Oprostiti je teško

Često nam se kaže da je potrebno oprostiti, i to je savršeno tačno - ali oprostiti nije nimalo lako, i to iz mnogih razloga. Nije ni nemoguće, daleko od toga, ali treba savladati veliki deo sebe da biste zaista uspeli da oprostite.

Kada nas neko povredi, prva reakcija je da želimo da uzvratimo istom merom. Povređen nam je ponos ili samopoštovanje, razočarali smo se u nekoga, nešto o čemu smo sanjali nije ispunjeno - i želimo da nam se nastala šteta nadoknadi ili da i mi isto toliko oštetimo onoga ko nas je povredio. Međutim, to nije sve.

U opraštanju nas mogu omesti neka uverenja koja već imamo, kao ono da je praštanje za slabiće, ili da bismo bili licemeri i lažovi ako oprostimo onda kad to ne želimo, ili da nećemo oprostiti toj osobi jer ama baš nikad ne preuzme odgovornost za svoje greške. Tu je i objašnjenje za ponašanje osobe koja nas je povredila: uvek je ta osoba ona koja je kriva, jer se ponela nepromišljeno, nebrižljivo, samo sebe gleda, ne ceni nas, to je sve bilo namerno... Ovde je posebno interesantno to da nam se često dešava da, iako lako okrivimo druge, za sebe nalazimo opravdanje - tako smo se poneli jer nas je ta osoba iznervirala, dete je napravilo nered, bila je gužva u saobraćaju pa zato nismo stigli na vreme (kao da nismo znali u kakvom je stanju saobraćaj i kao da nismo mogli ranije da krenemo)... Drugi su neodgovorni i krivi za svoje greške - a i za naše, ili nam je krivo vreme, saobraćaj ili neki treći uzrok na koji nismo imali uticaja.

Sve su to razlozi koji nam smetaju da oprostimo, ali to nije nešto s čime je nemoguće izboriti se. Možemo pokušati da ne sudimo drugima prestrogo jer, na kraju krajeva, ma koliko mi nekoga dobro znali, mi ta osoba nismo i ne možemo sa stoprocentnom sigurnošću znati zbog čega je nešto učinila. Naravno da nije nemoguće da nas je namerno povredila, da se radi o nekom zlobnom ko uživa da smešta drugima ili o neodgovornoj osobi koju jednostavno nije briga hoće li se njeni postupci negativno odraziti na nekoga - ali teško da u to možemo biti baš apsolutno sigurni. Setite se: da li ste vi nekada bez zle namere povredili nekoga i koliko ste tada želeli da vam ta osoba oprosti, koliko vam je to bilo potrebno?

Osoba kojoj najviše pomažete praštanjem ste vi sami. To što ćete biti ljuti na nekoga i nervirati se najviše će vama smetati, najviše će da truje vas. Zato, iz koristoljublja, ako ni zbog čega drugog, potrudite se da oprostite. Potrudite se da taj negativni događaj otplovi dalje kako vas ne bi više opterećivao, kako vas ljutnja ne bi i dalje gušila - vi ćete se osećati bolje.

Da ne bude zabune, ovo ne znači da treba da dopustite da vas maltretira kako ko stigne. Ako s nekim konstantno imate negativna iskustva, eliminišite tu osobu iz svog života - bez ljutnje, bez besa, već onako kako biste, recimo, bacili pokvarenu hranu iz frižidera da se ne otrujete i da se ne ukvari i ostatak hrane. Ne osećate bes prema paradajzu koji se ubuđao, zar ne? Samo ga uklanjate, a onda idete dalje rasterećeni.

Izvor: Krstarica

Ako nas je neko povredio ili uvredio prvi preduslov da uopšte možemo da oprostimo je da se taj neko iskreno kaje i pokušava da popravi svoju grešku. Bez toga sasvim je teoretska rasprava o praštanju.

Nije tesko oprostiti ,oprasta se samo jednom !

uh...tesko mi je da prastam..ali cinim to,ne cesto ali cinim

oprostim uvek... to mi ne valja...

Prevaru ili ...?

hm , ovako, nisam bila prevarena do sad, bar nisam saznala. oprostim laz, uvredu i slicne stvari 

Nikad ne oprastam... Nikad ne prihvatam izvinjenje... to su samo reci...
Mnogo je vaznije kada mi neko kaze da se nesto vise nece ponoviti, tj. da ce se potruditi da se to ne ponovi..

Al si ti neka okrutna 
Jesi li osvetoljubiva?

Zasto sam okrutna? Zato sto mislim da je neponavljanje vaznije od izvinjenja\oprastanja?

Za mene je licemerno kada neko napravi onaj pogled macora iz Shreka i kaze: "Izviiiiiniiii!"
Koliko je takvih izvinjenja zaista iskreno? Po mom misljenju jako malo.
Mislim da se izvinjavamo da bi nama bilo lakse, kako bi ublazili svoju grizu savesti.
Isto vazi i za oprastanje.
Jednostavno... neke stvari je nemoguce oprostiti... uvek ostaju repovi...

Osvetoljubivost... da... osvetoljubiva sam kad su sitne duse u pitanju i njihovi otrovni jezici...
Ako je, pak, osoba normalna po nekim mojim standardima (koji su poprilicno labavi), onda zaista nema potrebe za oprastanjem... samo predjem preko toga... zaboravim... zato kazem da i ne oprastam jer nema sta da se oprasta...
Znaci... samo ekstremi treba da se plase...