"Корак ка јединству", корак од истине - 2. део
Направимо кратак преглед римокатоличких злочина (дакле оних који су почињени непосредно од стране римокатоличког клира или под његовом управом) над Србима и то оних почињених само у најновије време. О овоме имамо веома значајне и исцрпне студије истакнутих аутора, али није згорег да се подсетимо неких детаља јер је очигледно да сувише олако заборављамо страхоте кроз које смо као народ пролазили а које су биле изазване римокатоличким прозелитизмом.
Са првим данима формирања злочиначко-зверске, усташке тзв. НДХ почео је отворени прогон и погром Православног тј. Српског народа. Држава-наказа је темељито спроводила свој паклени, ксенофобични план. Декретима и одлукама, “законским” актима легализовала је геноцид, дискриминацију и злочин као легалне методе затирања Православља. Нажалост, у овим догађајима често су водећу улогу имали римокатолички клирици. Тако је богослов Божидар Драгичевић, који се спасао од усташког ножа препливавши реку Крку и прешавши на италијанску окупациону територију 26. 06. 1941., записао: “Деца западне културе усташе против Светосавске и Лазаревске деце. Догоди се једно између највећих чуда у историји човечанства: У име Христа служило се ђаволу; у име Христа вршени су најкрвавији злочини. Они који служише Христу, највећи крвници посташе. Крв православних синова, сузе и црнина безбројних мајки, браће и сестара, већином је дело њихово. Они мољаху Христа да благослови њихову мржњу против Срба. Дадоше најужаснију интерпретацију Христа. Њега, који је само Љубав, који је из љубави поднио страдање на крсту, моле да благослови њихове злочине!” [1]
Оно што је Србе чекало у зверској држави НДХ изрекао је злочинац Миле Будак у Госпићу: “Један дио Срба ћемо побити, други раселити, а остале ћемо превјести у католичку вјеру и тако их претопити у Хрвате”. Као што видимо то је већ добро опробани метод римокатолицизма који је функционисао вековима (а функционише и данас). Од почетка стварања, НДХ је имала свесрдну подршку Ватикана и римокатоличке цркве у Хрватској. Загребачки надбискуп Алојзије Степинац је у свом  “пасторалном писму” позвао на подршку “новој католичкој држави” како је он називао НДХ. Непрестана подршка и благосиљање које је НДХ примала од римокатоличког клира, јасно указује да су циљеви НДХ и римокатоличке цркве у њој били подударни. Зато римокатоличка црква није никада покушала ни симболично да заштити права Срба и Православне Цркве. Тако није реаговала на забрану употребе имена Српска Православна Црква, на наредбу да Православни Срби носе плаву траку са латиничним словом П, на “закон о покрштавању” који је узгред свесрдно подржала, као ни на забрану употребе ћирилице (постоји ли још неки примјер забране неког писма у 20. вијеку) у пословима Цркве и уопште, напротив. Тако је св. мученика, митрополита Дабро-босанског, Петра Зимоњића почетком маја 1941. године телефоном позвао католички фратар Божидар Брале и саопштио му наредбу да у току дана нареди свим својим свештеницима и црквеним општинама да више не употребљавају ћирилично писмо и да печате промене на латиницу, а да ће, уколико то не изврши у наведеном року, бити позван на одговорност.
Наш интелектуалац др.Марко Марковић каже да “ништа није могло изменити усташко убеђење да је Србска Православна Црква била прва установа на територији Павелићеве Хрватске коју је требало искоренити и уништити”. Ако овом мишљењу придодамо убеђење Алојзија Степинца да је НДХ “нова католичка држава”, јасно је шта су Степинац и остали римокатолички клирици мислили о Српској Православној Цркви. Но, многи римокатолички клирици се нису зауставили само на подршци злочиначкој држави, већ су активно узели учешћа у најмонструознијим злочинима. Један од највећих крволока је био фра Вјекослав Филиповић, фрањевац који је касније променио име у Мирослав Мајсторовић. Он је једно време био заповедник логора Јасеновац и Стара Градишка, а о његовим зверствима сведочили су, у току истраге спроведене од стране Земаљске комисије, неки преживели логораши. Овај монструм је био познат и под надимком фра Сотона, а један од првих његових злочина је  покољ српских ученика у школи села Дракулићи. Учитељица тих ђака је од ужаса сишла с ума. Његов изопачени ум ишао је дотле да је имао нарочиту гумену циев помоћу које је пио крв из тек прекланог врата жртве. Наређивао је и вршио масовне ликвидације, а за само 4 месеца његовог управљања логором ликвидирано је, по признању самог злочинца Мајсторовића у сведочењу пред Земаљском комисијом (иако други саслушани сведоци, њих 62, тврде да су ове бројке далеко веће), 20000-30000 људи, жена и деце, што је око 200 људи дневно. Овај злотвор помраченог ума могао је бити вођен једино патолошком мржњом према свему што је српско.
25. 03. 1943. као нови заповедник логора Јасеновац стигао је Бркљачић Ивица, римокатолички свештеник. И његово управљање логором било је у знаку мучења заточеника, ликвидација и покоља. Но, само је верно следио оно што је рекао фра Дионизије Јуричев: “Немојте мислити што сам ја у свећеничкој одори, али да знадете да ја, када је потребно, узмем стројницу у своје руке и таманим све до колијевке, све оно што је против усташке државе и власти”. Управник женског логора у Ђакову а касније кољач у Јасеновцу био је студент фрањевац из Загреба, усташки сатник Јозо Матијевић. Ова звер у људском облику је извршио ликвидацију женског логора, а жртве, жене и деца, које није сам стигао побити нашле су крај живе спаљене у јасеновачком крематоријуму или у рукама друге звери фра Мајсторовића који је са кољачима Љубом Милошем и Ивицом Матковићем дечицу, а нека су била тек бебе, убијао тако што их је бацао у ваздух и дочекивао на бајонет. О овоме је сведочио очевидац и један од риетких који је преживео пакао Јасеновца, Егон Бергер. Он је у свом сведочењу описао и да је фра Мајсторовић ове злочине вршио обучен у беспрекорно одиело, нашминкан и напудерисаног лица а својим жртвама је прилазио наизглед пријатељски. Дечица коју је узимао у наручје чак су га миловала у својој безазлености по лицу. Очигледно је да се радило о демонској хладнокрвности и садистичком наслађивању над немоћним жртвама. Исти сведок је у свом потресном сведочењу навео да је највернији друг у клању и мучењу Јози Матијевићу био извесни Бонзо. Овај зликовац је имао на души више хиљада жртава а имао је само шеснаест (!!!) година. Егон Бергер сведочи и о мученичком крају пет православних свештеника које су Љубо Милош и други зликовци прво терали да певају црквене песме а када један стари свештеник од исцрпљености није могао ни да запева, дотукли су га кундацима. Овом свештенику је пришао дванаестогодишњи (!!!) дечак усташа и одсекао му уши да може, како рече, код куће показати какве уши имају православни попови. Наиме, усташе су у Јасеновцу васпитавале и свој кољачки подмладак. Остали свештеници су дотучени послије зверског мучења у току којег им је Љубо Милош спалио браде лет-лампом. Међу кољачима се истакао римокатолички свештеник Брекало из Јасеновца који је право са клања одлазио да служи мису у потпуно крвавој одећи. Највише клања је извршио на злогласном Гранику где је само у току 1944. поклао, по сведочењу очевидаца, десетине хиљада мушкараца, жена и дјеце.
Да су римокатолички клирици здушно распаљивали мржњу и ксенофобију потичући своје вернике на злочин показују и речи Фратра др Срећка Перића из самостана Горица код Ливна, чија је рођена сестра била удата за Србина, а који је из олтара позвао на покољ Срба и рекао: “Браћо Хрвати, идите и кољите све Србе, а најприје закољите моју сестру која је удата за Србина, а онда све Србе од реда. Када овај посао завршите, дођите к мени у цркву, гдје ћу вас исповједити, па ће вам сви гријеси бити опроштени”. Но, фра др Срећко Перић се није зауставио само на речима. У једној шуми у Ливну 20. августа 1941. извршен је велики покољ Срба: “... Неколико дана иза тога одведене су у ту шуму и породице поубијаних. Усташка руља силовала је жене, резала им дојке, старима су секли руке и ноге, вадили очи, а малој деци одрубљивали су главе и бацали их у крило мајкама”. У Ливањском срезу поубијано је, под руководством фра др Срећка Перића, око 5.000 Срба, мушкараца, жена и деце. И Фратар Вјекослав Шимић није само позивао на покољ Срба већ је и сам, лично, својом руком, убијао Србе као и Фратар др Бранимир Жупанић који је у селу Рагоље убио 400 Срба. Усташка идеологија којом су били задојени римокатолички клирици у НДХ иде дотле да и у српској деци види претњу. Тако је фратар Дионизије Јурић “проповедао” да “данас више није гријех убити дијете од седам година у случају да се то дијете противи нашем усташком поретку”. Владо Билборк, свештеник из Метковића, поучавао је своје вернике: “...Људе убијати није грехота, него морамо поубијати све што нам смета и потпуно очистити нашу земљу” (са коликом језивом прецизношћу је извршена ова поука, сведочи данашњи број Срба у новој НДХ). Анте Кларић, фратар и свештеник у селу Трамошница, код Босанског Шамца, изругивао се онима који су по његовом мишљењу били мало крволочни: “...Ви сте бабе и треба да обучете сукње, јер нисте до сада убили ниједног Србина. Ми немамо оружја и ножева и треба да их кујемо од старих коса и српова, тако да гдје год видите Србина закољите га.” Да спрега римокатолицизма и усташке државе није случајна потврђује чињеница да су велики допринос у формирању злочиначке државе дали римокатолички клирици. Тако удбински жупник Мате Могуша каже: “До сада смо за католичку вјеру радили молитвеником и крижом, а сад је дошло вријеме да радимо пушком и револвером”. Злочинац Миле Будак у овој спрези такођер види кључ опстанка НДХ па каже: “На нашој оданости цркви и католичкој вјери темељи се цијели наш рад, јер нас је повијест научила, да кад овдје не бисмо били католици да би нас давно нестало” ("Католички тједник" од 17. августа 1941. године). Исти лист наводи: “Носиоци хрватске државне власти вјерни су синови како Хрватске домовине тако и католичке цркве, а носиоци црквене власти једнако љубе и цркву и домовину. Љубав према цркви и домовини уједињује наше свjетовне и духовне поглаваре”. Плод ове спреге су беспримерни злочини и зверства од којих се леди крв и који изазивају ужас. Плод ове спреге је смишљено и организовано уништавање првенствено Православних Срба по концентрационим логорима, губилиштима и стратиштима којих је била препуна звијер-држава. Тако су се на удару злочиначког похода први нашли Српска Православна Црква и њено свештенство. Епископу Горњокарловачком, св. мученику, Сави Трлајићу је лично Алојзије Степинац наложио да мора да напусти “хрватски” Карловац иначе ће бити ликвидиран. Ове речи су се обистиниле и владика Сава је након зверског мучења (живом му је одрана кожа и посут је сољу) зверски и убијен (закопан је до врата у земљу, а затим су му преко главе превлачили гвоздену дрљачу). Митрополит Загребачки Доситеј Васић је ухапшен у Загребу и спроведен у усташку полицију. Пошто је био болестан, пребачен је у болницу “Милосрдних сестара”. “Милосрдне сестре” су митрополита свакодневно мучиле и понижавале, тукле су га бичевима и почупале су му браду. Какво је мучење митрополит поднео говори и чињеница да је од последица мучења умро 1945. године. Парох из Тепљуха код Книна, јереј Јован Андрић, ухапшен је по налогу стожерника у Дрнишу Љубе Матковића и жупника, усташког функционера, фра Ивана Берковића. Након зверског мучења, убијен је и бачен у јаму под Промином. Сидоније Шолц, фратар из Нашица, наредио је монструозно убиство јереја Георгија Богића. Оца Георгија су искасапили (одсекли су му језик, уши, нос и повадили очи), и док је још био жив, распорили су га и удавили цревима. Миладина Милића, јереја Биљешевског убио је бивши фратар из Бусоваче, усташа Еуген Гујић. На челу прогоњења и убијања Срба у старој Градишци је био жупник Фердо Маретић.
Римокатолички клирици су узели здушно удела и у римокатоличењу Православних Срба и спровођењу “закона о преобраћењу из једне вјере у другу”. По подацима Српске Православне Цркве, у НДХ је поримокатоличено око 250000 Срба што потврђује и Алојзије Степинац у писму које је послао папи Пију XII 1943. године. Очигледно је да је надбискуп Степинац присилно римокатоличење схватио као успех, а не као злочин. Но, и поред тога, већина управо поримокатоличених су одмах и убијени. Једној групи управо поримокатоличених Срба који су затим одведени на стратиште, цинично се обратио декан из Стоца Марко Зовко рекавши: “...Није нама била намјера да спашавамо ваше животе. Хисторија учи да је и прије било народа који су нестали па ће нестати и српскога народа. Преводећи вас на католичку вјеру имали смо намјеру да спасемо ваше душе...”. Дон Илија Томас, жупник из села Клепаца је римокатоличио Србе које је после “причешћа” слао у оближњу школу где их је дочекивала крвожедна усташка руља и убијала на најзверскије начине.
Но, надбискуп Степинац није одговоран само за подржавање римокатоличења. Степинац је 1936. године организовао такозвану “Чисту католичку акцију” којом је хтео да превазиђе фракционаштво у дотадашњој “Католичкој акцији” која је била подељена на две струје “Крижаре” и “Домагој”. Одмах по почетку рата у Краљевини Југославији ова група је организовала прве војне одреде којима је надбискуп Степинац дао благослов за преузимање власти у Хрватској 12. априла 1941. Од ове групе формирани су одреди такозваних “дивљих усташа”, а тек касније су формиране усташке јединице које су сачињавале војску НДХ. Управо “дивље усташе” су одговорни за најмонструозније злочине у 1941. години. Они су формирали и прве логоре “Даница” код Копривнице, Јадовно код Госпића на Велебиту, Слано и Метајна на Пагу, Крушчица код Травника итд. Ове групе, које су углавном биле сачињене од наоружаних цивила и често од комшија жртава, одмах су почеле са систематским истребљивањем Српског и нехрватског становништва. Тако су већ током априла 1941. отпочеле масовне ликвидације и ујамљивање Срба по јамама Велебита. Само у логору Јадовно је поклано, побијено и бачено у јаме за 130 дана постојања логора око 86000 Срба. Читава села су затрта, све је поклано или живо спаљено у својим домовима или парохијским црквама. Кордун, Банија, Лика, Далмација, Посавина темељито су “чишћене” од Срба. На стотине Срба по једном селу је клано и убијано на најсвирепији начин, а за све то су одговорне групе из “Чисте католичке акције”. Припадници ових банди монструма су одговорни и за стравичан злочин у Глинској цркви где су Срби у више наврата данима довожени и клани у зверском дивљању помрачених умова. Када су крајем 1941. ове области требали да преузму као своју окупациону зону Италијани, “Главни усташки стан” је наредио да се од 31. августа до 6. септембра ове области потпуно “очисте” од православних Срба и да се оне населе Хрватима и муслиманима. Обимност, ефикасност и брзина извођења акције затирања Срба у овим областима у току 1941. године искључује сваку могућност стихијског деловања и открива да иза свега стоји стравичан и монструозан план припреман демонском брижљивошћу (темељитост се очитује у чињеници да је пре 2. светског рата на простору Хрватске живело око 2,2 милиона Срба, а да их је 1995. под неоусташким геноцидом и терором избегло око 300000). Пошто су прва ударна снага у спровођењу овог плана били чланови “Чисте католичке акције” потоњи “дивље усташе”, тешко да њихов ујединитељ и духовни вођа, Степинац није био упознат са детаљима тог плана.
Због противљења римокатоличењу убијен је после зверског мучења јереј Никола Вучковић парох из околине Петриње. Недуго по убиству оца Николе у Петрињу је дошао Јосип Орлић, суњски жупник који је наредио да се окупе сви Срби у школи. Ту им је рекао да у НДХ не сме постојати ни једна друга вера осим католичке која је једина права и најстарија, а да су Срби у ствари пре били Хрвати који су променили веру те да због тога морају да пређу у католицизам. Римокатолички свештеник у Новој Градишки, Фрањо Матица, говорио је, опијен мржњом, Србима: “...Бог је на небу, усташе на земљи, а Јасеновац по сриједи - и сад хоћете или нећете.” Усташки логорник у Двору на Уни, истовремено и римокатолички свештеник, говорио је у јесен 1941. године: “Тко се осјећа Србином нека иде преко Дрине, Србима овдје нема места, ово је држава усташка Хрватска, а који се осјећају да су поштени нека пријеђу у римокатоличку вјеру, јер им то може бити спас; видите како Срби путују у Београд по ријекама и потоцима (овај римокатолички свештеник мисли на Србе који су клани и убијани а потом бацани у реке и потоке да дуж обала језиво свједоче шта је Србима наменила клероусташка НДХ), а тако ће бити свакоме ко се осјећа Србином...”
Иако наведени примери ни изблиза не илуструју масовност и размере злочина римокатоличког клира над Србима и Српском Православном Црквом у тзв. НДХ, сасвим су довољни да нас упуте на закључак о смишљеном и испланираном геноциду. Но, када бисмо навели све злочине појединачно, па чак и све злочине кроз историју почињене у целом свету, могли бисмо приметити да то ипак није доказ о легализовању злочина као метода ширења римокатолицизма. Могли бисмо рећи да су злочине чинили појединци или групе унутар римокатолицизма из разних побуда, али да то ипак не доказује злочин као стратегију и органски део римокатолицизма. Међутим, ако узмемо у обзир римокатолички принцип да су сваки народ и свака земља “земља мисије” тј. подручје неограниченог деловања ради привођења папи, јасно је да се из тог принципа неограниченог мисионарења неминовно рађа прозелитизам који је сам по себи насиље. Агресивно мисионарење, које је органски део римокатолицизма, у ствари је суштински елемент који уводи злочин као метод деловања. Римокатоличење “по сваку цену” је главни узрочник и подстрекивач злочина које је користила папска курија. На жалост, и Срби и Србија су још од настанка римокатолицизма означени као “земља мисије” те их није могао мимоићи ни прозелитизам и све оно што он собом носи.
С друге стране, психолошки профил злочинаца показује да се не ради о примитивним и заосталим психопатама. Напротив, најмрачнији злочини су смишљени у умовима високообразованих људи од којих су многи имали докторате из разних области. Једини крематоријум за спаљивање ЖИВИХ људи (сви крематоријуми у логорима Трећег рајха служили су за спаљивање лешева) у Другом светском рату осмислио је и изградио инжењер Доминик Пицили у Јасеновцу. Преживели логораши су сведочили о ужасној смрти и језивим крицима оних који су свој крај нашли у овом крематоријуму. Шта је то што високообразованог човека, који очигледно није умоболан, тера да чини монструозна зверства? По мишљењу стручњака који су се бавили психологијом злочинаца у питању је заслепљеност идејом или идеологијом, па ако је та идеја злочиначка, човек је неће таквом видети, већ ће је прихватити и заступати као нешто што је исправно. Дакле, сама идеологија клероусташизма је зверска и злочиначка, а знамо да је развијана, формирана и пласирана из ватиканских кругова и института. Наравно да је међу директним извршиоцима злочина било психопатских и садистичких личности које су своје фрустрације и комплексе изражавали кроз монструозне злочине (нпр. злочинац Макс Лубурић био је висок свега 160 цм. па можемо претпоставити какву је садистичку жељу у њему изазивао поглед на, по природи, високе Србе крајишнике и личане). Но, с друге стране је спремност на злочин извирала из слепе мржње и ксенофобије које су постављене као националне вредности и интереси како у нацистичкој Немачкој тако и у усташкој Хрватској. Римокатоличка идеологија (посебно Драгановићева теза која је била врхунац клероусташке идеологије, а која је подржана и награђена од Ватикана) спровођена у НДХ директно је била иницијатор злочина над Србима, Јеврејима и другим нехрватима и противницима НДХ. Дакле, можемо говорити о директној одговорности римокатолицизма и Ватикана за злочине у НДХ.
Не би било поштено не поменути да је и поред опште ксенофобије ширене из кругова римокатолицизма у НДХ, постојао известан број римокатоличких свештеника који су се противили оваквом односу према Србима. Но, једино јасно извињење и молба за опроштај дошла је од стране римокатоличког свештеника у Бањалуци који је био Немац.
Winston Smith
__________
[1] Еп. Атанасије Јевтић: “Од Косова до Јадовна”.
28. октобар 2008
savest.org