Kad dospete u pubertet, na telu počinju da vam se pojavljuju različite promene. Neke od njih ste iščekivali sa mešavinom zebnje i nestrpljenja, jer označavaju da polako prelazite među odrasle; neke druge kao što su, recimo, bubuljice, nimalo vas ne obraduju. Jeste, čuli ste već od roditelja (a i svih ostalih) da su te stvari koje vas baš i ne raduju normalne za vaše godine i da ne treba da se uzrujavate zbog toga, sve će to s vremenom proći... S pubertetom dolazi i pojačana svest o svom izgledu - želite da izgledate savršeno sada, a ne da čekate (bar) nekoliko godina da vam se hormoni smire. Ta želja i nervoza su sasvim normalne - ako ne postanu prejake.

Dešava se da neko postane previše opsednut svojim izgledom i veoma nesiguran (ili nesigurna) u svoj dobar izgled. Zapravo, ne samo to već ta osoba postane ubeđena u to da izgleda loše - katastrofalno loše. Od svake, pa i najsitnije bubuljice (toliko sitne da je niko ne bi ni primetio, osim ako joj opsesivno razgleda lice pod uveličavajućim staklom), napraviće tešku dramu. Svaka sitna nesavršenost ili nepravilnost koju primeti na sebi (a primećivaće ih i tamo gde ih nema) ubediće tu osobu da je prava nakaza. Pošto ne želi da bude nakaza, tih nesavršenosti će pokušavati da se oslobodi, često prilično drastičnim i bolnim metodama.

Ovde ne govorimo o onima koji nekad iscede bubuljicu koja ih baš nervira - ovde govorimo o metodima kao što je uklanjanje bubuljica oštrim predmetima (uz, recimo, dodatno kopanje iglom da bi se uklonili ostaci), o struganju lica šmirglom da bi se uklonila masnoća, pa se onda još sve pospe čistim alkoholom (jer se negde čulo da alkohol isušuje kožu), govorimo o dijetama toliko drastičnim da posle njih verujete da gledate u kostura, a ne u ljudsko biće (dok će ta osoba i dalje smatrati sebe predebelom)...

Ukratko, govorimo o TDP-u, to jest telesnom dismorfnom poremećaju. TDP je mentalna bolest usled koje osoba postaje opsednuta svojim izgledom, jer o sebi ima iskrivljenu sliku i zbog toga vidi probleme tamo gde ih zapravo nema. Zbog tih problema oseća se deprimirano, toliko da nekad nije u stanju da se pokrene - izuzev da pokuša da "sredi problem". Ova priča vam zvuči zastrašujuće? Treba da bude zastrašujuća, jer 30 posto osoba koje pate od ovog sindroma izvrše samoubistvo. TDP nije neizlečiv, ali lečenje dugo traje i zahteva pomoć stručnjaka (psihologa), kao i veliku ljubav, razumevanje i podršku okoline. Takođe, traži veliku upornost osobe koja pati od ovog sindroma, kako bi se uspešno izborila sa bolešću i ozdravila.

Da ne bude zabune, ponovićemo još jednom: ako uhvatite sebe da ponekad čačkate po bubuljicama, ili rešite da prestanete da jedete slatkiše kako biste izgubili nekoliko kilograma, to ne znači da bolujete od ovog sindroma. Sasvim je normalno da vodite računa o svom izgledu i da želite lepo da izgledate, a poneka ludost koja se u to ime povremeno napravi nije razlog za uzbunu. Ipak, ako svakog dana sate i sate provodite pred ogledalom, tražeći svaku, pa i najmanju nesavršenost, ako sebe smatrate ružnom, nakaznom osobom (bez obzira na to što vam mnogi govore da lepo izgledate), trebalo bi da se zabrinete za svoje zdravlje i da pitate nekog da li mu (joj) se čini da ste previše opsednuti svojim izgledom.

Isto tako, ako vam se učini da neko koga znate (jer osoba koja pati od TDP-a često odbija da prizna da je bolesna) fizički povređuje sebe (opsesivno izgladnjivanje u ime vitke linije takođe spada u fizičko povređivanje sebe) u ime lepšeg izgleda, trebalo bi da alarmirate nekog - najpre tu osobu, a ako je potrebno, i njene roditelje, ili razrednog starešinu, ili školskog psihologa. Jeste da se u principu ne treba mešati u tuđa posla, ali ako vidite da neko ugrožava sebi život, time što ćete se umešati pokušavate da taj život spasete - a to je nešto što je uvek vredno truda.