Recimo bila je jedna radionica za rad gluvih osoba u Beogradu, nekakve prese lima koje gadno zvekeću (nama koji čujemo) i ta radionica je bila ekonomična, ostvarivali su prihod, i zaradjivali svoju platu. Ta hala je rušena zbog gradnje novog naselja, i obećano je da će dobiti novu salu u industrijskoj zoni. Firma nije obnovljena, mašine ko-zna-gde a gluvi koji su imali svoje zaradjene plate su prebačeni na mnogo manje dotacije.

Nisam znao da postoje stranke invalida. Ne vidim  potrebu da se na takvoj osnovi stvaraju političke partije. Više bi trebalo da postoji delovanje kroz posebne organizacije. Inače zašto te čudi korišćenje invalida u predizbornim kampanjama. Koriste političari , ne samo invalide, već koga stignu , da bi došli do vlasti. Koliko god izgledalo nekorekno, to je demokratija i višepartijski sistem. To je savremeni liberalni kapitalizam.

Da to mi je poznato evo i mi smo pokrenuli projekat samozaposljavanja osoba sa invaliditetom uzeli smo 1 prostoriju u zakup u ulici Zdravka Celara 12 i otvorili centar za masazu Anđela Sunce.
U centru rade distroficari,dve slabovide osobe i jedan visi fizioterapeut.
Pokusali smo da potrazimo pomoc i podrsku od Ministarstva za rad i socijalna pitanja i od nacionalne sluzbe za zaposljavanje ali nista od pomoci.
Zakup prostora u kome smo iznosi 150eura ali na zalost zbog nedostatka sponzora moracemo 1 decembra da zatvorimo centar.
Ne vredi kad zivimo u banana drzavi gde su politicari totalno nesposobni.

Vlada Srbije je od MMF tražila samo oko 400 miliona evra. U međuvremenu su vlasti samo u tri zadnja meseca 2008. potrošile oko 1,4 milijarde evra na odbranu kursa dinara, a u januaru 2009. još oko 400. Dakle, to što su tražili od MMF je dovoljno za oko mesec dana odbrane kursa. Ideja da se kurs brani nije posebno uverljiva. (U međuvremenu je stiglo priznanje da je raniji aranžman nedovoljan i to i sa strane MMF i sa strane Vlade.) Usput, efekat trošenja deviza je samo odlaganje neminovnog – pada vrednosti dinara. To doduše akterima na domaćem tržištu pruža priliku da se prilagode, tj. oslobode dinara, ali je cena te pogodnosti dosta visoka.

Najava radova na koridoru 10 u vrednosti od skoro 500 miliona evra je skoro za Riplija. Tih najava je i proteklih godina bilo mnogo, a urađeno je jako malo, ispod 10% od onoga što je ostalo da se uradi, a to je bar još 300 kilometara. Tako i ovo može ostati samo jedna od mnogih najava, dakle prazne reči koje ne prate dela. Ono što je vredno pažnje je da se takvo obećanje daje sada, kada je cena zaduživanja mnogo viša nego proteklih godina. A od promena 2000. je proteklo osam godina, kada su prilike za zaduživanje bile povoljnije nego danas. Kao da nešto mora da se radi onda kada je najskuplje, tj. najmanje isplativo. Naravno, opet se ništa neće raditi, ali i puka deklaracija da se želi raditi sada nije dobra.

U svetlu prethodnog i mnogih drugih najava Vlade da će se baciti u potrošnju na raznim stranama, posebno je zanimljiv naredni potez. Šestog februara država je počela da prodaje svoje zapise uz kamatu od 16% na godišnjem nivou. Zanimljivo je da su tih dana kada su emitovane ove dužničke hartije neki ministri ponavljali u medijima da u budžetu ima dovoljno novca i da emisija nije izvedena zbog budžetskih teškoća. Ako je tačno da u budžetu ima dovoljno novca i bez emisije, onda je emisija besmislica, čista šteta za javne finansije, zbog koje bi neko morao da odgovara. Jer zašto bi država plaćala 16% kamate, ako tako prikupljena sredstva neće da iskoristi. Bojim se da je istina obrnuta. Izgleda da su budžetski prihodi dramatično pali poslednjih nedelja i da Vlada ovaj novac čeka kao ozebao sunce. U međuvremenu je probala sa štampanjem novca, pa je u prvoj polovini januara kurs evra u odnosu na dinar naglo porastao, a upravo doznajemo da je jedna od posledica emisije i vrlo visoka inflacija u januaru – čak 3%. To na godišnjem nivou daje skoro 50%. Dakle, ako je novca bilo i bez emisije zapisa, onda nas neko laže.