Kao i uvek kada su ocekivanja i zelje bitno razlicite, i razlika u ovom domenu veze moze biti ozbiljan deal breaker...
Prosto, ne mora sve biti idealno uklopljeno, ali ako je razlika prevelika vremenom ce postati dovoljno veliki problem da veza pukne...

Granice-vaša zaštita

Svi imamo fizičke granice i njih je vrlo lako definisati. One su u okolini fizičkog tela. Kada vam se neko nepoznat približava, postoji tačka kad je on previše blizu. U tom slučaju se sklanjate ili preduzimate neku akciju. Ako je akcija nemoguća, kao što je u prepunom autobusu, tada počinjete da se osećate neprijatno.
Granice variraju od čoveka do čoveka. One će biti dalje od tela ako ste u kontaktu sa strancem, a mnogo bliže ako ste u zagrljaju sa voljenom osobom. Postoje i drugi vidovi granica i imate ih u svim oblastima života.
 Personalne granice su takođe linija razdvajanja između vas i drugih ljudi. One definišu šta je prihvatljivo a šta nije u njihovom ponašanju prema vama. Takođe definišu kako vas ljudi tretiraju i šta mogu da vam kažu.

Ponekad ove granice nisu jasne jer ste nesvesni njihove funkcije ili ih niste precizno definisali. Kada ljudi pređu granicu vi postajete uznemireni i to znači da imate granice, ali možda toga niste svesni.

Za razliku od fizičkih, personalne granice su subjektivne i skrivene. Društvo je postavilo standarde koji generalno pokrivaju i personalne granice. Većina ljudi zna da je neučtivo napadati druge. Znajte da imate problem ako niste tačno odredili gde su vaše granice! A niste ih odredili zbog sledećeg:

1. Ne znate gde su vaše granice jer ih jednostavno još niste definisali.

2. Možda još niste sigurni ko ste i šta želite. Ovo veoma otežava postavljanje granica.

Granice možete postaviti razmišljanjem o vašem moralu, vrednostima i ciljevima. Ono što je važno za vas, definiše vam poziciju na kojoj ste. Jedan od načina da definišete svoje granice je da to uradite putem osećanja: upitajte sebe šta osećate kao dobro a šta ne. Tada ste u stanju da osetite marginu svog bića i postavite granice. Svi smo mi vrlo različiti od ljudi iz naše okoline, a to znači da ljudi možda ne znaju gde su naše granice postavljene i lako mogu da ih nesvesno pređu.


Kada se to desi vi se osećate loše a ponekad i ne znate zašto. To može da se desi kada neko kome verujete loše postupa prema vama. On je prešao granicu ali vi niste sigurni u to jer ga poštujete i smatrate da uvek čini prave stvari.

U drugom slučaju, vi dobro znate gde su vam granice ali ne činite ništa da bi zaštitili njihov integritet. Znate da je određeno ponašanje prema vama neprihvatljivo, a kada se vaš partner tako ponaša, vi ne činite ništa da ga zaustavite. Ovo potiče iz straha - nešto će se desiti ako zaštitite svoje granice! Možda ćete ostati bez partnera ili se bojite da ne povredite tuđa osećanja.

Možda činite sve za vašeg partnera i decu, stavljajući njihove potrebe iznad svojih, dok vaš sopstveni život polako gubi na važnosti. Ovo pokazuje da imate strah koji vas primorava da žrtvujete sopstvenu sreću zbog sreće nekog drugog. Ovo naravno nije svestan proces. Plašite se da ako ne postupate ovako i ne učinite partnera srećnim on će vas ostaviti. E, ovde bih imao svašta da napišem ali ću ipak da ostanem pristojan!

U svakom slučaju vaše granice su izgažene i imate osećaj koji vam ukazuje na to. U stanju povećane pažnje potražite misli koje vode do ovih osećanja.

Definisanje personalnih granica je dobro i zdravo za svakoga. Iz jasno definisanih granica proizilaze dve vrlo važne stvari:

1. Osećate se bezbedno i raste vaš osećaj dostojanstva. To se dešava zato što postavljate sebe na prvo mesto. Čak i kada imate decu, vaše potrebe su primarne. Ako vi niste srećni, tada će se to itekako odraziti i na decu. Ovde moram nešto da primetim. U životu nisam naišao na važniju stvar od postavljanja sebe na mesto koje vam pripada - mesto broj 1. Ali naravno, ovo podrazumeva da niste zatrovani egoizmom. Većina ljudi ovo nije učinila i otuda mnogo patnje na svetu. To znači da najmanje radite za sebe.

2. Definisanjem granica činite da se i drugi ljudi u vašoj blizini osećaju bezbedno. Time pokazujete ljudima šta želite a šta ne, i time eliminišete njihov strah (kako da postupaju sa vama). Jasno im stavljate do znanja kako mogu da se ponašaju u vašem prisustvu a kako ne.

Primetićete da neki ljudi rado prihvataju vaše granice, a neki nastavljaju da se ponašaju kao skotovi. Obratite pažnju kako ti isti skotovi reaguju kada ih opomenete. Ako im se obratite agresivnim tonom glasa spremni su na sukob. Ako im se obratite pasivnim tonom onda vas ignorišu i ne shvataju ozbiljno. Rešenje je da im se obratite neutralnim tonom. Ja takve stvari najradije rešavam šamarima ali to vam ne savetujem. Ako vam još nije jasno - granice se postavljaju kada kažete „ne“. Što kasnije kažete "ne", to je vaš prostor koji ste ograničili manji!

Postavljanje personalnih granica je najbolji znak da poštujete sebe. To je energija koju šaljete, a već znate da će vam se ta energija vratiti kao poštovanje od strane drugih.

Sa postavljenim granicama postajete kralj svog univerzuma, a kralja svi vole ili bar poštuju. Treba li vam još nešto?

KRŠE VAM PRAVILA

Jednom kad postavite granice vi kreirate pravila i regulative oko njih. To znači da kad god vam neko uradi nešto i prekrši pravila, vi odgovarate na određeni način. Sva pravila su uglavnom postavljena prema vašim uverenjima, tj. vi postavljate pravila da bi zaštitili sopstvena uverenja. Kad ste uvereni u nešto, slepi ste za informacije koje bi mogle da vas razuvere. Svi nemiri nastaju kada ljudi ili događaji ne poštuju vaša pravila. Kada su pravila prekršena postajete nezadovoljni i to vam signaliziraju emocije. Drugim rečima, vaša uverenja su okidači za vaše emocije. Navešću par pravila koje sam čuo od ljudi koji su ih postavili.

„Žena treba da radi kućne poslove zato što je žena“. Ovo uverenje može da donese partnerima mnogo nevolja i zagorča im život, to svi znamo.       
 „Ja sam uspešan samo ako sam bogat. Bogat je onaj ko ima milion evra“. U našim uslovima ovakvo uverenje zvuči suludo, ali ovaj čovek je došao do sume koja je bila upola manja i opet je patio što je neuspešan. Kakav komentar možemo da damo na to? Baš ima ludog sveta!

Evo vrlo jednostavnog načina da promenite život:
Promenite vaša pravila. Promenite ih, ali ih prvo proverite ispravnom logikom.
Šta drugo reći?
Izvor

Kraljica da krasi presto.

U Egiptu recimo ljudi jedva cekaju da ubiju vladara... i postave svog... i cim postave svog, bez obzira na to sta radi, jedva cekaju da ga ubiju...

To je vec od kulture do kulture...

Pa nemere da si kralj, a da te svi vole i da ti zele dobro. Sve ima svoje.
Ako vec odlucis da budes vodja i da se pitas, naravno da moras biti oprezan jer podmukla bagra vreba svaki tvoj korak 

A ako neces da budes kralj, onda budi kraljica i po ceo dan se mazi kremicama i kupaj u mirisnim uljima.....mada i tada postoji opasnost da te zle podmukle dame i namcori otruju

Granice su vazne jer nas definisu

Cak i ovo

je neko definisanje granica. Ne slazem se sa ovom konstantacijom ali postoje ljudi koji zaista tako misle i takvi treba da nadju neku kojoj ce takav sistem odgovarati. Sve ima svoje

Inace, nase granice su dobre za nas i ako dobro poznajemo sebe mozemo ih vrlo uspesno definisati i tacno znati sta nam treba. Menjaju se vremenom i to je normalno jer ne zelimo iste stvari u svako doba ali njihovo definisanje je od velikog znacaja za nas same pa i ljude oko nas

Povređenost kao remetilac i saosećanje kao preduslov bliskosti

Povređenost je preterana i nezdrava emocija koja nastaje kao posledica tumačenja da se neko prema nama poneo loše, na način koji nismo zaslužili.


Desilo se svakom da bude povređen, pa i da provede sate i dane razmišljajući o razlozima iz kojih ga je neka draga osoba povredila. Specifične misli vezane za osećanje povređenosti odnose se na procenu da nas je druga osoba namerno povredila. Osećanje povređenosti dovodi do toga da iz vida gubimo celovitu sliku, širinu mogućnosti koje su na datu osobu mogle uticati da reaguje na izvestan način, koji smo mi protumačili kao povređujuć i loš. Ne samo da gubimo iz vida širu sliku, već se isključivo fokusiramo na negativno. Negativno ocenjujemo postupke druge osobe i precenjujemo sopstvenu povređenost, često uz jadikovanje i samosažaljenje. Neretko se osećamo i besno. Budući da razmišljamo da se neko poneo izuzetno loše prema nama, često nas preplavi agresivnost. Međutim, kako uz povređenost uglavnom ide i „durenje“, „namćorenje“, mi tu agresivnosti ili ispoljavamo pasivno prema drugoj osobi, ili je okrećemo prema sebi. U prvom slučaju se na tih način svetimo, dok u drugom postajemo sve potišteniji. Iz te potištenosti se najčešće“izlije” napad besa ili, ako ništa ne radimo po pitanju nje, polako počinjemo da se osećamo depresivno.

Izgleda da je sržna tačka povređenih ljudi njihova nemogućnost ili nevoljnost da se zapitaju iz kojih se razloga druga osoba ponela na određen način. Dakle, osnovni uzrok povređenosti možemo da opišemo kao umanjeno razumevanje druge osobe i preterano fokusiranje na sopstvena osećanja koja su nastala kao posledica tumačenja da nam je taj drugi učinio nešto nažao, nešto što nismo zaslužili.
Povređenost je nezdrava emocija koju sami stvaramo tumačenjem da „nismo zaslužili“ da se neko prema nama „tako“ ponaša. Ona dovodi do toga da iz vida gubimo celovit doživljaj stvarnosti, fokusiramo se na negativno, jadikujemo, durimo se, ponašamo se pasivno-agresivno ili „gutamo“, te agresivnost okrećemo ka sebi, što dovodi do jačanja intenziteta povređenosti.



Kako da prepoznamo osećanje povređenosti?

Povređena osoba precenjuje nepravednost ponašanja druge osobe i opaža je kao nezainteresovanu, ravnodušnu, uglavnom i sebičnu. S druge strane, sebe opaža kao usamljenu, napuštenu, bez tuđe pažnje i razumevanja. Budući da je fokusirana na svoj psihički bol, uglavnom se seća i prethodnih situacija u kojima je bila povređena, što povratno uvećava osećaj usamljenosti i, često, dovodi do pojačavanja kako povređenosti, tako i ljutnje. Iz svih ovih razloga, povređena osoba se povlači i „nadureno“ čeka izvinjenje. Ubeđena u svoju ispravnost, očekuje da se drugi izvini za svoja nedela. Ona ili ukida komunikaciju s drugom osobom ili, ako je iz nekog razloga prinuđena da održi komunikaciju, to radi veoma distancirano, često vrlo ironično (trudi se na različite načine da pošalje neverbalnu poruku o intenzitetu svog bola i da „iznudi“ izvinjenje). Ako njeni neverbalni pokušaji ukazivanja na ličnu povređenost ne upale, uglavnom dolazi do kritika i pojačanog sarkazma, ali bez otkrivanja pravih razloga iz kojih se oseća povređeno.

Šta se dešava u telu povređene osobe?

Bol u grudima i mučnina u stomaku nisu samo metafore koje opisuju povređenost. Poznato je da psihičko utiče na fizičko i da psihički bol može da se manifestuje kao fizički. Ako povređena osoba oseća da je „steže srce“ (pod uslovom da je fizički zdrava), moguće je pronaći psihološke korelate koji su doveli do tih senzacija. Emocionalni stres često izaziva grčenje mišića i ubrzava rad srca, takođe može da ubrza aktivnost stomaka i da dovede do ubrzanog i veoma plitkog disanja. Zapravo, psihički bol aktivira iste regije mozga koje bivaju aktivirane kada osećamo fizički bol. Zaključujemo da su povrede psihičke i fizičke prirode povezane.

Istraživači su nedavno otkrili način na koji emocionalna povreda može da utiče na naše fizičko stanje. Deo mozga zaslužan za regulaciju emocionalnih reakcija, koji se zove anteriorni cingularni korteks, objašnjava povezanost psihičke i fizičke povređenosti. Kada doživljavamo pojačan stres, ovaj deo mozga pojačava aktivnost nerva koji je povezan s našim vratom, grudima i stomakom. Kada je taj nerv preterano stimulisan, ljudi osećaju bol i mučninu.

Kako da pomognemo povređenoj osobi?

S druge strane, sposobnost saosećanja s drugima može dovesti do osećanja tuđeg bola, ali i do umanjenja psihičkih tegoba osobe s kojom saosećamo. Saosećanje s povređenom osobom izoštrava našu percepciju za bol. Ukoliko je naša sposobnost saosećanja razvijena, u stanju smo da osetimo tuđu povređenost. Ako prema toj osobi osećamo privrženost i simpatije, naše blage i pozitivne emocije mogu da joj pomognu da reguliše svoje stanje tenzije i ublaži osećanje povređenosti. Psihološkim jezikom kažemo da „pridruživanje“ dovodi do regulacije emocija. Socijalna podrška i saosećanje mogu povratno da regulišu moždanu aktivnost povređene osobe. Postoji nekoliko moždanih regiona odgovornih za redukciju neprijatnosti, bola i povređenosti. Mada biolozi nisu sasvim sigurni na koji način psihološki input reguliše ove moždane puteve, istraživanja su pokazala da saosećanje i simpatija, čak i jednostavna ljubaznost i podrška dovode do umirenja moždanih regiona odgovornih za bolne stimuluse i do aktivacije onih delova mozga koji utiču na umanjenje stresa i povećanje osećaja prijatnosti.

Iako postoje mnogobrojne tehnike samopomoći, kao i psihoterapijske tehnike koje povređenim pojedincima „šire vidike“ i pomažu im da preuzmu intrapsihičke i međulične korake za oslobađanje od ove nezdrave emocije, nedavno sprovedena istraživanja ukazuju da dobri međuljudski odnosi, socijalna podrška i saosećanje, zapravo, mogu dovesti do istih efekata. Preporuke povređenim, depresivnim i usamljenim osobama da se okruže ljudima od poverenja i ne zatvaraju u sebe imaju, kao što vidimo, i naučna potkrepljenja.
Kako da povređena osoba pomogne sebi?

Razumevanje druge osobe povećava mogućnost da s njom sasećamo. Saosećanje smanjuje intenzitet povređenosti. Zapravo, saosećanje menja i kvalitet povređenosti. Kada istinski saosećamo s nekim dragim ko nam je učinio nešto nažao, mi više ne osećamo nezdravu povređenost, već zdravo žaljenje.

Žaljenje je emocija koja nas ne tera da budemo pasivno-agresivni, da se durimo i satima razmišljamo o “pokvarenosti” osobe koja nam je učinila nešto nažao. Naprotiv, kada nam je žao povodom nekog nemilog događaja, motivisani smo da ga prevaziđemo, porazgovaramo sa osobom koja je doprinela našem osećanju žalosti, težimo da pronađemo rešenje, prevaziđemo konflikt i pospešimo bliskost s tom dragom osobom.





Kako da prevaziđemo povređenost i razvijemo saosećajnost i bliskost?


Pod raznoraznim izgovorima, poput nezainteresovanosti i ideje da su drugi nezainteresovani, sve se više ljudi žali na suštinsko nerazumevanje s drugima i, posledično, nedostatak prave bliskosti, osećanje povređenosti, odbačenosti.

Kada ih potom upitam da li su s nekim popričali na tu temu, odgovor je negativan, a obrazloženje se uvek odnosi na motive drugih ljudi: “Neće da čuju”, “Interesuju ih samo površne teme”, “Plitki su, ne bave se dubinskim stvarima”…

Zvuči kao da ljudi, koji se osećaju povređeno i ozlojeđeno, zapravo ni ne pokušavaju da upoznaju svoje sagovornike. Kada se osete povređeno u intimnim odnosima, prethodna uverenja dovode do toga da ni ne pokušaju da razreše problem.

Kako da “dobijemo” bliskost, ako nismo spremni da se otvorimo? Kako da se otvorimo ako imamo pregršt negativnih predrasuda i, ako se iza tih predrasuda kruju, nama nejasni ili nedovoljno jasni, strahovi i nepoverenje?

Prvi korak ka ostvarenju bliskosti je prevazilaženje (ili barem razumevanje i tolerisanje) sopstvenih strahova od povreda/ostavljanja/bolnih nerazumevanja.

Zatim nam je potreban trud da razumemo sebe. Tek kada postanemo sposobni da razumemo sebe, da prihvatimo sopstvene vrline i mane, da uvidimo da smo samo pogrešiviljudi i odustanemo od ideja o narcističkom uzvišenju i neprikosnovenoj posebnosti naše ličnosti, tada nam se otvaraju vrata za razumevanje drugih ljudi.

Kada se strahovi (posredstvom terapije, knjiga samopomoći ili uz pomoć nekog od poverenja) prevaziđu, tada možemo da govorimo o saosećanju koje je preduslov istinskog razumevanja.

Jedan terapijski metod, koji je nekada bio mnogo popularniji nego što je to danas, zapamćen je prevashodno po njegovom tvorcu. Karl Rodžers, tvorac “klijentom usmeravane terapije” veliki je značaj pridavao empatiji (saosećanju). Jedna od najobuhvatnijih definicija empatije potiče upravo od njega.

Rodžers kaže: “Empatisati znači ući u privatni opažajni svet druge osobe i sasvim biti u njemu – kao kod kuće. Ovo uključuje sveprisutnu i stalnu osetljivost na menjajuće doživljaje koji teku u drugoj osobi…od straha, besa, nežnosti, konfuzije ili bilo čega što on/a doživljava. To znači privremeno živeti u njegovom/njenom životu, pažljivo se kretati po njemu bez davanja sudova. To znači primećivati značenja kojih je on/a jedva svestan, ali ne pokušavati otkriti osećanja kojih je ova osoba totalno nesvesna - pošto bi to bilo suviše ugrožavajuće. To uključuje saopštavanje onog što ste primetili u njegovom/njenom svetu dok ste gledali svežim i neuplašenim očima one elemente kojih se ta osoba plaši. To znači često proveravati s njim/njom tačnost Vaših zapažanja i biti vođen odgovorima koje dobijate… Biti s drugim na ovaj način znači da za to vreme ostavljate po strani gledišta i vrednosti kojih se sami držite, s ciljem ulaska u tuđi svet bez predrasuda.“

Da li uspevate da svet gledate “iz tuđih cipela”, bez osuda i s autentičnom zainteresovanošću?

Ukoliko Vam prethodno objašnjenje empatije zvuči kao prezahtevno, a ipak želite da svet razumete iz perspektive sagovornika, problem je rešiv!

Postoji nekoliko smernica za razgovor koji vodi suštinskom razumevanju i saosećanju sa sagovornikom.

Smernice su sledeće:

Usmerite se na emotivnu komponentu onoga što Vaš sagovornik govori (koji god da je sadržaj u pitanju, nemojte ga zanemariti, ali posebno obratite pažnju na to kako se oseća dok o njemu govori)
Usmerite se na njegovo ponašanje (stav, ton glasa i sl.)
Identifikujte pun opseg njegovih osećanja – ponekada ljudi ne govore jasno o svojim osećanjima, ali gestovima, pogledom i pauzama u govoru ukazuju da “se radi o još nečemu”, da priča nije kompletna. Ako ste zaista zainteresovani, pitajte! Na taj način sagovorniku dajete do znanja da ga slušate, da želite da ga razumete i olakšavate razgovor jer povećavate šansu da s Vama iskreno podeli svoja osećanja
Ukažite na oprečna osećanja – ponekada se ljudi stide da jasno kažu kako se osećaju. Stoga u jednoj rečenici govore da im nešto teško pada, dok već u sledećoj negiraju to što su prethodno rekli. Ukažite im na to. Možda su i sami zbunjeni, a uz Vašu pomoć rastu šanse za prevazilaženje nedoumica i jasno iskazivanje osećanja
Ne ponavljajte bukvalno reči Vašeg sagovornika. To ume da nervira. Još bitnije, osoba može steći utisak da je ne razumete ili čak da joj se podsmevate. Pokušajte da sumirate sagovornikove reči i da s njim proverite da li ste ga dobro razumeli. Konstatacije poput “Čini mi se da si želeo da kažeš….to i to….” dobar su način za početak razjašnjavanja, te razumevanja.
Fokusirajte se na sadašnja osećanja koristeći sadašnje vreme - o kom god vremenu da Vaš sagovornik govori, bilo da su to planovi za budućnost ili prisećanje prošlosti, korisno je da ga upitate kako se sada oseća povodom toga, na koji način danas razmišlja o tome što se desilo ili treba da se desi. Na taj način mu pomažete da otkrije potencijalne sumnje, nedoumice i da se i sam snađe u sopstvenim mislima i emocijama. Naposletku, pored toga što ste od pomoći sagovorniku, pomažete i sebi – i to dvojako:

- na dobrom ste putu da zaista razumete šta Vaš sagovornik misli i oseća

-čim drugu osobu dobro razumete, počeli ste s njom da se povezujete i, ukoliko je to ono što želite, napravili ste teren za građenje bliskosti.


Autorka je psiholog-master, psihoterapeut

Autor: Renata Senić

Izvor

Strah od bliskosti

Strah od bliskosti ima svoja mnoga lica i naličja, često nije u fokusu sam strah, već elementi koji mogu proizići iz same bliskosti. Da bismo razumeli strah od bliskosti, pre svega treba da definišemo sam pojam bliskosti. Bliskost predstavlja osećaj povezanosti koji se stiče kroz otvorenu komunikaciju, ekstravertnost, jednu opštu dostupnost i otvorenost ka svetu, a česti uslovi za njeno ostvarivanje mogu biti osećaj poverenja kao i dopadanje.
 

Formula osobe koja se plaši bliskosti može zvučatu „Vezati se za drugog, znači otvoriti se za drugog. Imati poverenja“, problem nastaje ako nemamo poverenja.

Ako ne verujemo drugima, strepimo od mogućeg odbacivanja, prevare, razočarenja ili moguće kritike ne možemo ostvariti bliske emocionalne odnose. Centralna misao može biti da će nas drugi odbaciti kad nas bolje upoznaju, i strah postaje jako sredstvo odbrane od moguće „izdaje“.

Pored osećaja poverenja, jedan od uslova jeste i dopadanje. Naime, neophodno je da nam se neko dopada da bismo mogli sa njim emocionalno da se povežemo i da imamo poverenja da je ta naklonost obostrana. Kad ovaj preduslov ispunimo, postajemo sigurniji i možemo graditi blizak odnos s poverenjem. Mnogi, međutim, bliskost mešaju sa strašću, koja se prvenstveno odnosi na seksualnu privlačnost i zaljubljenost, što automatski ne podrazumeva nužno i poverenje. Kada je strast i zaljubljenost jaka, skloni smo idealizacijama, samim tim bivamo nesigurni i sumnjičavi. Dakle, pričamo o psihološkom dopadanju, a ne „hemiji“ i fizičkoj privlačnosti.

Sad kad smo Vam približili pojam bliskosti, da vidimo u čemu se sve može ogledati strah od bliskosti.

Strah od otkrivanja/osećanje bezvrednosti

Neki autori navode kao glavni strah, činjenicu da će drugi, ako ih osoba pusti preblizu, uvideti da oni zapravo ne vrede.Osoba se oseća kao da nema one vrednosti kojima se predstavila, da će biti odbačena, kao i da ne zaslužuje da bude voljena. Upravo iz ovih ubeđenja strah od bliskosti predstavlja često strah od gubitka ljubavi, od odbacivanja kao i bola ostavljenosti.

Generalno, ljudi uvek žele da ostave dobar utisak i da se dopadnu drugima. Kada smatraju da će njihove „mane“ biti prepreka za građenje odnosa, pojedini ih jednostavno kriju, a „lažno predstavljanje“ zapravo predstavlja jednu zahtevnu igru sa ciljem odbrane zaštite od bola.

Ako obučemo odelo ovakve osobe, možda pomislimo ili osetimo da je lakše izbegavati bliskost, tako ostajemo sigurni i mirni. Ali, da proklestvo bude veće, vremenom saznajemo da se strahom i mnogo gubi, gubi se ljubav, osećanje koje nema alternativu.

Površni odnosi kao odbrana

Zbog toga što stalno izbegavaju bliskost, ove osobe se u suštini osećaju usamljeno, prazno i nevoljeno. Time što izbegavaju da vole, oni zapravo lišavaju sebe mogućnosti da zaista budu voljeni od strane drugih, što za posledicu ima održavanje njihovog nesvesnog stava da oni zapravo i ne zaslužuju da budu voljeni i prihvaćeni. Osećanja usamljenosti, praznine i nesigurnosti, oni često nastoje da kompenzuju kroz stalno flertovanje, seksualne avanture i druge vrste samodokazivanja. Ovakav način ponašanja ima kompenzatornu funkciju, ali je po prirodi površan i nikada ne može da osobi zadovolji suštinske želje da budena voljeni, prihvaćena i cenjena od strane drugih. Tako i flertovanje i seks bez emocija predstavlaju kompromis. S jedne strane, osoba od flerta i seksualnih avantura dobija privremenu potvrdu sopstvene vrednosti („Ako me drugi žele znači da vredim“) a, s druge strane, ne rizikuje da se upušta u dublji odnos u kome bi mogla biti povređena. Problem sa ovom strategijom je u tome što ljudi ne mogu steći trajan i istinski osećaj da su voljeni, prihvaćeni i dostojni poštovanja ako se zaista ne vežu za nekog i ne dopuste tom drugom da ih upozna, razume i podrži, što osobu dovodi u začarani krug spoljašnjih potvrda s cenom njihove kratkotrajnosti, ponovnog nezadovoljstva i kompenzacije ponovi istim izvorima.

Strah od gubljenja autonomije

Bliskost za neke predstavlja i rizik da se izgube u drugom, budu kontrolisani, da izgube individualnost, postanu zavisni gubeći sopstvenu samostalnost, stoga je sigurniji ostati zakopčan u svom sigurnom odelu „bez bliskosti“. Strah od gubitka individualnosti pogađa češće muškarce koji, iz tog razloga, mogu izbegavati bliske odnose, jer postoji pretnja od „gubitka sebe“.

Žene se, s druge strane, učestalije od muškaraca lažno predstavljaju, upravo iz straha od odbacivanja i povrede. Svi ovi strahovi se mogu maskirati navodnom nezainteresovanošću ili kratkotrajnim odnosima.

Strah od vezivanja predstavlja tendenciju da se ulazi u površne i kratkotrajne veze, neobavezne šeme ili “kombinacije”koje su postale obeležje današnjice. U ovakvim vezama osoba se emocionalno ne insvestira kako bi izbegla neprijatna osećanja, kao što su strah, stid, bes i konflikte za koje pretpostavlja da može imati ako se veže i dopusti sebi da oseti bliskost sa nekom osobom. Osobe koje imaju ovaj problem, često menjaju partnere, čim osete da može doći do vezivanja oni raskidaju, sklone su seksualnim avanturama, seksu bez emocija. Strah od vezivanja uključuje izbegavajuće ponašanje (strah generalno podstiče osobu na izbegavanje objekta kojeg se plaši), osoba nastoji da izbegne vezivanje i svaku vrstu initimizacije koja podrazumeva invenstiranje emocija i emocionalnu razmenu.

Dakle, strah od eventualnog razotkrivanja sopstvenih nesigurnosti i slabosti, tj. raskrinkavanja u bliskosti, pokazuju oni ljudi koji u detinjstvu, vrlo verovatno nisu izgradili pozitivnu sliku o sebi, koji nisu sebe do kraja i bezuslovno prihvatili.

Kada kažemo bezuslovno, mislimo na prihvatanje bez obzira na učinak, što bi značilo, Ja sam dobar, Ja vredim i kada pogrešim, Ja zaslužujem ljubav i kada nisam dobar, i kada radim onako kako ja to želim.

Vaspitanje i strah od bliskosti

Nekada je i način vaspitanja uzrok, jer nam upravo roditelji nisu pokazali to bezuslovno prihvatanje (“Pile mamino, ajde da jedeš, mami za ljubav, ako ne budeš jeo mama te neće voleti, biće tužna!”) kroz ovakve poruke se detetu šalje jasna poruka da mamina ljubav može biti uslovljena, i da dete ne sme mamu da razočara.

Dete pravi unutrašnju sliku o sebi kao o značajnom, a i o majci kao više ili manje sigurnoj bazi. Tako formira model sebe. Njega mogu činiti očekivanja i lična uverenja o sebi samom. Takođe, formira i model drugih koji je skup očekivanja, verovanja deteta o verovatnom ponašanju drugih ljudi, i koliko oni mogu biti dostupni ukoliko od njih tražimo podršku i sigurnost, koliko zapravo vredi emocionalno se vezati. Ako ovako posmatramo stvari, dete zapravo ispituje teren koliko može da veruje, da se dopada s onim sadržajem koji ga čini baš onakvim kakvo jeste.

Upravo praksa i pokazuje da su oni koji se plaše da će njihova iskrenost u bliskosti biti iskorišćena ili zloupotrebljena, često imali to iskustvo sa roditeljima ili vršnjacima, koji su bili puni razumevanja, no nakon nekog događaja naprave obrt, te počne da zameraju isto ono što su ranije podržavali, jer roditelj postane ljut-dete nije uradilo onako kako je to druga strana očekivala.

Dakle, od suštinske važnosti za sposobnost uspostavljanja bliskosti jeste uvid u sopstvene vrednosti i kvalitete, tj. koliko smo vredni ljubavi, poverenja, bliskosti koju jedna veza može pružiti. Da bi bili srećni, potrebna nam je ljubav, osećaj pripadnosti, poštovanja, razumevanja kao i podržavanja, a sve ih “samo” možemo dobiti kroz bliskost.

Kako smanjiti strah od bliskosti


Ono što se savetuje osobama koje imaju strah od bliskosti, jeste da nauče kako da budu manje osetljivi na kritiku, da poštuju i cene sebe pre svega, da prestanu da budu zavisni od tuđeg prihvatanja.Takođe se savetuje i kroz terapijski rad se ove osobe uče i načinu prevazilaženja stida. Potrebno je strpljenje u saradnji sa terapeutom, kao i neizostavna dozvola samom sebi sa ciljem promene dosadašnjih stavova, koji će nas učini sigurnijima u sebe, sa većim kapacitetima poverenja, i potrebom za vezivanjem, jer ako se vratimo se na osnovna načelo, koje glasi „dobijamo samo onda kada dajemo“, dobijamo šansu da postanemo srećniji, autentičniji.

Svima nama se dešava da su nam partnerski odnosi ogledalo bliskosti. Osećaj pripadanja koji se javlja kada smo u intimnoj vezi, za koji smo pomenuli da je jedan od ključnih osećaja, doprinosi osećanju sopstvene vrednosti, pritom ne proizilazi da ste vredni samo zato i kada ste u vezi sa drugim. Bliskost sa drugom osobom može osnažiti vaše samoprihvatanje koje već postoji. U daljem tekstu prikazaćemo neke činioce koji doprinose očuvanju i poboljšanju bliskosti u intimnim vezama.

Šta u vezi doprinosi bliskosti

• Slična interesovanja, posebno ona koja se tiču provođenja slobodnog vremena značajna su sa građenje intimne veze. Ipak, manje razlike u interesovanjima mogu uneti određenu novinu i uzbuđenje što koristi odnosu.

• Potrebno je održati romansu ili osećaj „magije“ između vas i vašeg partnera. Ovo je jedna nematerijalna karakteristika privlačnosti koja je van fizičke privlačnosti. Ovakav osećaj je veoma jak i postojan u prvih tri do šest meseci veze. Nakon nekog vremena potrebno je obnavljati i nanovo stvarati ovakve trenutke.

• Potrebno je da Vi i Vaš partner imate ili izgradite slične poglede na vaše želje za bivanjem zajedno i bivanjem odvojeno. Konflikt može proizići iz toga da Vi želite da imate više prostora za slobodom nego druga strana i obrnuto, ili da kod jednog od partnera postoji veća želja za stalnim prisustvom partnera i na neki način potpune zavisnosti, a ovaj drugi to ne može da isprati. Ako primetite da niste jednaki u pogledu ovih želja pokušajte da napravite kompromis–ako neko želi da bude neko vreme sam i u „svom svetu“ ili u društvu drugih ljudi, to ne znači da mu nije stalo do vas, isto tako ako sa osobom sa kojom ste u vezi provodite veći deo vremena to ne znači da ste potpuno izgubili svoju slobodu.

• Potrebno je prihvatiti i podržati želju partnera za ličnim rastom i razvojem. Ako jedan od partnera ima želju za sopstvenim usavršavanjem u bilo kom smislu, potrebno je to prihvatiti kao nešto što je pozitivno i podržati takvu težnju. Nerazumevanje i neodobravanje ovakvih želja obično ima poguban uticaj na vezu.

• Prihvatanje partnerovih grešaka i slabosti takođe podiže nivo bliskosti u vezi. Na početku veze sve izgleda kao bajka, nakon tog opojnog perioda treba analizirati dobre i loše strane vašeg partnera i videti da li možete da prihvatite loše strane i nastaviti dalje ili ne.

• Izražavanje vezanosti kroz dodir , zagrljaj i maženje su neodvojivi deo zdrave intimne veze. Ovi gestovi kojima se izražava nežnost su isto toliko važni kao i dobar seksualni odnos čiji značaj se često preuveličava.

• Razmena osećanja među partnerima je još jedan činioc dobrog odnosa– sloboda emocionalnog otvaranja i pokazivanje ranjivosti ukazuje na značajan nivo bliskosti.

• Dobra komunikacija u intimnoj vezi je neophodna i podrazumeva najčešće dva kriterijuma; partneri su generalno voljni da saslušaju jedan drugog i oboje su sposobni da otvoreno izraze svoja osećanja i svoje želje. Ovakav način komuniciranje je suprotan izražavanju samosažanjenja, pretnji, zahteva i drugih načina manipilacije kako bi se partner na indirektan način „naveo“ da zadovolji naše potrebe.

• Uzajamni osećaj poverenja, gde partneri veruju jedan drugome i osećaju da mogu da se oslone jedan na drugog, je jako važan. Obično se poverenje stiče vremenom i nemoguće je stvoriti ga automatski na početku veze, ali ga je bitno i održavati. Osećaj poverenja vremenom postaje jedan od najvažnijih stožera intimne veze.

• Postojanje sličnih vrednosti i pogleda na svet je značajna tačka spajanja i održavanja intimne veze. Postoji velika verovatnoća da će intimna veza trajati ako partneri gaje slične vrednosti u pogledu značajnih oblasti u životu kao što su prijateljstvo, obrazovanje, religija, finansije, seksualni život, zdravlje, porodični život, itd. Najjača povezanost se obično gradi na suštinskim zajedničkim željama koje predstavljaju svrhu i smisao jednog i drugog partnera–na primer, gajenje dece, osnivanje sopstvenog biznisa, ili posvećenost nekoj ideologiji.

Bilo bi jako dobro kada biste u odnosu sa vašim partnerom poradili na uvođenju i usavršavanju svakog od ovih činioca i tako podigli nivo intimnosti u vašem odnosu.

Autorka je dipl. psiholog - savetnik OLI metoda

Autor: Ana Filip

Izvor