* Srbija
Članak preuzet iz Kurira Utorak 29. septembar 2009

Arhiva:
Diskriminacija
Novi zakon o političkim strankama na isti način tretira velike stranke i partije invalida, čime ih sprečava da izvrše preregistraciju

BEOGRAD - Predsednik Stranke osoba sa invaliditetom Branko Jokić tvrdi za Kurir da je prinuđen da ugasi svoju organizaciju zato što mu u Ministarstvu za državnu upravu i lokalnu samoupravu zahtevaju 10.000 potpisa za preregistraciju stranke, što, prema njegovim rečima, predstavlja klasičnu diskriminaciju.
- Imamo problem s preregistracijom stranke zato što i za nas važi pravilo da moramo skupiti 10.000 potpisa i sudski ih overiti. Na taj način svrstani smo u grupu jakih političkih stranaka poput DS, SPS, SRS, DSS... Ja sam distrofičar, sedim u kolicima, mada mogu da vozim automobil, ali kako da sakupimo potreban broj potpisa kad smo invalidi? - pita se Jokić i dodaje:
- Obraćali smo se Ministarstvu za državnu upravu i lokalnu samoupravu, u nadi da će za nas važiti ona pravila koja važe za partije nacionalnih manjina, jer i mi smo faktički manjina, ali uzalud. Tamo nam je rečeno da smo mi registrovana politička partija i da za nas važe pravila kao i za sve druge. To je vid diskriminacije - tvrdi Jokić.
Prema njegovim rečima, još je žalosnije što su invalidi kontaktirali sa skoro svim parlamentarnim strankama i molili ih za pomoć, ali nijedna se nije udostojila da im odgovori.
- Prinuđeni smo da ugasimo stranku koja postoji još od 2005. godine. Niti imamo dovoljno sredstava da realizujemo naše ideje, niti imamo pomoć države, niti imamo pomoć političkih stranaka! Jednom rečju, strašno! - poručuje Jokić.
Portparol DSS Andreja Mladenović tvrdi da nema informaciju da je Jokić kontaktirao sa njima.
- To bih morao da proverim. S druge strane, ovde jeste reč o jednom vidu diskriminacije, jer zakonodavac nije mislio na neke grupacije koje bi volele da politički deluju. To je problem i pitanje je kako se može rešiti - kaže Mladenović.
Nebojša Stefanović iz SNS kaže da nije pravnik, ali da je ovde možda reč o diskriminaciji.
- Tim ljudima jeste teško da skupe potpise, zato što su hendikepirani i verovatno ne mogu da dođu da daju potpis. Ukoliko postoji mogućnost u skladu sa zakonom da im se pomogne, to bi moralo da se uradi. Država ima mogućnost da to učini. Tim ljudima treba pomoći, jer i oni se bore za svoja prava - ističe Stefanović, ali dodaje da ne zna da li je Jokić kontaktirao sa SNS.
Poslanik DS Srđan Milivojević, međutim, kaže da ne misli da je neko na bilo koji način diskriminisan novim zakonom o političkim strankama.
- Dotični gospodin nije kontaktirao sa nama kao sa poslaničkom grupom i tako pokušao da ublaži ovaj zakon. Taj dokument je donet posle široke javne rasprave. Istina je da će se neke političke stranke ugasiti zbog ovog zakona, ali reč je o partijama koje postoje samo na papiru - naglašava Milivojević i dodaje:
- U Srbiji postoji bar nekoliko stotina hiljada invalida, pa ako dotični gospodin misli da ima njihovu podršku, mislim da mu neće biti problem da sakupi 10.000 potpisa. Evo, ako će mu značiti, daću mu lično potpis - poručuje Milivojević.

Ministarstvo: Rešenje je osnivanje udruženja

Državni sekretar u Ministarstvu za državnu upravu i lokalnu samoupravu Sanja Čeković za Kurir kaže da pri izradi zakona i tokom javne rasprave niko nije pominjao ovu temu, jer se mislilo da će ove kategorije građana moći da naprave udruženja građana.
- Ukoliko žele da učestvuju na izborima, invalidi to mogu učiniti i kao udruženje, a za njihovo osnivanje su manji zahtevi. Slažem se da je 10.000 potpisa za manje stranke problem i možda je reč o malom previdu. Ipak, postoji rešenje, a to je osnivanje udruženja - kaže Čekovićeva i dodaje da je spremna da Jokiću pruži svu pomoć koja mu je potrebna.

Zanima me Vase misljenje o svemu ovome

Mislim da invalidnost bilo koje vrste nije i ne može da bude politički obojena, tj da svaka osoba sa invalidnošću ima pravo na politički stav i sa time podržavanje bilo koje "obične" stranke. Dodatno guranje invalida van glavnih tokova društva, pa ih treba gurnuti u geto i kada su izbori.

Treba da postoje jaka udruženja za pomoć invalidima, ali stranke ne.

Slazem se sa Vama da treba da postoje jaka udruzenja ali kako da postoje jaka udruzenja kad su predsednici tih kobajagi jakih udruzenja stranacki obojeni.
Ako mogu Romi.Penzioneri,Nacionalne manjine da imaju stranku sto ne bi mogli i osobe sa invaliditetom
http://www.kurir-info.rs/clanak/srbija/kurir-09-08-2009/uskracen

Ako je već u pitanju borba za prava kroz politiku, onda je nekako komotnije da to bude udruženje koje ima manevarski prostor da podrži ovu ili onu veliku stranku, a ne klasična stranka.
Gruba procena, koliko ima osoba sa različitim stepenima invalidnosti (ne samo distrofičari) pa se tu već dobija 5-10% biračkog tela, što biva presudno u tesnim koalicijama kakve se danas prave.
Treba mobilisati invalidne osobe da izadju na izbore, koliko god im to bilo naporno ili neprijatno, jer time sebi pribavljaju značaj, da shvate da je njihov pojedinačni glas bitan. Pa kad neka koalicija jaukne kako im fali samo jedan odbornik za većinu, nek razmisle koga su izgubili pri glasanju.

U toku je proces gasenja nase stranke  i prelazak u  udruzenje građana.
Pokusacemo  da udruzimo osobe sa invaliditetom svih kategorija iz cele Srbije pa cemo kao grupa građana da izađemo na predstojece  izbore.
Svako ko zeli da nam pomogne i postane nas clan neka nam  posalje privatnu poruku 

Ne razumem zasto bi se ti ljudi gurali na margine, zasto bi uospte bilo potrebno da se grupisu u politicku stranku kako bi branili svoja zakonom zagarantovana prava? ah da sad sam se setio ovo je zemlja Srbija 

Da tako je ovo je Srbija.
Neverovatno kod nas u Srbiji samo ako ste pripadnik jedne od vladajucih stranaka mozete dobiti sta zelite, naravno ako ste u samom rukovodstvu tih stranaka, do duse tako je uvek bilo unazad 50 god.
A jos bolje je kada bi ste bili uspesan preduzetnik kao Miskovic ili Beko.
U sustini ako imate novca i veze u Vladi Srbije Vi u Srbiji mozete sve.
Na zalost osobe sa invaliditetom ne mogu ni politicki da se udruze i moraju da  ugase postojecu stranku osoba sa invaliditetom zbog nedostatka novca.
Po novom zakonu da bi ste preregistrovali ili registrovali stranku treba Vam 10,000 potpisa i 500,000 dinara da bi ste overili te potpise u sudu.
Osoba sa invaliditetom u Srbiji ima oko 700,000 bilo bi lako skupiti 10,000 potpisa samo ako bi ste imali novca da organizujete postavljanje promocionih standova u svim Vecim opstinama i gradovima u Srbiji plus sto Vam treba dosta reklamnog materijaal  da ne govorimo o bilbordima ili o gostovanjima na tv ili radio stanicama.

 "Mozda bi smo uspeli ako bi stupili u koaliciju sa strankom Zdravog Razuma ciji je predsednik Srecko Sojic(Milovan Lane Gutovic)"

invaliditet ne bi trebao da predstavlja prepreku nekim ljudima ako žele da se bave pollitikom , ali kod nas je izgleda to jedino moguće , ako su pobornici neke od stranki na vlasti , a posebno se ljudi sa nekim hendikepom iskorišćavaju  za vreme predizbornih kampanja i u svrhu dobijanja lakih politićkih poena.....

Mislim da ovde u Srbiji ljudi sve više cene realni učinak za njih same od svake stranke ponaosob "Ma gde sam tu ja!" i više nema lakih političkih poena ni kod kojeg staleža u Srbiji, pa ni kod hendikepiranih. Kada neko od političara ismeva "Sigurnu kuću" valjda je procenio koga gubi a koga dobija na izborima. A osim samih hendikepiranih su tu i članovi njihovih porodica koji takodje odvrednuju kad se realno pomogne.

Neko bi rekao da je to "diktatura kljakavih" putem izbora. Ali, svako već sutra može postati kljakav, kao recimo Dača Ikodinović, u trenutku.

Kondom politika - predizborna upotreba osoba sa hendikepom

Kondom politika je izraz koji oznacava politicke teme kojima se politicari bave samo kada su izbori. Te teme obicno služe za jednokratnu upotrebu u cilju pridobijanja glasaca u periodu kampanje. Kao što se kondom koristi samo jednom, a posle „obavljenog posla“ se baci i na njega se ne misli, tako se odredene teme pominju samo u predizbornim kampanjama i posle se na njih zaboravi i ne misli se mnogo o tome ni kako ce se opravdati za neispunjena obecanja.

Da li je u ovoj tek minuloj maratonskoj predizbornoj kampanji bilo kondom politike? Naravno da da. Mnoge su se stranke bavile ljudima sa hendikepom. Ovo ne treba nikog da cudi ako znamo da je svetski prosek da deset procenata od ukupnog stanovništva cine ljudi sa nekom vrstom hendikepa. Ako znamo da su za status ljudi sa hendikepom zainteresovane njihove porodice i rodaci dobijamo potencijalno ogromno glasacko telo.

Dve partije su se u ovoj predizbornoj kampanji posebno predstavljale kao oni koji brinu o statusu i potrebama ljudi sa hendikepom. To su G-17 plus, cije je lider, gospodin Mladan Dinkic rekao da ce u slucaju da ude u parlament njegova stranka imati jednog poslanika sa hendikepom, a druga je koalicija okupljena oko LDP-a. No , na sledecim izborima bi mogli ocekivati da ce vecina stranaka imati svoje „kandidate sa hendikepom“.

Pitamo se zašto gospodin Mladan Dinkic nije , na primer, dok je bio ministar kao svog zamenika ili pomocnika postavio nekog sa hendikepom, pa da tako da licni doprinos integraciji ljudi sa hendikepom u društvo? Zašto nije omogucio stipendije ili neki program za obrazovanje i zapošljavanje ljudi sa hendikepom? Koji su ga motivi sada naveli da ima kandidata sa hendikepom? Da li je samo cilj da se pridobije podrška odredene grupe (mladi, hendikepirani, seljaci...) bez obzira da li ce se u narednom periodu i ostvariti nešto od obecanog?

Pored toga što je u kampanji koalicije okupljene oko Cede Jovanovica bilo dosta reci o rešavanju problema hendikepiranih osoba , na promotivnim skupovima te koalicije se pojavljivala Milica Ružicic-Novkovic, koja je i kandidat za poslanika na listi ovog politickog saveza. U TV izveštaju sa jedne konvencije koalicije, prenešena je izjava gospodina Nenada Canka, da ce u slucaju da koalicija prede cenzus gospoda Ružicic-Novkovic postati poslanik.

G-da Ružicic-Novkovic je postala šire poznata javnosti posle emisije „ Replika ” na TV B92 kada je postavila pitanje gospodinu ministru Slobodanu Lalovicu o pravima ljudi sa hendikepom i dobrim zakonima koji se njih ticu, a ne sprovode se, i na kraju rekla da je dobar primer za to što su „ ona deca morala da ponavljaju više puta svoj iskaz protiv Mitropolita Pahomija ”. Ona se izvinila ako je pogrešila u nazivu titule. Autor ovog teksta je bio u velikoj nedoumici kakve veze ima sudski slucaj episkopa Pahomija sa dobrim zakonima o pravima osoba sa hendikepom koji se ne sprovode. Da nije tek rec o mešanju baba i žaba postalo je jasnije tek kada se kasnije ona pojavila kao kandidat na listi LDP-a. Naime, stice se utisak da ju je trebalo prvo medijski promovisati, pa kad dode vreme i politicki angažovati.

Cilj svih stranaka koje imaju osobe sa hendikepom na svojim izbornim listama je da pobude grižu savesti kod biraca kako bi glasa li za njih. Pre svega uticu na ljude sa hendikepom i njihove porodice, ali i na sve one koji su osetljivi na ovakve teme. Na mitingu koalicije stranaka okupljenih oko LDP-a bilo je reci i o pravima seksualnih manjina, i to baš od strane pomenute gospode. Možemo postaviti umesno pitanje kakve veze imaju prava hendikepiranih osoba sa zahtevima „seksualnih manjina“ za gej brakovima? Zašto se to dvoje pokušava strpati u isti koš? Osim što to izgleda kao potez kojim ce „jednim udarcem ubiti dve muve“ cini se i da je rec o strategiji da se u paketu sa jednim prihavtljivim zahtevom prošvercuje i nešto „kontroverzno“. Ako se LDP i njegovi koalicioni partneri zalažu za prava „seksualnih manjima“, zašto na svojoj izbornoj listi nemaju deklarisane pripadnike gej populacije i zašto oni ne nastupaju na njihovim predizbornim skupovima? Stvar je jasna. U Srbiji deklarisani pripadnici seksualnih manjina na izbornim listama uglavnom pobuduju negativne emocije, dok pojava ljudi sa hendikepom na istim može da izazove posebne simpatije u javnosti, i mogu da privuku koji procenat glasaca. Dakle u njihovoj kampanji se govorilo taman toliko o pravima „seksualnih manjina“ da bi dobili njihovu podršku, ali ne i previše da se ne bi odbili „strejt“ glasaci.

Posebna prica je Ministarstvo prosvete i sporta, koje je „ uspelo ” da u sred predizborne kampanje odštampa udžbenike za prijemne ispite za srednje škole na Brajevoj azbuci. Ovo je dobar potez ali tajming kada je ovo uradeno stvara utisak da je i ovo uradeno zbog izbora da bi se pridobila naklonost slabovidih i slepih glasaca. Može se postaviti pitanje šta je sprecavalo ministarstvo prosvete i sporta i ministra gospodina Slobodana Vuksanovica da od pocetka svog mandata štampaju svake godine udžbenike za prijemne za srednju školu na Brajevoj azbuci?

Da ministarstvo prosvete i sporta zaista brine o ljudima sa hendikepom obavezalo bi sve obrazovne ustanove da izgrade rampe kako bi bile dostupne ljudima sa hendikepom. Takode bi obavezalo sve obrazovne ustanove da imaju toalete koje ljudi sa hendikepom mogu da koriste. Pošto se broj studenata sa hendikepom u našoj zemlji meri promilima ministarstvo je moglo da donese propis da ce da placa školarinu svim osobama koje zadovolje odredene kriterijume, koje propiše ministarstvo, jer je materijalni položaj studenat a sa hendikepom uvek težak jer teško mogu da privreduju a imaju znatne medicinske troškove. Ono može da obeca finasijsku pomoc obrazovnim ustanovama srazmerno broju osoba sa hendikepom koji pohada istu. Takode je poželjno , ako ministarstvo uvaži ove predloge , da se prati školovanje osoba sa hendikepom i njihova kasnija integracija u društvo.

U našoj zemlji postoji zakonska odredba koja propisuje da svako preduzece od ukupnog broja zaposlenih mora da ima tri posto invalida, ili ako ih nema da placa odredena sredstva u fond koji ce se baviti zapošljavanjem osoba sa hendikepom. Mislimo da je potrebno da se povecaju poreske olakšice za one kompanije koje zapošljavaju hendikepirane osobe u vecem broju. No koliko god zakon bio dobar, on ne rešava problem. Ko ce da zaposli hendikepiranu osobu ako ona nije obrazovana i strucna? Ljudima sa hendikepom treba pomoci da se obrazuju, jer im to kasnije omogucava da se zaposle.

Ako se zaista želi da se izgradi tolerancija onda bi recimo umesto apstraktnog gradanskog vaspitanja bilo korisnije uvesti kao predmet, od jednog casa nedeljno, jezik gluvonemih. Zašto? Pa izucavanje ovog jezika od prvog razreda osnovne škole, malu decu bi od najranijih dana zainteresovalo za jedan drugi svet. Dobilo bi svest da su osobe koje su rodene sa hendikepom po sposobnostima jednake i usadila bi mu se u svest potreba da bude dobronamerno, tolerantno i spremno da sutradan pomogne osobama sa bilo kojim hendikepom. Uvodenjem ovoga predmeta, tolerancija bi se usadila mladim generacijma. Prava tolerancija je stvar srca, osecaja i vaspitanja, dok je tolerancija koja se namece putem medija po pravilu ideološka, površna i neiskrena.

Da li ce kandidati sa hendikepom i ako udu u parlament uspeti da se izbore izbore za prava osoba sa hendikepom? Malo je verovatno da ce to da se dogodi, jer ce oni biti samo „cvet u kosi“ odredenih partija , a ne nekakav demokratski korektiv. Zato obican gradanin, u želji da pomogne osobama sa hendikepom, ne treba da, jednom u par godina, glasa za liste na kojima su osobe sa hendikepom, vec treba da se zapita šta može svakog dana da uradi da bi pomogao nekome ko zaista treba pomoc.

Da su stranke zaista želele da pomognu osobama sa hendikepom one su mogle da deo novca namenjenog izbornim kampanjama namene za izgradnju rampi na glasackim mestima, koje bi omogucile osobama sa hendikepom da izraze svoju volju na izborima i tako se u punoj meri osete kao deo društva. Stranke su takode mogle da dodele i stipendije za studiranje na nekom od svetskih univerziteta gde osobe sa hendikepom mogu da razviju svoje talente. Za to je potrebna promena odnosa celokupnog društva i svih pojedinaca prema osobama sa hendikepom kao i da se spreci da se oni na ovaj ili onaj nacin zloupotrebljavaju u predizborne svrhe (slicno kao deca) zarad pridobijanja simpatija biraca. Moramo podsetiti naše politicare, na ono što vec znaju, da je „kondom politika“ dugorocno jalova, da se njome ne stvara i ne unapreduje život vec samo parazitski iskorišcava.