik, pa je Hristos, uz maternji, morao znati i grčki. Pretpostavlja se da je Isus znao i starojevrejski, jer je, po jevanđelisti Luki, jednom prilikom ušao u zbornicu u Nazaretu i tada mu "dadoše knjigu", odnosno svitak, i on "poče da čita".

Takođe se pretpostavlja da je Hristos sa svojim apostolima i propovedao na aramejskom, ali su oni najverovatnije tekstove zapisivali na grčkom. Isus se kretao isključivo u okviru palestinskog judejstva, a materijal za svoje besede i propovedi on uzima iz judejskog mišljenja, i njegovo obrazovanje je isključivo judejsko. Da bi se bolje razumelo Hristovo detinjstvo i mladost, treba se prisetiti opisa prirodnih okruženja. Priroda je bila brdovita i grebenasta, ali lepa. Isus je živeo na selu, udisao je čist vazduh. Tokom svog detinjstva i mladosti Isus je sa svojim poočimom Josifom radio kao drvodelja i tada je bio zbrinut. Međutim, kada je počeo propoved nije bio finansijski obezbeđen. Sa učenicima koje je lično birao praktično je živeo od priloga i gostoprimstva ljudi. Od sakupljenog novca Isus i apostoli zadovoljavali su samo najosnovnije potrebe.

Ruski naučnici svojevremeno su pokušali da utvrde kako je Isus izgledao i na koga je ličio. Prema tim opisima, Isus je bio visok oko 180 centimetara i imao je uska ramena. Ličio je na majku, Presvetu Bogorodicu, imao je lepo, izduženo, glatko lice, bez bora. Kosa mu je bila boje lešnika a brada gusta i boje pšenice. Imao je bistre oči i dugačke, tanke prste.

Izvor: Glas Javnosti Hadži Petar Pašić