Удаљеност Србије од „пријатеља са којима би правила другачије уније“, не мери се километрима. Ту „удаљеност“ лакше ћемо измерити, када однос Београда према Јужном току буде очигледнији. Србија у ЕУ покушава да ступи по стандардима из деведесетих година прошлог века и због тога је њен пут у Брисел час карикатуралан, час трагичан
Премијер Србије, Ивица Дачић, технички, никога није слагао, када је пре неколико дана рекао да је Србија окружена земљама ЕУ и НАТО пактом и да не може градити заједнице са пријатељима који су далеко. Политички, међутим, Дачић је просуо убуђалу, хладноратовску догму.

Србија би односе са ЕУ итекако могла да гради на другачији, креативнији и бољи начин. Али, за то је потребна визија и спремност да се ствари мењају, уместо што се чека да зуб времена нагризе право и легализује насиљем изнуђену евроатлантску стварност.

Верујем да је премијер Србије мислио на Руску Федерацију и Евроазијску унију, као просторно недосежног пријатеља. Али, зар Србија не би своје европско место могла да потражи управо у орбити руско-немачких стратешких односа? Зар Немачка није за последњих 20 година постала водећа европска сила? Зар се полови утицаја и моћи у Европи нису одавно променили?

Ако Србија нема куд, далеко од пријатеља и окружена, управо опкољена ЕУ и НАТО пактом, зашто своју кожу продаје за датум почетка преговора и самоубилачки продубљује измишљену дилему: Косово и Метохија или бољи живот. Зар не треба да редефинише властиту европску позицију и потражи одговоре, уместо што чека уцене?

Шта председник Томислав Николић поручује грађанима Србије, када изјави да су грађани збуњени преговорима о Косову, да би многи од њих волели да покрајина остане у Србији, али да би многи волели и да живе боље. Зар они који сматрају да је Косово и Метохија део Србије не желе бољи живот и да ли одрицање од територије гарантује бољи живот?

Шта више, Николић је хладнокрвно рекао да неће бити „крај света“, ако споразум са Приштином не буде постигнут до 2. априла и Србија не добије датум за почетак преговора. Сјајно!

Процес у пракси доведете до признања албанске државе на Косову и Метохији, дођете на корак до озваничења тог признања, све зарад фамозног датума и на крају кажете да неће бити смак света, ако тог, Космета и државе вредног датума, ипак не буде у овој години!

Поврх свега, Николић је, свакако само за српску јавност, пркосно рекао и да немачки парламентарци „могу да траже шта хоће“, након што су испоставили пријем албанског Косова у УН као захтев своје земље.

Морам да признам да ми није нарочито јасно како председник државе, која дословно зависи од Немачке, барем према тврдњи његовог страначког колеге и потпредседника Владе, може да не хаје за мишљење посланика Бундестага?

Посебно дирљива, била ми је Николићева изјава да Албанци с Косова и Метохије „морају да схвате“ да ће српска заједница у покрајини имати мање надлежности од Војводине. Е, ту их је дубоко дирнуо! Верујем да ни Хашим Тачи ни Јатифете Јахјага због тога не спавају већ три ноћи и мисле само о томе!

На крају, на новинарску констатацију да Србија не тражи помоћ од Русије у вези преговора са Албанцима, Николић је избегао суштину питања, одговоривши да он Русију, заједно са многим земљама, редовно информише. Претпостављам да пуко обавештена и као гарант ангажована Русија није једнак ослонац Београду.

Сваке недеље, изјаве српског државног вођства све су нелогичније и опречније. Србија је у преговорима са Хашимом Тачијем сама у џунгли. Пријатељи и савезници су јој преко потребни. Зашто се онда тврди да су ти савезници предалеко, да их нема на хоризонту и да је ЕУ једини сливник српске политике у свим варијантама?

Ако је српска покрајина Косово и Метохија била амерички циљ, Војводина ће бити немачки, а Рашко-полимска област турски. Како Србија порозна, безвољна и сама, планира да се избори са тим евроатлантским изазовима?

У Србији се животна политичка питања камуфлирају економским интересом. Али, улазак у ЕУ није економско питање. Уласком у ЕУ на начин како то сада чини, Србија ће морати да подели и неке заједничке вредности са том заједницом. На пример, да је заслужено била бомбардована 1999. године, а мораће да прихвати и подређен, периферан положај.

Србија је више евроазијска, него евроатлантска држава. Окружена је политичким и војним системима који је не трпе, као што је у окружењу бивала 1914. или 1941. године. Зашто неко мисли да ће евроатлантска заједница градити квалитетан партнерски однос са самом, неодлучном и слабом Србијом?

За Руску Федерацију, Србију вежу економске, културне, верске, језичке, историјске и политичке везе. На крају, вежу нас заједнички корени и традиција. Са ЕУ, у чијој је позадини Вашингтон, вежу нас само политичке везе лошег квалитета, колонијално-економски однос, услови и трпљење агресије.

Одавно је прохујао час, када су српски интелектуалци и политичари требали да кажу да Србија са ЕУ, уз већи степен одлучности, може да гради другачије односе, са чврстим ослонцем на све снажнију Москву. Србија у ЕУ покушава да ступи по стандардима из деведесетих година прошлог века и због тога је њен пут у Брисел час карикатуралан, час трагичан.

Удаљеност Србије од „пријатеља са којима би правила другачије уније“, не мери се километрима, мада ни у километрима Србија од тих пријатеља није далеко. Ту „удаљеност“ лакше ћемо измерити, када српски однос према Јужном току буде очигледнији.

За сада, имамо само бојазан джавног саветника Модеста Алексејевича Колерова, који је у Београду рекао да Србија треба да прихвати да испуњава своје обавезе које је бивши председник Борис Тадић договорио са руским председником Путином, а које се сада не испуњавају.

Оксана Сазонова: Како се Русија ослободила заљубљености у Николића

(НСПМ, евроазија.инфо, Оксана Сазонова)

Још по старој совјетској традицији државни медији у Русији и сада имају јаку улогу у политичком мишљењу. Читајући пажљиво шта пишу њихови новинари лако је схватити позицију државе Русије по сваком питању, чак и када се она не изјављује отворено на високом званичном нивоу. И у том смислу последња посета председника Николића није била уобичајена, као што може учинити на први поглед.

Путин и Николић нису водили разговор о новим темама међусобне политике: стратешко партнерство, изградња Јужног тока, сарадња Газпом-Нис и ширење културних веза никога неће изненадити. Вероватно се очекивало да се већа пажња посвети косовском питању, али оба председника су се ограничила кратким изразима захвалности и обећањима продужававања тесне сарадње у име заштите међународног права.

Дакле, тај састанак није донео ништа ново. За руског председника као да није било бриселског споразума, и није баш јасно како је Русија прихватила вест о његовом потписивању и шта сада може да предложи косовским Србима који су у писму тражили подршку Русије.


Медијски поглед на сусрет Путина и Николића је међутим био сасвим другачији. О разговору два председника највеће агенције су просто написале неколико информативних реченица о договорима, или како су прекинули преговоре да би честитали имендан руском Патријарху. То је лако објаснити, јер су своје мишљење о Путиновом српском колеги новинари изразили још пре његовог доласка, а у тим чланцима није било раније уобичајеног жељног очекивања омиљеног рођака. Чини ми се да руски новинари сада једноставно не знају како сад треба писати о Србији.

Националисти су некада могли да користе изразе државних новинара, како што је на пример „пре свега ово није север Косова него југ Србије“. Још увек је чудно видети да новинари слободно пишу: споразум Србије са Косовом, а одмах након споразума један емотивни новинар се уплашио да Србија може да натера Русију да призна Косово.

Русија не сме да каже ни реч против споразума у Бриселу јер је увек говорила да ће испоштовати било које решење Србије. Након тога, израз Ивице Дачића да „Русија подржава наш став о коначном решењу питања проблема Косова“ су Руси и руски медији схватили као пребацање одговорности за споразум на Русију, и та непопуларна идеја их је оправдано наљутила.

Неколико познатих руских сајтова су писали: „Према информацијама ОСТКАФТ-а из Београда, 24. маја Томислав Николић и Александар Вучић планирају да дођу у Сочи на сусрет са председником Русије Владимиром Путином. У пролеће 2013. влада Србије је почела остваривање непопуларних реформи (признање независности Косова, одвојење Црногорске цркве од Српске православне цркве, ускраћивање подршке Републици Српској), а одговорност за њих је званично и јавно поделила са руском владом, тачније са В. Путином и С. Шојгујом, казавши да су сва решења договорена са њима“.


Покушај да се окриви Русија је добио већу пажњу него сам догађај, што је одмах променило поглед на српску владу и Србију у целини, а по питању Србије медији су први пут одбили да се не мешају у туђе ствари и да не суде о решењама туђе владе. Да не дирам сву историју руско-српских веза, навешћу за пример наслове чланака, који су руски новинари некада писали о Србији и српском председнику.

21.05.2012 – „Националиста је победио на изборима у Србији“

                –  „Нови председник Србије: у сваком случају сигуран сам да је сарадња са Русијом вредна за Србију“

22.05.2012 – „Србија може признати Абхазију и Јужну Осетију“

24.05.2012 – „Нови спрски председник у првој посети Русије“

31.05.2012 – „Србија неће у ЕУ ако услов је Косово“

04.06.2012 – „Николић побеђује, Путин подржава“

12.09.2012 – „Николић: Србија и Русија на новом ниву сарадњи“

21.02.2013 – „Српски председник Томислав Николић: једино Русију волим више од Србије!“

25.02.2013 – „Путин је добио награду Републике Србије“

11.04.2013 – „Афганистан и Србија постали посматрачи у ОДКБ“

12.04.2013 – „Николић: Србија неће дати Косово за улазак у ЕУ“

17.04.2013 – „Николић: Србија ће увек подржавати Белорусију“

У таквом афирмативном контексту наслов „Влада Србије носи Путину нови отрован пољубац“, који је се појавио пре последњег доласка Николића у Сочи изгледа чудно, а било је довољно сличних. То тешко може да се упореди са дечијом срећом који су Руси осетили после победе Николића на изборима, посебно кад је он говорио о првом доласку у Русију, јер је Русима је важна традиција да нови председник најпре долази у братску земљу са којом је сарадња најбитна. Вероватно тада нико није могао да замисли да ће само за годину дана бити објављени потпуно другачији чланци на исту тему.

Одсуство јасне позиције Путина разочарава и Русе и Србе. Прошло је време када је он љуто викао да је Косово Србија. Ћуте чак и руски националисти, који би могли да направе велике демонстрације, али једноставно не знају шта да траже тамо. Руска влада као да ништа не ради и само прихвата решења независне Србије . Дакле, остаје само нада да односе према влади Србије неће много променити културне везе Русије и Србије, о којима председници тако воле да причају.