delovi knjige  planirani haos što su objavile večernje novosti

http://forum.burek.com/index.php/topic,39137.1250.html

8 јули 08
Српска организација „Црна рука“ из Чикага донела пресуду:
Смртна казна Насеру Орићу!


Вођа муслиманских банди из Подриња, Насер Орић, осуђен је на смрт, сазнаје „Правда".
„Преки суд" српске организације „Црна рука" објавио је смртну казну у писму које су јуче објавили поједини босанско-херцеговачки интернет-портали.
- Насер Орић је лично учествовао и командовао акцијама муслиманских терориста који су мучки побили више хиљада српских цивила у Подрињу. Пошто Хашки трибунал није хтео да казни тог злочинца, наш „Преки суд" му је изрекао најтежу казну, наводи се у писму за које се тврди да је упућено са „познате адресе" из Чикага, у америчкој држави Илиноји.
До извршења пресуде доћи ће „чим се стекну услови".
Да у питању није „медијска игра" неког скандал-мајстора показују детаљи који се наводе у саопштењу из којих се види да располажу подацима о кретању и пословима Насера Орића.

    Мафијаши свих земаља, уједините се

    Насер Орић тренутно борави у Тузли, где се налази његов „бизнис-центар".
    Иако је неколико пута био јавно осумњичен за организацију неколико криминалних активности, полиција Босне и Херцеговине није успела да сакупи довољно доказа за подизање оптужнице.
    Орић се сумњичи чак и за пљачку једне банке у Немачкој, коју је, наводно, извршио у сарадњи са припадницима београдског подземља. Такође, верује се да је укључен у мафијашке обрачуне у Загребу, где је током последње три године изведено чак седам спектакуларних атентата.

- Пресуда мора да буде извршена иако се Орић налази у Тузли, окружен мафијашима свих националности. Познато нам је да контактира и организује „послове" са српским криминалцима из Бијељине и Београда, као и са муслиманским фанатицима из Прибоја и Новог Пазара. Без обзира на заштиту коју има од клана браће Мандала, као и од полицијских и параполицијских структура у Босни и Херцеговини, тај кољач мора да преузме одговорност за злочине у Братунцу, Кравицама, Залазју, Биљачи, Сасама, Загонима и Сребреници. Жртве имају право на правду и она ће сустићи њиховог џелата! - наводи се у саопштењу „Црне руке".
Хашки трибунал је пре неколико дана ослободио Насера Орића одговорности за злочине над Србима током рата.
- Нисам убица већ ратник који се борио за свој народ и своју домовину. Хашки трибунал је донео поштену пресуду, која ипак није умањила бол свих нас који смо прошли страхоте Сребренице. Са Србима нећу да полемишем, сами су криви за овај рат и све што им се догодило, рекао је Орић за једну сарајевску телевизију током спектакуларног дочека у Сарајеву.


http://www.pravda.co.yu/

  
ауууу неће моћи Насер да спава. Радикалски влажни снови...

Kakvoj Tuzli? Pa sa njom je raskrstio kad su ga pustili iz Haga prije dvije godine.

Ova "ruka" preti svima redom, jos da ima domet snajper iz Cikaga........

Српски џелат из Сребренице учествовао у убиству Бранислава Матића 1991. године
Насер Орић убио Белог
Крвник се током ратних година јавно хвалио да је имао потерницу ССУП из Београда, јер је директно учествовао у убиству Бранислава Матића на Вождовцу

БЕОГРАД - Насер Орић, крвник из Сребренице, као припадник специјалне јединице Савезне полиције, 4. августа 1991. године учествовао је у ликвидацији Бранислава Матића Белог, једног од главних финансијера СПО и оснивача Српске гарде!

Наиме, један од оснивача муслиманске странке СДА за Сребреницу, Ибран Мустафић у својој недавно објављеној делимично мемоарској књизи „Планирани хаос“ цитира Орићеву изјаву о томе због чега је имао расписану потерницу Савезног СУП-а из Београда у време кад је пребегао код њих у Босну и странку СДА:

- Тачно је да је за мном била расписана савезна потјерница, али та потјерница је била због тога што сам директно у Београду учествовао у убиству Белог, вође Белих орлова - казао је Орић.

Коментар аутора Мустафића у књизи, после ове изјаве Орића, био је у стилу да „Наско ваља небулозе“, а била је последица свега онога што је Орић радио на подручју сребреничке општине током свих година ратовања. Мустафић се у више наврата у књизи пита шта и по чијем налогу Насер ради у њиховим крајевима кад му је на првом месту пљачка и убијање…

„Насер је био доказани злочинац, пљачкаш и криминалац и све друго што би се могло приказати као негативна људска карактеристика“…

МИСТЕРИОЗНИ ОРГАНИЗАТОР

Колико је неко водио рачуна да се убиство Белог што пре заташка у немирним деведесетим годинама илуструје и лансирање приче како је организацију овог убиства извео Аркан. То, међутим, касније није поткрепљено ниједним аргументом, нити је та прича добила икакву званичну (службену) верзију… Као што никада није обелодањена ни потерница Савезног СУП за Насером Орићем. Знало се, и то само интерно, да постоји и да је расписана због криминала.

Вратар у „Звезди“

Међутим, чињеница је да је Орић све до тренутка бекства из Београда, из Специјалне јединице ССУП-а у полицијску станицу на Илиџи, а потом у Сребреницу (заједно са колегом Нурифом Ризвановићем) - био човек од очигледног поверења у дотадашњој служби.

Иако су неки медији то тврдили, он није никада био телохранитељ Марка Милошевића, али је у више наврата обезбеђивао Слободана Милошевића. Такође, у Београду је имао широк круг уличних познанстава која су му и омогућила да неко време, баш уочи почетка рата, ради као вратар у ондашњој познатој ноћној дискотеци „Звезда“ у самом центру града. Набилдован, јаке грађе, врло комуникативан и храбар, спреман да се са сваким упусти у тучу, Орић ипак није осликавао човека који ће касније прерасти у праву звер спремну да убија и коље Србе! То је радио не толико због привржености исламизму и идеологији, колико због неутољиве жеђи за господарењем и богаћењем.

Каснији догађаји и сва зверства која је починио Насер Орић јасно указују да му није тешко пало учествовање у убиству Белог, тим пре што је, и после толико година, он лично убеђен да је учествовао у убиству вође „Белих орлова“, што наравно није било тачно, јер Бели никада није био њихов вођа. Међутим, и то показује и доказује његов злочиначко-политички набој у убијању „четника“, како су и остали, па и његов ранији пријатељ и саборац Ибран Мустафић - називали све Србе са обе стране реке Дрине.

- За Насера, који је у то време био ситан шраф, али очигледно спреман да извршава и најгоре задатке, нисмо ни знали тада у Београду, али смо касније чули да је он као убачени провокатор био главни за разбијање излога и сејање хаоса током деветомартовских демонстрација - скоро у глас тврде Вождовчани, Мија и Јоца, који су поред Гишке и Белог, били у првим редовима СПО у првим годинама борбе против режима Слободана Милошевића.

Деца видела ликвидацију

И данас се добро сећају сачекуше и ликвидације Бранислава Матића Белог, испред породичне куће на Вождовцу. Добро им је остао упамћен бели „мерцедес“ без таблица и зелени „форд“ који су муњевито нестали с лица места. Како су тек касније сазнали, преко Уба, где их је пропустила тамошња полиција - отишли су одмах преко Дрине.

- Чекали су иза једног белог комбија, који је био из рентакара и чим је стигао Бели са својим „БМЊ“ запраштало је на све стране - причају и данас у једном даху. - Дочекали су моменат кад је Бели излазио из кола са места возача. Био је лака мета, као у стрељани! Изрешетали су га наочиглед деце која су такође била у колима! Сурово, хладно и професионално. Није било ни минимум шансе да се Бели спасе. Био је погођен рафалним хицима из аутоматског оружја. Стравична слика наочиглед породице, деце, па и комшија. Знали смо од првог тренутка да је све прецизно испланирано. Тек после смо чули како су се неки непознати две-три ноћи раније мували у улици! Значи, чекао се погодан моменат за напад, јер су Бели и Гишка својим учешћем у организацији и деловању СПО постали озбиљан проблем режиму.

Тога дана, требало је да на истом месту буду убијени и Гишка и Бели. Али, из Такова је у „БМW“ брже стигао Бели, док је Гишка са осталима у џипу закаснио само који минут. Довољно да из заседе заштекћу рафали. Њима се није чекало!


--------------------------------------------------------------------------------

од Инфо служба дана 14.07.2008 писано 09:05 часова меморисано под Ударне Вести

Šta sad možemo zaključiti?

Slobo je znači dobro poznavao ko vodi Srebrenicu, samo mi obični grđani nismo.

To Slobino poznavanje koštalo je života par hiljada Srba podrinja, jer je on morao znati kakva je to životinja.

Oslobađanje Nasera Orića
Po-milovanje
Prosto rečeno, Žalbeno veće “poderalo” je ionako "sakatu" optužnicu Haškog tužilaštva, te ozbiljno naružilo Pretresno veće koje se ni samo nije previše trudilo da razjasni nejasnoće koje je pred sudije iznelo Tužilaštvo tokom trajanja suđenja. Prema mišljenju onih koji su pratili tok suđenja, dokazi i svedoci na način kako ih je Tužilaštvo izvelo nisu tako ubedljivo teretili Orića. Naročito su bile groteskne situacije u kojima su pojedini svedoci Tužilaštva govorili sve najbolje o optuženom
Slobodan Durmanović

--------------------------------------------------------------------------------
 
Naser Orić vratio se četvrtog jula po podne iz Haškog tribunala u BiH kao slobodan čovek. Na sarajevskom aerodromu sačekali su ga kao “heroja” njegovi saborci. Oni su sada još uvereniji - neko više, neko manje - da imaju razloga da budu zadovoljni nakon oslobađajuće presude Oriću koju je donelo petočlano Žalbeno veće Haškog tribunala, tim pre što ni Tužilaštvo BiH do sada nije pokazalo ni najmanje volje da optuži nekog od “orićevaca”. S druge strane, konačna haška presuda Oriću predstavlja još jedno kopanje po živim ranama ne samo za porodice žrtava stradalih u “oslobodilačkim” akcijama Orićevih jedinica i srebreničkim zatvorima. I, naravno, to je presuda koja će još dugo ležati na savesti svih onih koji savesti još imaju i koji su mogli da učine više da presuda bude sasvim drugačija. Jer, ključni fragmenti te presude istovremeno su zastrašujući i opominjući.

Izdvojeno mišljenje: “Žalbeno veće primećuje da ni za jednog od glavnih počinilaca nije utvrđeno da je bio pripadnik Vojne policije ili da je bio direktno podređen Naseru Oriću. Pretresno veće zaključilo je da je čovek 'na čelu' Vojne policije posle 27. novembra 1992, Atif Krdžić, bio njemu podređen. Utvrđeno je da je Atif Krdžić, koji nije bio optužen pred ovim međunarodnim sudom, odgovoran za krivična dela ubistva i okrutnog postupanja počinjena između decembra 1992. i marta 1993. Iz ovoga sledi da je Pretresno veće zaključilo da je onaj Orićev podređeni koji je odgovoran za krivična dela za koja je Orić proglašen krivim bio Atif Krdžić (…) U ovom predmetu Pretresno veće nije identifikovalo nijednog pripadnika Vojne policije osim Krdžića, koji je sudelovao u počinjenju krivičnih dela za koja je Naser Orić proglašen odgovornim, čak ni pukim pominjanjem da pripadaju Vojnoj policiji (…) Nakon što je razmotrilo prvostepenu presudu u celini, Žalbeno veće našlo je tek manji broj generalnih zaključaka bez bilo kakve indikacije o tome da li se oni i kako se odnose na bilo kakav oblik krivične odgovornosti Atifa Krdžića po Statutu Međunarodnog suda. Ti raštrkani fragmenti ne dozvoljavaju Žalbenom veću da zaključi po kojoj osnovi je Pretresno veće zaključilo da je jedini podređeni Naseru Oriću koji je identifikovan kao odgovorni podređeni i krivično odgovoran. A takav nalaz bio bi potreban kako bi se utvrdila krivica Nasera Orića. Iz tih razloga Žalbeno veće zaključuje da je Pretresno veće pogrešilo kad nije rešilo pitanje toga da li podređeni Naseru Oriću snosi krivičnu odgovornost” - ovako, dakle, glasi jedan od ključnih delova oslobađajuće presude Naseru Oriću. Istine radi, toj presudi delimično protivljenje izrazila su dvojica od pet sudija Volfgang Šomburg i Li Dakun, pri čemu je Šomburg izdvojio mišljenje. No, ništa više zasada ne znamo o njihovim razlozima.
U nastavku razmatranja, sudije su zaključile da u inkriminisanom periodu za koji je, da napomenemo, utvrđeno da je Orić bio de jure nadređeni Krdžiću - Orić istovremeno nije i de facto odgovoran po principu tzv. komandnoj odgovornosti! “Žalbeno veće primećuje da, iako je takav zaključak bio nužan da bi se Naser Orić proglasio krivim, Pretresno veće nije donelo nikakav eksplicitni zaključak o tome da li je Naser Orić znao ili imao razloga da zna za navodnu krivičnu odgovornost Atifa Krdžića za zlostavljanje srpskih zatočenika. Sveobuhvatno čitanje Prvostepene presude otkriva tek neodređene izjave na temelju kojih se ne mogu izvući nikakvi zaključci. Poteškoća u pronalaženju potrebnih zaključaka Pretresnog veća izgleda da proizlazi iz načina na koji je Pretresno veće pristupilo tom pitanju u Prvostepenoj presudi. Umesto da ispita Orićevo znanje ili razloge da Naser Orić zna za navodno krivično ponašanje vlastitog podređenog, Pretresno veće je celu svoju analizu koncentrisalo na znanje Nasera Orića o samim zločinima, koje nije fizički počinio Atif Krdžić, njegov jedini identifikovani odgovorni podređeni. Žalbeno veće smatra da su znanje o krivičnim delima i znanje o nečijem kažnjivom ponašanju dve različite stvari, i činjenično i pravno gledano. Iako se zaključak o znanju o nečijem kažnjivom ponašanju može, zavisno od okolnosti, izvesti iz znanja o krivičnim delima, Žalbeno veće konstatuje da Pretresno veće nije izvelo takav zaključak. Umesto toga, njegovo ispitivanje ograničilo se na znanje Nasera Orića o zločinima počinjenim u zatočeničkim objektima, baš kao i sam zaključak Pretresnog vijeća. Žalbeno veće smatra da propust Pretresnog veća da donese zaključak o tome da li je Naser Orić znao ili imao razloga da zna da se Atif Krdžić, njegov jedini identifikovani odgovorni podređeni, spremao da izvrši ili je izvršio krivično delo, predstavlja pravnu pogrešku (…) Te greške stoga obesnažuju odluku Pretresnog vijeća da Nasera Orića proglasi krivim za propust da spreči navodno kažnjivo ponašanje svog podređenog u vezi sa zločinima počinjenim nad srpskim zatočenicima između decembra 1992. i marta 1993”, zaključilo je Žalbeno veće.
Razmatrajući Orićevu odgovornost u pogledu dužnosti da kazni zločine u srebreničkom mučilištu u periodu od 24. septembra do 16. oktobra 1992, Žalbeno veće odbacilo je i tvrdnju Tužilaštva da je Naser Orić mogao biti proglašen krivim na osnovu odnosa nadređeni-podređeni između njega i neidentifikovanih stražara bez obzira na njihovu pripadnost Vojnoj policiji. “Takav odnos ne stavlja se na teret u optužnici (…) Žalbeno veće konstatuje da je jedini pripadnik Vojne policije kojeg je Pretresno veće identifikovalo pre nego što je Naser Orić nad njom preuzeo efektivnu kontrolu bio njen komandir Mirzet Halilović. Nikada nije zaključeno da je Mirzet Halilović bio Orićev podređeni. Budući da nema nijednog drugog vojnog policajca koji je mogao počiniti neki zločin u pritvorskom objektu pre 27. novembra 1992., čak i ako pretpostavimo da je Orić imao dužnost da kazni, ta se dužnost ni na koga nije odnosila”, zaključilo je Žalbeno veće. Na kraju, sudije su konstatovale i to da ni Tužilaštvo, ni Orićeva odbrana ne pozivaju na ponavljanje sudskog postupka. Štaviše, „Tužilaštvo nije bilo u stanju da ukaže ni na jedan dokaz, dodatni ili već u prvostepenom spisu, koji ide u prilog njegovim tvrdnjama da podređeni Naseru Oriću snose krivičnu odgovornost i da je on znao ili imao razloga da zna da su oni pomagali i podržavali zločine nad zatočenim Srbima”, zaključuje se u presudi.

Propusti i/ili mrlje na savesti: Prosto rečeno, Žalbeno veće "poderalo" je ionako "sakatu" optužnicu Haškog tužilaštva, te ozbiljno naružilo Pretresno veće koje se ni samo nije previše trudilo da razjasni nejasnoće koje je pred sudije iznelo Tužilaštvo tokom trajanja suđenja. Prema mišljenju onih koji su pratili tok suđenja, dokazi i svedoci na način kako ih je Tužilaštvo izvelo nisu tako ubedljivo teretili Orića. Naročito su bile groteskne situacije u kojima su pojedini svedoci Tužilaštva govorili sve najbolje o optuženom. Dva svedoka gotovo da su laskala Oriću u sudnici, dok je svedočenje trećeg dovedeno u pitanje unakrsnim ispitivanjem i drugim iznetim dokazima. Povrh svega, jedan svedok je na glavnom pretresu osporio svoje ranije svedočenje, a drugi je menjao iskaz tako da je doveo u pitanje verodostojnost svega što je prvobitno izneo, a što je teretilo Orića. Dalje, izgleda da Tužilaštvo nije posvetilo dovoljno vremena pripremi svedoka, a da su sudije Pretresnog veća znale da pokažu višak tolerancije u situacijama kada su Orićevi branioci diskreditovali same žrtve. Upečatljiv primer predstavlja unakrsno ispitivanje Slavke Matić, majke Snežane i Gordane Matić, koje su silovane pa ubijene u Bjelovcu u decembru 1992. godine u napadu muslimanskih snaga iz Srebrenice. Orićevi branioci insistirali su u više navrata da, navodno nije reč o civilnim žrtvama samo zato što su imena dve nesrećne devojke pronašli u jednom od vojnih spiskova. Nije mnogo pomagalo ni objašnjenje Slavke Matić da one nisu bile vojno angažovane i prostodušno obrazloženje da su se tada mnogi prijavljivali u vojnu evidenciju samo radi sitnih pogodnosti u opštoj neimaštini. No, kao što je poznato, ni razaranje Bjelovca, ni jedna jedina žrtva u tom selu i u drugim selima nisu našli mesta u presudi. Možda i zato što se neki od haških istražitelja nisu previše trudili da uverljivo obrade dokazni materijal. Jedan od svedoka iz Kravice je, primera radi, ispitivan je prvenstveno o tome da li je video Nasera Orića. “Skoro da ga nije interesovalo ko su drugi muslimani koji su napali naše selo”, rekao je taj čovek. Nije, dakle, veliko čudo ako su na isti način, kao neimenovani haški istražitelj u Kravici, radili i ostali istražitelji: umesto da postepeno grade piramidu odgovornosti ka Naseru Oriću, svoje istrage počinjali su tako što su odmah i na svakom mestu tražili direktne dokaze protiv Orića, brzo odustajući ako ne ostvare svoje namere. Baš kao da je srebrenički “Gazda” ostavljao svedoke žive i zdrave namerno samo da bi ih haški istražitelji kasnije pronašli.
S druge strane, vlasti RS i Srbije dugo su zapostavljale svoje obaveze da dokaze o zločinima Orićevih jedinica dostave mnogo pre nego što je Tribunal privodio kraju istražne radnje. Još nakon izricanja prvostepene presude jedan od posmatrača tog postupka zapisao je da su vlasti RS i Srbije “pokazale nedopustivo nizak nivo političke i pravne aktivnosti, iako su svojim delovanjem mogli da, što političkim lobiranjem na strateškom planu, što davanjem valjanijih dokaza, uključujući i manje konfuzne svedoke, ‘pomognu’ Tribunalu na taktičkom nivou i primoraju ga da izrekne koliko-toliko pravedniju presudu”. Drugim rečima, dok su srpske nadležne institucije očekivale da Haško tužilaštvo stalno drži inicijativu, dotle su se istražitelji tog tužilaštva ponašali kako je ko mislio da treba: ili ništa nisu radili, ili nisu radili temeljno u vreme kad su nešto činili. Čast retkim izuzecima.
Načelnik Odeljenja za istraživanje ratnih zločina u Sekretarijatu RS za saradnju s Haškim tribunalom Janko Velimirović tvrdi, pak, da je Haško tužilaštvo odbacilo ključne dokaze protiv Nasera Orića. “Naš sekretarijat dostavio je mnogobrojne dokaze o komandnoj odgovornosti i direktnom Orićevom učešću u zločinima nad Srbima, ali Haško tužilaštvo je suzilo optužnicu protiv Orića i teretilo ga za događaje za koje je bilo najmanje dokaza. Odmah smo videli da je optužnica na klimavim nogama: ona je svedena na zatvore u Srebrenici. Tužilaštvo nije želelo da uzme svu dokumentaciju i dokaze koje im je dostavio Sekretarijat i druge institucije iz RS, tvrdeći da je reč o falsifikatima. U julu 1995. godine u Srebrenici su pronađeni originalni dokumenti i hard disk računara kojim su slali sve telegrame i održavali veze sa Tuzlom i komandom u Visokom. Iz tih telegrama vidi se sve što je rađeno, jer se u odluci o dodelama ‘zlatnih ljiljana’ podrobno objašnjava zbog čega je neko zaslužio odlikovanje i sve se poklapa sa zločinima na terenu. Ali, to nije bilo dovoljno Tužilaštvu. Recimo, Hakija Meholjić je tvrdio da Orić njemu nikada nije bio komandant, a mi smo dostavili dokaze iz kojih se vidi da je Meholjić bio komandir čete podređen Oriću. Tužilaštvo je to odbacilo, tvrdeći da je reč o falsifikatima. Osim toga, u obrazloženju presude stoji i da je poteškoća za sud bila ta što nije prevedena dokazna dokumentacija koju smo dostavili”, kaže danas Velimirović, pitajući se “zašto je Tužilaštvu predstavljao problem da se angažuju prevodioci, koji ionako rade u Tribunalu”. No, kao što se moglo videti iz rada Tužilaštva, njima je problem predstavljalo mnogo šta, pa se može postaviti i pitanje “zar je problem bio nadležnima u RS da angažuju svoje prevodioce”? Kad su već “odmah videli da je optužnica na klimavim nogama”.
Za razliku od vlasti RS i Srbije, vlasti u Federaciji BiH mnogo ozbiljnije shvatile su svoju “misiju” da po svaku cenu odbrane svog “heroja”. I danas možemo čuti nepotvrđene priče na području Bratunca o tome kako su “tajni emisari” stizali iz Sarajeva i Tuzle svojevremeno do onih koji bi mogli biti potencijalni svedoci, dajući im “prijateljske savete” da “paze šta pričaju”, bez obzira na to što neki od njih nisu ni učestvovali u akciji zauzimanja Srebrenice u julu 1995. godine, a drugi tom prilikom nisu okrvavili svoje ruke. U čaršijskim pričama moglo se čuti da je tu bilo i neopravdanog straha i “razmene usluga” putem ucena, ali ništa od tih navoda nije zvanično potvrđeno. Dalje, još uvek se mogu čuti čak i priče o, navodnoj “kupovini” svedoka, ali ni one, pogađate već - nisu potvrđene. Ipak, ni Haško tužilaštvo, a ni nadležne domaće institucije nisu se previše trudili da ispitaju sve te navode. S druge strane, “nadležni” u Federaciji BiH budno su pazili da neko od Orićevih potčinjenih slučajno ne prekrši svojevrsni “zavet ćutanja” unutar “bratstva” srebreničkih ratnih vođa u kriminalu i zločinima. Odbrani je na raspolaganju bila sva infrastruktura koju su kontrolisale vlasti u Sarajevu, a toj vlasti očito je bilo u interesu da Orić bude odbranjen po svaku cenu. Može se reći da na to jasno ukazuje objašnjenje Ibrana Mustafića koje je dobio od posleratnog direktora bošnjačke tajne službe AID Kemala Ademovića: "Ibrane, otvaraš najteže pitanje na zemaljskoj kugli koje se zove Srebrenica. Ne čini to. Ubiće te", naveo je u nedavnom intervjuu "NR" Mustafić Ademovićeve reči pošto je nameravao da otvori pitanje Srebrenice nakon rata. Prema istom izvoru, jasno je i da su neugodni svedoci protiv Orića uklonjeni mnogo ranije, poput visokog vojnog funkcionera i Mustafićevog prijatelja Hameda Salihovića. "Da je Salihović trebalo da odgovara za ratne zločine, sigurno ne bi bio u atentatu ubijen. Očito, ubijen je kao jedan od ključnih potencijalnih svedoka", zaključuje danas Mustafić, podsećajući na to da je Salihović ubijen iste večeri, 11. maja 1995. kada je Mustafić čudom preživeo atentat. Do danas nema ama baš nikakvog objašnjenja iz Haškog tužilaštva o tome zašto Karla del Ponte i njeni saradnici nisu uzeli u obzir Mustafićevo svedočenje u postupku protiv Orića. Iz Tužilaštva se čak nisu udostojili da daju komentar na oslobađajuću presudu Oriću.
"Karla del Ponte je monstrum. Ona je namerno napravila farsu od svega, jer je Nasera Orića optužila za ubistvo šest civila u logoru u Srebrenici i za uništavanje stočnog fonda. Nije htela da ga optuži za 3.000 zverski likvidiranih Srba na tom području", kaže za "NR" nekadašnji potpredsednik Saveza logoraša RS Slavko Jovičić Slavuj, jedan od retkih koji je bio među prvima koji su shvatili da nadležni u RS moraju najviše raditi na prikupljanju dokaznog materijala po haškim pravilima, ako se želi velika sudska kazna za Orića. "Kada je vođen prvostepeni postupak protiv Orića, tadašnji premijer RS Dragan Mikerević nije hteo da pomogne Savezu logoraša RS. Mesec dana proveo sam sa istražiteljima Haškog tribunala u Srebrenici i nisam mogao da nađem pet 'normalnih' svedoka koji bi mogli da potvrde sve ono zbog čega je optužen Orić", priseća se danas Jovičić.
Mikerević danas kaže da Jovičićevi navodi predstavljaju "gluposti" i da je on "potpuno bezvezan čovek". Ostali nadležni nisu se uopšte izjašnjavali, sem da, naravno, dignu glas protiv haškog pomilovanja Nasera Orića. "Sada se u RS diže kuka i motika od političara, nevladinih organizacija, udruženja građana i pojedinaca da kažu da je to sramno, ali svi bi trebalo da se preispitaju šta su uradili da pomognu da se Orić izvede pred sud i osudi, jer je on ratni zločinac", opominje Jovičić.

Пренето са