Пише: Протођакон др Станимир Спасовић



Определење Светог кнеза Лазара за Царство небеско као смисао вечног трајања Косова у свести српског народа
 


    Косово у свести српског народа није кантон, област, покрајина или било који други географски појам. Оно је много узвишеније и много значајније. На његов значај указали су преци Лазареви и наши, из светородне лозе Немањића, који на тим просторима подигоше многе манастире и цркве као путоказе којима треба да стреми наша мисао и наша душа.

    Од 1389, трагичне али и славне косовске епопеје, Косово постаје наше мишљење, наша савест и наш смисао постојања. То схватање било је присутно и код савременика Лазаревих али и каснијих сведока из ближе и даље прошлости. Константин Филозоф, биограф деспота Стевана Лазаревића, сина кнеза Лазара, посматра цео догађај еклесиолошки и закључује: ''По Божијем допуштењу да би се и овај велики Лазар венчао мученичким венцем и они који су са њиме били, и шта би после? Блаженом Лазару одсекоше главу, а пре тога његовим жељеним друговима који су веома тужном молбом измолили, да пре њега буду погубљени, да не би видели његову смрт". У том духу пише и Константин Јаничар: ''Доведоше кнеза Лазара и војводу Крајимира пред цара Бајазита. Цар Мурат, његов отац, а и браћа његова обадва лежали су на носилима; и онда рече цар Бајазит кнезу Лазару: 'Сада видиш на носилима оца мога и браћу моју, како си само смео покушати, успротивити се оцу моме'. Кнез Лазар ћутао је, али војвода Крајимир проговори: 'Мили кнеже одговарај цару, није глава врбово стабло да и два пута нарасте.' И рече кнез Лазар цару: 'Веће је чудо то, како је твој отац смео на српско краљевство ударити, да сам знао шта сад очима гледам, сад би и ти на чврстим носилима морао лежати, али зар Господ Бог није тако хтео, због наших сагрешења; нека буде данас воља Божија'."

    Ово опредељење Кнежево учинило је да овај дан битке на Косову буде и остане једиствен дан у историји српског народа. Није значај Косовске битке ни у мноштву војске која је учествовала у боју, нити у новом оружју, нити пак у посебној војној тактици, него је значај ове битке у Кнежевом опредељењу. Било је још славних битака на српским просторима, добијених и изгубљених, али са овако децидинарим опредељењем за Царство Небеско није било. Дан Косовске битке је Велики петак српског народа. Српска Голгота. Цео један крштени народ, на челу са честитим кнезом Лазаром, принео је себе у неравноправној борби на олтар Истине, Крста и Слободе. Ово је било свесно жртвовање не из самилости, и не само себе ради, већ због других, због ближњих, због целе крштене Европе. Због наших великих сагрешења нека буде воља Божија, ускликнуо је Кнез Лазар. Знао је и ктитор Раванице и Лазарице да дан Косовске битке треба да буде за српски народ прекретница не ка злу него ка добру. Заборав воље Божије повукао је био српски народ ка ждрелу вечне смрти. Због самовоље и неслоге српских великаша, српски народ потчињен је некрсту, туђини и његовој тиранији. Велики геније, владика Раде (Петар II Петровић  Његош), кроз визију Косова изриче оправдани суд и гњев над славољубивим великашима говорећи:

    Великаши проклете им душе,
    На комаде раздробише царство,
    Српске силе грдно сатријеше
    Великаши траг им се утро,
    Распре сјеме посијаше горко,
    Те сњим племе српско отроваше,
    Великаши грдне кукавице,
    Постадоше рода издајице,
    а проклета косовска вечеро,
    Куд та срећа да грдне главаре,
    Све отрова и траг им утрије..

    Свесно жртвовање кнеза Лазара и целог крштеног народа није имало алтернативе. Зато је Видовдан српски, српска Голгота, српски Велики Петак.

    Народни песник замислио је косовску епопеју христолошки и христоцентрично. Само кроз то може се схватити боголикост и богомисаоност косовских јунака. Наш умни научник, академик и професор Београдског универзитета Милош Ђурић, анализирајући српски Видовдан каже: "Од свог сопственог живота народ прави једну христологију, и, према христоцентричној мистици, он испреда своју мистику васкрсења... Јер шта је вечера уочи Видовдана друго него тајна вечера, а шта је Вук Бранковић него Јуда, и Лазар шта је него Христос, а Милош него Петар, а Косовска девојка него мироносна жена, и обретеније главе него догађај на Тавору? И шта је Косово данас него аналогија Голготе." Заиста, Косово је и данас, у овом миленијуму, чији смо ми сведоци, аналогија Голготе.

    Видовдан је симбол жртвовања у нашој нацији, однегован у њеној етици на српским просторима. Завет кнеза Лазара и његово опредељење за Царство небеско истине и правде, било је присутно у српском народу веома чврсто и постојано кроз све генерације. Оно мора бити присутно и данас ако желимо да преживимо овај голготски пут да сачувамо своје Српско Косово.

    Историјска искушења кроз која је пролазио српски народ била би катастрофална да није била присутна истина о Лазаревом опредељењу. Искуство наше нације уверава нас да мислимо и осећамо тако. Како би иначе објаснили снагу и силу којом су били мотивисани заточници слободе у Српској револуцији 1804. на челу са бесмртним Карађорђем, без присуства тог опредељења. Речи буковичког проте Атанасија Антонијевића, оног хладног фебруара 1804, кад заклиње заточнике: "изговарајте браћо у име створитеља Бога и Спаситеља нашег... Бог ће нам помоћи..." - представљају континуитет еха косовског Мученика. Или, како друкчије објаснити свесно жртвовање мајора Драгутина Гавриловића, комаданта батаљона пука оне мучне, тешке али славне 1915. године, при одбрани српске претонице Београда, и његове речи упућене војницима: "Војници јунаци, врховна команда избрисала је наш пук из свог бројног стања. Наш пук жртвован је за част отаџбине и Београда. Ви немате, дакле, да се бринете за ваше животе, они више не постоје...". Могао је овако мајор Гавриловић непоколебљиво рећи својим војницима, јер је био дубоко свестан да ће у жртвовању за Слободу златну кроз Часни крст његови јунаци наћи се са косовским Мучеником на небу. Небо и част отаџбине били су једина цена зашто се вредело жртвовати.

    Зар речи великог патријарха српског Гаврила Дожића, сужња из Нежидера у току Првог светског рата и злогласног Дахауа из Другог светског рата, изговорене 27. марта 1941. године преко таласа радио Београда, не сведоче за небеско опредељење? Као духовник коме су јасне овоземаљске вредности, без колебања и страха од било какве силе, могао је стати усправно и изјавити: "Пред нашу нацију у ове дане судба је поново била ставила питање: коме ћемо се приволити царству? Јутрос у зору на то питање дат је одговор; приволели смо се Царству небеском. Царству Божије истине и правде, Царству небеском... ако је Бог са нама шта нам могу људи? Ако је живети да живимо у светињи и слободи; ако је мрети да умремо за светињу и слободу".

    После прве Голготе наше нације следили су векови умирања и настојања уздизања и поновног падања много дана сличних Видовдану. Све Голготе, сва страдања, подносио је наш народ у уверењу да иза праведне Голготе, иза сваког Великог петка, долази Васкрсење. То је била вековна вера наше православне душе, посведочена на свим мартиријумима од Косова до Јадовна, у Пежидеру, Дахау, Бањици, острву Виду и многим другим знаним и нама незнаним а Богу препознатљивим. Косово је дало печат нашој култури и нашој историји. Косово је опевала наша народна песма и оплакала народна душа. Страдање косовско је страдање за Крст часни и Слободу златну. Нема Слободе без Крста, јер нама је из љубави Божије, преко Господа Исуса Христа и његове крсне смрти, јављена слобода. Само онај, коме је Часни крст у исто време Златна истина може се осетити слободним да је и у тамници, док онај коме Часни крст није Златна истина, да је и на двору, не може се осетити слободним. Свестан је био тога Косовски мученик, зато се и определио за Крст часни и Слободу златну. Са њим је и цео српски народ постао крстоносни народ.

    Са својим крстоносним обележјем, српски народ, иако мали по броју, дао је велики допринос за цивилизацију Крста и слободе, не само на Балкану већ широм света. Још са Светим Савом српски народ ступио је на светску позорницу и ушао у његов састав са животворним обележјем Часног крста. Српски цареви и краљеви, патријарси и епископи, подижу цркве и манастире широм Србије али и у Јерусалиму и Цариграду. Српска писана књига из манастира Хилендара, Дечана, Студенице и других, сведочила је о крстоносном српском народу знатно раније него што се то десило код многих других, већих народа Европе. Хришћанска ренесанса 13. и 14. века са Фрањом Асишким, Ђотом, Дантеом, у својим темељима остварена је и у српском Православљу на првом месту захваљујући Светом Сави. Зато су Свети Сава и Косовски мученик неодвојиви од српског народа.

    Наша Српска православна црква, као крстоносна црква, и на овим просторима Америке и Канаде дала је велики допринос цивилизацији Крста и златне слободе. Српски народ у Америци и Канади учествује у два светска рата за слободу и достојанство човечанства. Косовски мученик и на овим просторима сведочи тајну Крста својим моштима које су присутне у многим храмовима широм Америке и Канаде, уткане у свете антиминсе. Црква у Детроиту посвећена Светом кнезу Лазару најбољи је доказ односа српског крстоносног народа према своме Мученику.

    Шта је Видовдан учинио од нашег народа, а шта је наш народ направио од Видовдана? Видовдан је најзначајнији дан у нашој историји. Освештала га наша Српска Црква, Црква Светосавска, овековечила га је наша уметност, а наша политика учинила га је извором својих најидеалнијих мотива. За владику Николаја Видовдан је "једна огромна висина, са којој се да прегледати сва наша историја, уназад и унапред". Историја Српског народа символисана је кнезом Лазаром и косовским јунацима, који с господарем својим Коленом честитим, исту судбину поделише. Од себра до кнеза, сви се приволеше Царству небеском, царству хероја правде. Увек ће постојати успомена на сјајно српско племство и српске војске које се нису мириле са ропством, него су ведре главе и смела срца, пошли у неједнаку борбу са Турцима, с тврдом вером у смисао својих напора и цену својих жртава.

    Несрећа може да нам уграби слободу, да нам покази отаџбину, али кад нам пође у душу, најпре пред њеним прагом мора оружије скинути, и онда тек може ући у њу, али ту ће чинити само оно што ми хоћемо. Кад судбина осети да се налази пред моћном и сувереном душом она оставља своје копље у мраку као што сове одлазе у своја склоништа кад зора свиће. Дух кнеза Лазара био је јак, и судбина њиме није могла да загосподари, и зато га народни геније не посматра толико у оклопу колико га посматра у његовој честитости као праведника и хероја, скинуо му круну кнежевску и дао му орео свеца. Подигао га на ону моралну висину на којој Maurice Meterlnik посматра римске цареве мудраце, Марка Аурелија и Антонина Пија. И та поносита жртва, као страдање племенито, то узвишено одрицање царства земаљског, импресионирало је душу сељака јаче него све пређашње и потоње победе.

    Славне дане српске истрије српски сељак није прославио, јер дани победе лакше се заборављају него дани пораза. Онај велики и славни дан Васкрсења Христова, 16. априла 1346, када је јуначки цар Душан, као господар великог дела Балканског полуострва, услед славне свите одличног свештенства, војвода, властеле, државника, одасланства, вазалних области простране српске државе, метнуо на главу златну круну царску, тај дан никаква трага није оставио у души народној. Лепа беше појава тог владаоца: "красан убо си взор, образа и дивноју добротоју тијела својего". Мавро Орбини вели да је био прсију широких, мишица снажних, узраста висока витка и јуначкога. Архиепископ Данило у том духу пише да је био "муж велики и крјепостију силниј и премудростију силњејшују"; па опет лепа та појава у рапсодијама нашим, које иначе дају прилична запажања о телесној лепоти, како женској тако и мушкој, није прослављена. Победе и радости лако се заборављају, порази и жалости остављају дубоке боре на лицу душе народа. Велики народни болови никад не пролазе да не баце сенку попут облака. Велики болови, каже Виктор Иго, изазивају гигантско ширење душе. Косовским поразом народу се душа проширила, народ је из пада свог, из губитка слободне државе, измучио ново сазнање. На развалинама националне среће поникла је као божур вера у будућност. Из горива видовданског бола избијао је пламен вере у народном васкрсењу. Иако је отаџбина пропала, не сме душа да пропадне. Док буде вере и душе биће отаџбине. Тај бол и та вера имађаху много пророчког и телескопског у себи. И бол и вера вазда су свежи, као да су јучер слуге с бојишта вратиле и јављају: цар погубљен, војске изгинуле.

    И та вера у оваплоћење видовданског аманета није дошла са бљештавим ђинђувама говорничких тирада, њу нису донели програми појединих политичких партија,нити посејала галама театралних новинара, ни откриле резервисне изјаве опрезних дипломата: њу је донео крстоносни српски народ сам.

    Иако смо изгубили царство,
    душе наше губити немојмо,

    - пева сама песма народа. Њу је донела поетска душа свих наших времена највећег јунака српског сељака. И као уморни антички лампадофери што су о прометејској светковини у трчању једни другима предавали зубљу у руке, тако су и гуслари, палитељи видовданске мисли, предавали зубљу ту потоњим литијама наше уметности која је даље мети примицана. Она није ношена само уском стазом којом иду поједини усамљени духови, него широким друмом којим су корачала сва наша историјска колена до сада. Мисао Видовдана је својина целе наше нације. Њу је доносила просута крв деце, заливај проливене и напуштене сузе матера, грејале наде удовица, дизала величина ненадмашног Вујадиновог јунаштва пред малдим синовима, њу су освештали болови столећа, који подигнутих очију у сунце гледају.

    Видовданској мисли кроз непресушне сузе удовица треба се сетити данас свих оних великих жена, српских Јестира, које су биле узор храбрости и честитости нашим мајкама и сестрама. На првом месту морамо се сетити мучеништва кнегиње Милице које се објавило на многоструке начине: прво, она је преживела распад Душанове царевине и одумирање српских држава у јужним странама српских простора после судбоносне битке на Марици, и у судару са неиздрживом најездом Турака, који су угрозили Лазареву Србију; друго, нико теже није пропатио косовску битку мученичком погибијом њеног супруга и њеног брата Југ Богдана са његових девет синова. Милица, као владарка, нашла се тада у најтежим околностима да одржи Србију ида сачува од потпуне пропасти и најмучнијег ропства. Треће, Милицу као мајку најљуће је погодило одвођење њене најмлађе ћерке љубимице Оливере у харем турског султана Бајазита, убице њеног оца. Милица је и то мучеништво јуначки издржала и показала се да је кадра да поднесе најтеже жртве када је у питању спас државе, спас Крста, Слободе и Истине.

    Великим својим самопрегором Милица се објављује своме народу и у оном часу када је изнемогла и изнурена одјурила да изађе пред свирепог султана да спасава сина и државу, што је лукави Турчин искористио да је задржи као таоца, као заробљеницу, уцењујући тиме њеног сина, деспота Стефана. Шта ли све није издржала наша јуначка кнегиња за оно време од петнаест година кад остаде усамљена после Косова. То је заиста једниствен пример духовне снаге и величине. Кнегиња Милица је кроз народну традицију, а у наслону на сушту стварност историјских збивања, добила право место признања и славе као мајка, као мудра и енергична владарка, па и као највећа српска жена која се икада појавила у српском народу, држеђи се строго већ извршеног плебисцита нашег народа који је ту своју владарку, снажног представника духа и величине, прокламовао заслуженим називом царице, као што је и свог великог Лазара огласио за цара и светитеља.

    Кроз целу нашу историју, каже Перо Слијепчевић, осетили су и гуслари а осећамо и ми, да иде нека ватрена струја месијске мисли повијајући за собом целе генерације. Кобних година, 1915. и 1916, кад на Србију ударише многи непријатељи, само снага косовског духа, могла је да одоли тешким искушењима.

    Како друкчије схватити јунаштво Милунке Савић, једне од најхрабријих жена у првом светском рату, без присуства Миличиног узора. Одликована највишом одликовањима за храброст којима је тада располагала Србија и српска врховна команда. Пред њом је стајао мирно и поздрављао велики Франш Д Пере, командант снага пробоја Солунског фронта, и на њене груди стављао највиша одликовања француске Легије части. А када ју је, тешко рањену, у Бизерти посјетио исти Д Пере, рекао јој је: "Милунка, устани, цела те Француска чека на ногама!" Својим јунаштвом задивила је тадању Европу. А када је минуо рат, живела је и умрла као најобичнија српска домаћица и жена. Ништа мању храброст није показала ни Василија Врбица, ћерка сердар јанка Вукотића, која прати оца кроз све ратне окршаје.

    Дух храбрости и сведочења мучеништва на Милицин начин исказала је мати Параскева, игуманија манастира Девича на Косову. С њом заједно стоје игуманије: пећка, грачаничка и стотине других сестара црноризица. Као витезови стоји данас целокупно наше духовништво на челу са владикама Артемијем и теодосијем.

    Видовданска заветна мисао је наш тестамент кога је саставио косовски мученик, лицем окренутим право у вечност, и довршио га вез уобичајених јамчевина и сведока. После Косовске вечере, кнез Лазар као да је већ био кренуо са земље, налазио се на путу за онај свет. Последњим силама свести и слободне воље изабрао је за себе и оставио народу аманет, образ и душу, друкчије речено Царство небеско изнад царства земаљског. Тај кнежев тестамент, тај високи моменат наше историје, имао је континуитет у тестатору Ђакону Авакуму, који био леп као Аполон, као што каже Сима Милутиновић Сарајлија. Носећи београдским улицама колац на који ће бити набијен, сведочио је Распетога Христа песмом: "Срб је Христов, радује се смрти".

    Тестамент Лазаревог определења за Царство небеско и Крст часни у континуитету испунили су и стотине хиљада жртава српских у Јасеновцу, јадовну, Пребиловцима, Градишци, Козари, Крагујевцу, Краљеву и многим другим јамама. На крају, тај тестамент испунио је и ђенерал Дража Михаиловић, коме се ни до данас не зна гроб.

    Дакле, видовданска мисао даје нам снагу да схватимо и осетимо да је поробљена народна срећа још увек срећа која има етичку моћ да улије снаге сваком подјармљеном човеку и народу; да му ватру осећања подстиче и међе вере да му размиче. Када је наш народ изгубио слободну државу, истако му је завет видовдански да кандилном његовом светлошћу осветљава мрачне путеве у окованим столећима живота свог. И данас, сваки Србин овога века и миленијума, у свим будућим вековима, ма где се налазио, треба да зна да су се мрачне силе надвиле и устремиле да угасе то видовданско кандило и отму Косово, најсветији део земље Србинове, и да буде спреман на само један одговор: Никада! Косово је Србија! Косово је Србиново!


Извор:  istocnik.com

Mi ne znamo za sta se Lazar na onom svetu opredelio. Ali znamo da se zrtve jasenovackog i drugih logora nisu opredeljivale za smrt, nego za zivot. Nazalost oni koji su se pozivali na cistotu rase, uzvisenost nacije su ih u tome sprecili... kao i stradalnike iz Suve reke


jer to nije odgovaralo eliti, elita je forsirala kosovski mit - crkvena i vojna elita

Читали изгледа јесте, али схватили суштину нисте.   

Што ме и не чуди, јер ви и не желите текст да схватите, као што не желите да схватите шта је то опредељење за Царство небеско, нити ход ка Њему...

Када некога покреће деструктивни мотив, онда он више руши себе, него људе и свет око себе.

Silvanuse ne gubi vreme sa patoloskim mrziteljima svega Srbskog.

У много чему се не слажем са Клићом, али не верујем баш да је ,,мрзитељ свега српског''...
Па зар постоји човек који мрзи баш све од неког народа?
Зар је могуће толико мрзети?
Зар се може мрзети и живети у исто време?

А што кажеш да не губим време...учили су ме да увек постоји нада да ће због љубави којом га будемо обасипали, због јачине наших аргумената, искрености наших убеђења, доследности са којом у животу спроводимо наша темељна животна начела, покренути његову слободну вољу на прави пут...
Могућност преображаја и покајања је увек и свима доступна...

pa da, nemam sta da kritikujem, treba da verujem, ne treba puno razmisljati sto bi reko vladika Nikolaj.

kako da se recimo pokaje Vladika Nikolaj za antisemitske spise ako je danas mrtav?


U hrišćanstvu sintagma – carstvo nebesko ima vrlo jasno značenje. Svi mi koji verujemo u Hristovu istinu znamo da nas čeka carstvo nebesko. Ali ne kao narod, nego individualno kao pojedinci - zato je ovo netacno i besmisleno

srbin se ne raduje smrti nego zivotu kao i isus

Критика је дозвољена свима, али само ако је конструктивна (дакле поред негације, тражи се и афирмација, указати на начине решења проблема), а не само рушење, односно, ако вам је ово нејасно, злонамерна критика је философски неприхватљива, а добронамерна је прихватљива и потребна.

Не видим у ком контексту се овде спомиње Свети владика Николај (Велимировић), јер то нема директне везе са темом, а и опет је пример замене теза. (типа, види њега...)
А као друго, како ви то знате да ли се он покајао или није? Грех је често људима видљив, а покајање није...Тако да можда веома грешите своју душу, када некога ко се можда покајао бедите...Другим речима, немате никакав аргумент за своју тврдњу, која при том нема никакве везе са темом.

А вама ипак није јасно да хришћанство не познаје тај индивидуалистички принцип који ви тако здушно истичете, па је самим тим и јасно да не схватате шта је то Царство небеско...
Да нисте бежали са часова српског језика и књижевности када се обрађивала Беседа на гори? 
Да би неко доспео до Царства Божијег треба да у себи има оно што је срж тога царства, а то је Љубав (а Бог је Љубав), а љубав никада није затварање у себе и постојање само за себе, већ напротив отвореност ка Богу и ближњима и спремност да се жртвујете за њих. Што више некога волите, више сте спремни да се жртвујете, а спремност да се воли (и  да се жртвује), може само онај ко у другоме види ближњега свога, види слику Божију, види свога брата или сестру...Не могу ја да се спасем , а да моји ближњи пате, па како бих ја без своје породице и својих кумова и пријатеља и...у Царству Божијем?
Чудно је то ваше поимање царства у коме нема места за све...чудно, хладно и празно...Волети значи изаћи из себе, отворити се за другог и пустити другога у себе, а када то учинимо, када волимо, онда више нисмо индивидуе, већ заједница...Царство Божије говори о слободној заједници љубави са Богом и ближњима...нема ту места за индивидуе, већ само за личности, за заједнице љубави...

kritika je prihvatljiva ako je argumentovana, a namere su nesto drugo

pa valjda si procitao tekst koji si ovde postavio!? Nikolaj se pominje i u tekstu, a i dobar deo teza iz teksta su one teze koje je on ponavljao. Dakle vrlo je opravdano njega pominjati
ti nemas ama bas nikakav argument za svoju tvrdnju da se on pokajao! takvog argumenta jednostavno -nema

taj princip je u samom svetom pismu, spasenje je uvek individualno - ne obraca se isus naciji, narodu - nego coveku, bliznjem svom


kada je rec o bliznjem, onda ja imam problem sa tim, jer se bliznji ne pominje u tekstu. ne pominju se stradanja albanaca. jer bliznji nije isti kao i ja, bliznji je uvek drugaciji - to je isusova poruka, postuj bliznjeg svog!

upravo u tekstu se tvrdi da nema mesta za sve, jer se pominje samo jedna grupa, dakle vi tvrdite preko tog teksta da nema mesta za sve!
i ti mesas stvari, jedno je zajednica ona je fakt, ali ja sam sa svojom savescu i sa svojim delima stajem pred bozji sud

Свети владика Николај се спомиње у 1 реченици...Колику ви имате фиксацију неких идеја то је стварно забрињавајуће... 

Кажем ја вам  да ви слабо капирате и ову тему, као и верске теме...Због одбојности и предрасуда које имате, спречавате себе да дубље спознате одређене идеје.

Не знам да ли је проблем у мени лично (не допада вам се мој став, начин на који износим своје мисли, опхођење, мањак љубави коју исказујем према вама и другима...ако је нешто од овога реците, пробаћу да се променим), јер ако је лични проблем, престаћу даљу комуникацију са вама. Не желим да постанем један од разлога који вас је спречио да приђете Богу и Његовој Цркви.

Боље да ја утулим, него да вас у нечему саблазним.


До тада, да вам одговорим...

Елем, да ли Господ Исус Христос својим ученицима каже: Идите и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа. (Матеј 27,19)
Да ли Господ оснива своју Цркву? Да ли је Црква заједница верних у Исусу Христу? Да ли је Црква једно тело, коме је глава сам Господ, а удови су верници?
Да ли кроз ове примере увиђете да се ради о заједници, а не о појединцима, индивидуама?
Па љубав увек представља заједницу, а не индивидуалистички начин егзистенције, зар је то толико тешко да се схвати?

Христова порука је о љубави, о љубави ка Богу и љубави ка ближњем ! (наравно да Господ говори о о другим темама, али ова је доминантна и она све боји; а да и вас, она боји и додирује, не би било толико једа у вама, нити неспоразума међу нама; мада ова примедба сече у оба правца, тако да се и на мене односи  ).

Бог није наметљивац, нити се Царство Божије некоме намеће. Оно је резултат слободног опредељења. Ако неко неће у Царство Божије, зар ви мислите да ће га Бог на силу ту натерати?
Бог је љубав и темељ Његовог царства је љубав, а како се љубав не може наметнути, нити на силу изнудити (јер оно што се силом, обманом, манипулацијом...намеће не представља љубав, већ у најбољем случају њено изопачење...), већ настаје и егзистира само у слободи, онда је јасно да онај ко жели у Царсво Божије треба за њега својом слободом да се одлучи.

А то што ви видите да се у чланку некоме брани да уће у Царство Божије, више говори о вашој перцепцији, него о ономе о чему чланак говори.
Прво, о томе чланак не говори, нити би било ко могао да некоме брани да стреми Царству Божијем.

Мислим да вас ваша одбојност према нацији (или национализму или шовонизму...не знам по којим књигама сте учили о овим појмовима...) спречава да сагледате Истину.

Навешћу то кроз један пример...

Срби су народ Божији.
Зашто?
Склопили су завет са Богом, прихватили су Господа Исуса Христа и Његово јеванђеље.
То не значи да су сви припадници тог народа деца Божија, јер слобода важи и припада сваком човеку, па опредељење већине или предака, нема аутоматску важност и за нас.
Бог поштује и нашу слободу, чак и слободу да одбацимо Његово Јеванђеље и Његово царство...

И Французи су народ Божији. И они су склопили завет са Богом. и Енглези су народ Божији. И Немци су народ Божији. И Хрвати су народ Божији. И Руси су народ Божији. И Албанци су народ Божији...

Сваки народ који склопи завет са Богом је тиме постао народ Божији, али нема аутоматизма, самим тим што су преци нешто пожелели и одабрали, да и ми аутоматски томе припадамо.
Нити нас сам чин крштења чини хришћанима. Дар Духа Светог нам пружа могућност да сарађујемо са вољом Божијом, добијамо могућност да узрастемо до мере висине Христове, али ако то не желимо, ако одбацујемо дар Духа Светог, онда нас Бог неће силити...

И слажем се да ће сваки човек стати пред Бога милога, да ће свако пред Њим положити рачун о себи, али и ту, пред Њим, пред нашим Творцем, нашим Оцем Небеским, ми ћемо сведочити о љубави и о недостатку љубави. А љубав увек указује на заједницу.
Па зар мислите да ће неко ко слепо, фарисејски поштује текст Светог писма самим тим ући у Царство Божије?
Сетите се приче  о фарисеју и царинику...Фарисеј јесте поштовао Закон, давао је десетак, постио, није слагао када је рекао да је цариник грешник, али због хвалисања, због недостатка љубави, због гордости која је потиснула љубав у њему и спречила га да у царинику сагледа свог ближњег, он неће бити оправдан, а један цариник због покајања добија оправдање.
Кроз ову причу се види и да ће онај ко се уздиже бити оборен, а онај који се смирује (мислим на смирење као духовну врлину... а не на кулирање) биће уздигнут пред Богом.
Ово кажем зато, јер ако би се ми уздизали над другима (мислим на нас Србе као народ), то би значило да се гордимо, а то је грех пред Богом, шта више један од смртних грехова, управо онај који је и Деницу, Луцифера са неба оборио...
А онај који је смирен и кротак, тај друге не осуђује, нити презире, већ их у име Божије воли, помаже као своје ближње.

Nemam ja odbojnost prema ovim temama, naprotiv ucestvujem u njima. Takodje, nemam ni predrasuda, jer tekst procitam pre nego sto ga komentarisem.
Vladika Nikolaj se pominje kao neko cije pouke treba da sledimo. Cuveno Svetosavlje koje se kroz ove i slicne tekstove prodaje, je nastalo i delom njegovim uticajem


u drugom delu tvog teksta ima svega i svacega, samo ne onog sto (u sustini ) ja zameram u tekstu. vi pominjete i druge narode ali njih u tekstu koji ste okacili - nema! oni su u potpunosti iskljuceni, samim tim sto se tvrdi da je kosovo srbija i samo srpsko. govori se o mracnim silama koje hoce da otmu vidovdan i kosovo, a te mracne sile su maska za neodgovornost crkvene i drzavne elite. a to je jasno iz teksta i oko toga ne moze da bude polemike.

Kosovo ima status svete zemlje u tekstu i tvrdi se da je Kosovo samo Srbinovo. to je jedna vrsta etnocentrizma. kosovski zavet srba je takodje u okviru SPC predstavljao jednu hriscansko pagansku konstrukciju o izabranom narodu. poslednjih 20-tak godina ta je konstrukcija osnazena kroz tekstove kao sto je onaj atanasija jeftica o kosovskom zavetu i kroz spregu nacionalisticke elite i crkvenih poglavara. ona je posluzila za militarizaciju, slanje u rat i na kraju se i samo kosovo takvom politikom izgubilo. tako su gurnuti u stranu svi oni delovi novog zaveta koji se odnose na vrednosti pacifizma, individualnosti i drugo. ovakvi tekstovi ne mogu drugacije da se tumace, jer imaju upravo za cilj da prikriju sve te necasne stvari u crkvi i prebace odgovornost sa nje na nekakve mracne sile. a ne kaze se koje su te sile, da bi mogao sa vremena na vreme bilo ko da se optuzuje za izdaju i slicne kojestarije.

vi mesate stvari, tvrdite da je zavet sa narodima sklopljen, a da je svako slobodan da istupi iz toga. to je neodrzivo. zavet nije sklopljen, a vi mozete da verujete u hristovu istinu ili ne. dakle na vama nije da istupite iz bilo cega, nego da pristupite ako zelite. spasenje zato nije kolektivno, ne moze se mitologizovati, ono je individualno jer ja kao individua odgovoram pred svojom savescu i pred bogom. naravno, ja sam deo drustva i funkcionise unutar njega i mogu da budem odgovoran za grehe drustva, ali moji postupci prema drustvu su stvar mog individualnog opredelenja.