Osmi mart

- Tata, ja znam koji je sutra dan.
- Koji?
- Osmi mart. To je Dan mama.
- Šta to znači?
- To znači da moramo mami nešto pokloniti.
- Na primjer?
- Na primjer, papirne kese za usisivač.
- Pa nije sutra Dan usisivača. To ce dobiti usisivač, a ne mama.
- Znam, ali ona je meni rekla da joj je dosadilo da svake nedelje rukama prazni onu platnenu kesu.
- Onda bi joj bolji poklon bio da ti i ja očistimo tu kesu.
- Bljak! Meni se to gadi.
- I meni. Zato mame i postoje, njima se ništa ne gadi. One peru naše čarape, noktima stružu zagoreno posuđe, brišu djeci guze?
- A zašto postoje tate?
- Da slave Osmi mart.
- Slave i mame!
- Slave, ali kratko. Mame koje rade požure kući, da naprave ručak, a tate koje rade ostanu da slave sa sekretaricama koje nisu udate.
- Tata, ko je izmislio Osmi mart?
- Ljudi koji prodaju celofan i cvijeće.
- Ne zezaj!
- Ne zezam. Meni je to logično. Oni jedini imaju neke koristi od osmog marta.
- Hoćemo li i mi kupiti cvijeće?
- Ne znam. Ja bih više volio da odemo na Darivu i sami nešto naberemo.
- Pa hoćemo li?
- Nećemo, mama sutra radi.
- Kakav je to praznik a radi se?
- Ženski.
- Ne kontam.
- Zato što si i ti žensko. Žene ne mogu da ne rade. Evo, na primjer: kupimo buket cvijeća. Mama se obraduje. Mi ispali fini. Mama uzme vazu i novi stolnjak?
- Onaj od bake, heklani?
- Jeste, taj. Ko mijenja vodu cvijeću? Mama. Ko usisava one cvjetiće što otpadnu? Mama. Ko pere vazu? Mama. Ko pere stolnjak, ko pegla?
- Mama.
- Najlakše je potrošiti novac na cvijeće. Ima puno ljepših načina da mami pokažemo da je cijenimo i volimo.
- Kojih?
- Na primjer, da je slušamo dok nam govori.
- Ja je slušam.
- I ja. Ali se ponašamo kao da je ne čujemo. Na kraju opet ona sve uradi.
- Pa i druge mame isto: i Dunjina, i Adnina...
- Ženama bi bolje bilo da slave Prvi maj nego Osmi mart.
- Zašto?
- Zato što je Prvi maj praznik rada. A one rade više nego muškarci. Samo im muškarci to ne pikaju.
- Zašto im ne pikaju?
- Zato što bi onda žene imale veću platu od muževa, i onda muževi ne bi imali čime da se foliraju.
- Baš su ti muškarci bezobrazni.
- Nisu samo muškarci krivi.
- Nego ko još?
- Bake. One nauce mame da budu sluškinje svojim muževima.
- Hoću li i ja biti sluškinja?
- Ne znam. Hoćeš li ti prati urin svog muža?
- Šta je to urin?
- To je ona žuta vodica što se ispiški.
- Gdje se to pere?
- Svuda gdje poprska. Na pločicama, na poklopcu šolje?
- Kako se to poprska?
- Fino. Muškarci piške stojeći, i onda se urin rasprska na sve strane.
- A zašto ne piške sjedeći?
- Zato što se po tome razlikuju od žena.
- A zašto onda muškarci to ne operu?
- Zato što su ih njihove mame naučile da je to ženski posao. Znaš šta je jedna mamina drugarica rekla svojim sinovima? Ona ima dva velika sina, oni već izlaze u kafice, mirišu se losionima za brijanjima, imaju djevojke. I oni se kasno vraćaju kući, kad mama spava, i popiške se, i ujutru bude sve isprskano. I znaš šta im je ona rekla?
- Šta?
- Rekla im je da je probude kad dodu kući, kad god da dodu. Njoj neće biti teško da ustane i da im drži pišuline dok piške, lakše je njoj tako, nego da ujutru briše pola kupatila.
- I šta su oni rekli?
- Ništa, smijali su se.
- Zašto?
- Zato što se muškarci uvijek smiju kad žene govore ozbiljno.