Pod pojmom filozof obično podrazumevamo čoveka koji poznaje filozofiju, dela filozofa  i  koji piše vlastita dela izlažući svoj filozofski pogled. Tražimo li od filozofa ne samo to, već da se životom i delovanjem potvrdi kao takav, onda savršen primer nalazimo u liku Đordana Bruna.

Najveći italijanski filozof iz doba renesanse u svojoj izuzetnoj  ličnosti objedinjuje likove astronoma i pesnika; matematičara i okultiste. S podjednakim žarom, ozbiljnošću i dubinom brani heliocentrični sistem, piše filozofske dijaloge i poeme, sastavlja traktate iz hermetizma.

ŽIVOT I SMRT



Rodio se početkom 1548. god. u Noli blizu Napulja, u plemićkoj porodici. Na krštenju je dobio ime Filipo. Još kao dečak primljen je u školu dominikanskog samostana San Domeniko Mađore (San Domenico Maggiore) u Napulju. Uči humanističke nauke i dijalektiku. Tri godine kasnije, 1565., prima ruho dominikanskog iskušenika i uzima ime Đordano. Nakon zaređenja upućen je na teološki fakultet na kom studira sholastičku, antičku i arapsku filozofiju. Posebno snažan uticaj na Bruna izvršilo je učenje Nikole Kuzanskog, a preko filozofa Frane Petrića, profesora na platonskoj akademiji u Ferari, upoznaje se s neoplatonizmom i pitagorejskim učenjem.

Delo De revolutionibus orbium coelestium (O gibanju nebeskih tela) u kome Kopernik iznosi heliocentričnu sliku sveta, a koja tada još nije bila zabranjena, unosi nemir u njegov mladi duh. Kao istinski filozof sledi vlastiti put u traganju za istinom, i više se ne uklapa u zadate okvire. S dvadeset i sedam godina, 1575., optužen za jeres (u 130 tačaka), napušta red i beži. Tako počinje njegov život putnika.

Putuje po celoj Evropi, gotovo bez odmora: Venecija, Ženeva, Tuluz. U Parizu stiče slavu kao predavač i naklonost francuskog kralja Henrika III. Izdaje nekoliko dela koja posvećuje kralju, i s njegovim poslanikom odlazi u London. U Oksfordu i Londonu izaziva bunu svojim raspravama i knjigama. Vraća se u Pariz gde se sukobljava s aristotelovcima, a onda preko Nemačke stiže u Prag.

Plemić Močenigo poziva ga u Veneciju kao privatnog učitelja. Najverovatnije ga sam  domaćin prijavljuje Mletačkoj inkviziciji i Đordano Bruno biva uhapšen 23. maja 1592. god. pod optužbom da širi nauku o "beskonačnosti svemira i mnoštvu svetova". Nakon dugog zatočeništva u tamnicama mletačke i rimske inkvizicije, ne odričući se vlastitog učenja, spaljen je na lomači 17. februara 1600. god. na Cvetnom trgu u Rimu. Spomenik Đordanu Brunu koji se danas nalazi na tom trgu podignut je pre sto godina.

Širina njegovog duha najbolje se može videti iz raznovrsnosti sadržaja njegovih dela: kopernikanizam i kosmologija, metafizika i hermetička filozofija, matematika i pesništvo.

KOPERNIKANIZAM I KOSMOLOGIJA

Đordanu Brunu pripada velika zasluga što je Kopernikov heliocentrični sistem postao deo pogleda na svet, a ne samo jedna astronomska hipoteza.

O tome koliko je heliocentrični sistem prihvatan kao hipoteza (zahvaljujući, između ostalog, i predgovoru Kopernikovoj knjizi) govori i činjenica da je Crkva knjigu zabranila tek 1616., iako je objavljena 1543. godine U tom delu Kopernik tvrdi da se Sunce nalazi u središtu svemira, što se kosi s crkvenom dogmom da je Zemlja u središtu. Međutim, do zabrane dolazi tek kada Đordano Bruno daje logičke i filozofske argumente heliocentričnog sistema, a Galilej pomoću teleskopa pruža i astronomske dokaze u prilog tom gledištu.



Dela u kojima Bruno govori o heliocentrizmu i kosmologiji su De la causa, prin­cipio et uno, De 1'infinito, universo e mondi i La cena delle ceneri (O uzroku, principu i jednom, O beskonačnosti, svemiru i svetovima i Večera na Pepelnicu). Inspirisan učenjem Nikole Kuzanskog, Bruno ide i dalje od Kopernika tako da miče i samo Sunce iz središta, izlažući teoriju o beskonačnosti svemira i mnoštvu svetova. Osnovnu ideju dokaza može da ilustruje citat iz dela De docta ignorantia Nikole Kuzanskog: Putnik na kakvom brodu na dubokoj vodi, koji ne bi znao da voda teče, i koji ne bi video obalu, kako bi znao da se brod kreće? Bio na Zemlji, ili na površini Sunca ili koje druge zvezde, posmatraču će se činiti da je on u središtu... a da se sve kreće oko njega... (citat je prenesen iz pogovora knjizi: Đordano Bruno - Dve filozofske rasprave, Sarajevo 1979.).

Bruno negira postojanje granica svemira, i tvrdi da postoji još planeta na kojima ima života kao što i na našoj Zemlji pos­toji život. Time i sam čovek gubi povlašćen položaj u Univerzumu.

Danas to učimo u školi kao normalnu stvar, razumljivu samu po sebi, međutim, neko je jednom morao utrti put takvom razmišljanju, takvom shvatanju sveta. Da je to bio herojski poduhvat govori činjenica da je Bruno spaljen pod optužbom da širi nauku o "beskonačnosti svemira i mnoštvu svetova". Danas smo čak spremni da se smejemo jednoj takvoj optužbi, ali u ono vreme  protiv Bruna su stajale crkvene dogme i čitava aristotelovska tradicija. On svet ne posmatra kao beskrajnu, mrtvu i hladnu tvorevinu, a to je ono što nije prisutno u našoj slici sveta.

ANIMA MUNDI

U delu O beskonačnosti, svemiru i svetovima, Filotej (tj. Đordano Bruno) kaže: "Zaista. Pored toga, kažem da je ova beskrajnost i ogromnost jedna životinja, iako nema određen oblik i smisao koji se odnosi na spoljašnje stvari. Jer ona u sebi ima svu dušu i obuhvata sve što je oživljeno, i sve je ono." Svetska duša je ono identično, što ispunjava svemir, daje mu smisao i harmonizuje ga. Ona je prisutna svuda, ali ne kao telo čiji su delovi raspoređeni po prostoru, nego kao celina, kao što govor  kao celina dopire do svakog slušaoca.

Svet se sastoji od bezbroj božanskih monada, a u svakoj od njih je prisutna cela božanska moć. Zbog toga je svaka monada (biće) malena slika (mikrokosmos) velikog sveta (makrokosmos). Prema Đordanu Brunu sve što postoji ima dušu, ali ne po činu i delovanju već po supstanciji, tj. po svojoj unutrašnjosti.

Čovekov duh je takođe u svojoj biti božanski i samim tim sposoban da održava svest univerzuma, odnosno ima moć spoznaje. Ovakvo shvatanje sveta i čoveka je posebno važno u "praktičnom" smislu, kada tražimo konkretne metode spoz­naje. Radove koji govore o tome sam Bruno je smatrao najvažnijima.

UMEĆE SEĆANJA I MAŠTE

U svojim delima hermetičkog karaktera De unibris idearum et arte memoriae i De imaginum signorum et idearum compositione Đordano Bruno govori o umeću sećanja i vežbi mašte. Nužno je pre svega istaknuti tradicionalno značenje pojmova sećanja i mašte. Ta značenja su bitno drugačija od današnjih. Suštinu pojma sećanje najkraće možemo izraziti navodeći Platonovu tvrdnju da je znanje sećanje Duše. Proces mašte (imaginacije) s druge strane snažno je vezan uz pojam istinske kreacije i buđenja nečeg novog.

Na buđenju i razvijanju ovih sposobnosti duše radilo se još u antičkom periodu. Umeće sećanja i mašte zasnovano je na upotrebi simboličkih slika, dijagrama, nekoj vrsti mandala, čije forme i strukture nose univerzalni karakter, ali ih svako ispunjava i nadopunjuje individualno. Metafizičke osnove ovog umeća počivaju na Platonovom učenju o idejama. Prema Platonu, osim ovog našeg materijalnog sveta (sveta čula), postoji i viši, duhovni svet (svet ideja) koji je večan, iznad prolaznosti materijalnog sveta.

Bruno tvrdi da u određenim uslovima ideje u ovom našem svetu bude slike i tako se kontakt između ova dva sveta može ostvariti. Ove simboličke slike nisu pasivne forme, već živi most preko koga se ono božansko i večno odražava u pojavnom i smrtnom. On kaže da ove slike već postoje u nama, ali u haotičnoj formi, a proces magijskog sećanja i mašte izvlači ih iz haosa i ponovo uspostavlja red (kosmos) budeći ono duhovno u čoveku.

Ova strana Brunovog učenja nije opisana u našoj filozofskoj literaturi koja ga posmatra kroz svoju vlastitu prizmu, premda ju je Bruno, kao što smo već rekli, smatrao najvažnijom. Razlog tome je što ne pripada sferi "čiste" filozofije već zadire u sferu "praktične", hermetičke filozofije. Đordano Bruno je tipični renesansni mag, kao što su Paracelzus, Beme, Agripa od Neteshajma i drugi. Naime, u renesansi hermetizam zauzima važno mesto i ravnopravan je s filozofijom. Poseban uticaj na tom planu imaju neoplatonisti (Proklo) i delo Asclepius koje se pripisivalo Totu Hermesu iz Egipta.

HEROJSKI ZANOSI



Njegovo poimanje umetnika i umetničkog dela podudara se s Plotinovim. Prema Plotinu, umetnik je tvorac u malom. Na isti način na koji božanski um stvara univerzum odražavajući samog sebe u njemu, tako i umetnik stvara vlastito delo po vlastitom uzoru.

Stvaranje je moguće samo ako je stvaratelj obuzet božanskim, herojskim zanosom koji transformiše i samog stvaratelja. Herojski zanos, prema Brunu, predstavlja iskustvo božanskog unutar sebe samoga. To je snaga koja omogućava duši da se uzdigne.

Đordano Bruno nam nudi jednu prekrasnu viziju čoveka, čoveka kao sveobuhvatnog bića, koje je odraz božanskog tvorca u malom. On sam svojim primerom nudi sliku vizionara, onoga koji utire put budućnosti, koji je prvi - da bi ga ostali mogli slediti. Đordano Bruno je filozof koji uči ne samo rečima već, u istoj meri, i vlastitim životom.

Ivan Tomašević
Izvor

Đordano je bio jedan retko mudar čovek.

Noć srednjeg veka trajala je hiljadu godina. Prva zvezda koja je osvetlila horizont opšteg mraka bio je Đordano Bruno. On je bio vesnik zore.

Rodio se 1550. godine, a pošto je bio obrazovan za sveštenika, postao je dominikanski fratar. Konačno se njegov razum pobunio protiv doktrine transsupstancijacije. Nije mogao verovati da je celo Trojstvo u hostiji, ili u gutljaju vina. Nije mogao verovati u to da čovek može da proždere Tvorca univerzuma tako što će pojesti komad hleba. Ovo ga je navelo da istraži druge dogme katoličke crkve, i na svakoj strani je pronašao iste kontradikcije i nemogućnosti oslonjene, ne na razum, već na veru.

Oni koji su voleli neprijatelje svoje, ugrožavali su mu život. Morao je da beži iz svoje rođene zemlje, i postao je skitnica koja je lutala skoro svim evropskim zemljama. Izjavio je da se borio protiv onoga u šta su se sveštenici pretvarali da veruju, ne protiv onoga u šta su verovali. Bio je proteran iz sopstvene zemlje zbog svojih astronomskih stavova. Izgubio je veru u Bibliju kao izvor činjenica. Bio je u opasnosti zato što je otkrio istinu.

Pobegao je u Englesku. Predavao je na Oksfordu. Našao je da tom institucijom upravljaju sveštenici. Otkrio je da ne podučavaju ničemu značajnom – već samo nemogućem i škodljivom. Zvao je Oksford „udovicom istinskog učenja.“ U Engleskoj su u to vreme živela dva čoveka koja su znala više od drugih. Šekspir je tada bio živ.

Bruno je oteran iz Engleske. Smatrali su ga za opasnog čoveka, – imao je sopstvene stavove, u svojim istraživanjima se oslanjao na razum, izražavao je poverenje u činjenice. Pobegao je u Francusku. Nije mu bilo dozvoljeno da ostane u toj zemlji. Raspravljao je o stvarima - i to je bilo dovoljno. Crkva je govorila, „idi dalje.“ Otišao je u Nemačku. Nije bio vernik – bio je istraživač. Nemci su hteli vernike: videli su ceo sistem hrišćanstva kao nešto već uređeno; želeli su svedoke; želeli su ljude koji će to afirmisati. Pa je bio proteran i iz Nemačke.

Na kraju se vratio u svoju rodnu zemlju. Ostao je bez prijatelja, zbog toga što je bio iskren i odan, ne samo sebi, već ljudskoj vrsti uopšte. Ali, svet je bio varljiv prema njemu zato što je odbio da razapne Hrista svoje duše između dva lopova, licemerja i netrpeljivosti. Uhapšen je zbog propovedanja da pored ovog postoje i drugi svetovi; da su mnoge zvezde sunca, oko kojih se okreću drugi svetovi; da Priroda nije istrošila svu svoju energiju na ovo zrno peska zvano Zemlja. Verovao je u pluralitet svetova, u kružno kretanje planeta, u heliocentričnu teoriju. Samo zbog ovih zločina je bio bačen u tamnicu na šest godina. Držali su ga u samici. Nisu mu bile dozvoljene knjige, prijatelji, niti bilo kakve posete. Papir i olovka su mu bili uskraćeni. U tami, samoći, imao je vremena da preispita velika pitanja o poreklu, postojanju, sudbini. Stavio je na probu ono što se zove dobrotom Boga. Shvatio je da ne može da se uzda i osloni ni na čoveka ni na božanstvo. Naposletku je inkvizicija zatražila da mu ona sudi. Protiv njega je vođen proces, ekskomuniciran je i osuđen na spaljivanje. Prema profesoru Draper-u, on je verovao da ovaj svet nadahnjuje inteligentna duša – uzrok oblika, ali ne i materije; da ona živi u svim stvarima, čak i u onima koje deluju kao da nisu žive; da je sve spremno da bude uređeno; da je materija majka oblika, a zatim i njihov grob; da materija i duša stvari, zajedno, čine Boga. Bio je panteista – što će reći, ateista. Bio je ljubitelj Prirode, – reakcija na asketizam crkve. Zamarala ga je turobnost manastira. Voleo je polja, šume, potoke. Govorio je sabraći sveštenicima: Izađite iz svojih ćelija, iz svojih tamnica: izađite na vazduh i svetlost. Bacite svoje brojanice i krstove. Berite cveće; mešajte se sa drugim ljudima; imajte žene i decu; rasejte seme radosti; odbacite bodlje i žarulje svoje vere; uživajte u večnom čudu života.

Šesnaestog dana u februaru, 1600. godine Gospodnje, „trijumfalna zver,“ Rimokatolička crkva, je spalila ovog filozofa, ovog velikog i divnog čoveka. Ponuđena mu je sloboda ako oporekne ono što je rekao. Nije bilo boga koji bi se uvredio njegovim poricanjem, pa ipak je on, kao apostol onoga za šta je verovao da je istina, odbio ovu ponudu. Onima koji su mu izrekli presudu rekao je: „Sa većim strahom vi meni izričete presudu nego što je ja primam.“ Ovaj čovek, značajniji od bilo kog naturaliste njegovog vremena; veći od bilo kog mučenika bilo koje religije, je svojevoljno umro stajući u odbranu onoga za šta je smatrao da je sveta istina. Bio je dovoljno veliki čovek da zna da prava religija neće uništititi radost života na zemlji; dovoljno veliki da zna da istraživanje nije prestup – da ono što je stvarno korisno nije sakriveno u misterijama vere. Znao je da su jevrejski zapisi bili ispod nivoa grčkih i rimskih mitova; da ne postoji tako nešto kao posebno proviđenje; da je molitva beskorisna; da su sloboda i potreba isto, i da su dobro i loše relativni pojmovi. Bio je prvi pravi mučenik, – ni uplašen od prokletstva, ni podmićen nebom. Bio je prvi na celom svetu koji je umro za istinu bez očekivanja nagrade. Nije očekivao krunu slave. Njegova mašta nije naselila nebesa anđelima koji čekaju na njegovu dušu. Nije mu bila obećana večnost radosti ako ostane čvrst, a nije bio ni zastrašen ognjem pakla ako se pokoleba i porekne. Kao svoju nagradu je očekivao večno ništavilo! Smrt je za njega bila beskrajni svršetak – ništa više od spavanja bez sna, noći bez zvezda, bez zore – ništa osim izumiranja, praznog, potpunog, i večnog. Bez krune, bez simbola pobede, bez „odlično, dobri i verni slugo,“ bez povika dobrodošlice, bez pesme hvale, bez osmeha Boga, bez poljupca Hristovog, bez kuće na pravednim nebesima – čak bez groba na zemlji – ništa sem pepela, kojeg sveštenik rasipa, a vetar oduva, pomešanog sa zemljom i zgaženog pod nogama ljudi i zveri.

Ubistvo ovog čoveka nikada neće biti potpuno i sasvim osvećeno sve dok Rim ne bude očišćen od svakog traga sveštenika i papa, sve dok se nad bezobličnom ruševinom Svetog Petra, zdrobljenog Vatikana i palog krsta, ne uzdigne spomenik Brunu, – misliocu, filozofu, filantropu, ateisti, mučeniku.

Човек великог знања и досега, вредан свачијег поштовања. Они који су га погубили су највише тиме рекли о себи.