Onokad si tezak ... necovek... :: Priroda ~ Ljubimci ~ Lepota ~ Zdravlje

Izbačeni pas danima cvili ispred gazdine kuće (FOTO)

Pas po imenu Maks je živeo u Tuzli sa svojim vlasnikom punih pet godina, a kada je njegova devojka ostala trudna, izbacili su ga napolje. On sada danima stoji ispred njihove kuće, njegovog nekadašnjeg toplog doma, cvili u nadi da će se njegovi vlasnici predomisliti i primiti ga nazad u topli dom

Izbačen pas u Tuzli Foto: tuzlanski.ba

Redakciji portala tuzlanski.ba javila se čitateljka koja im je poslala dirljivu priču o psu Maksu, koja je potom dirnula srca ljudi iz čitavog regiona. Naročito je pogodila stanovnike BiH jer je tamo pre samo nekoliko dana usvojen predlog zakona koji propisuje eutanaziju pasa i mačaka posle 15 dana provedenih u azilu. Pismo prenosimo u celosti: “Ja sam Maks. Rođen sam kao vrlo sretno kučence… Barem sam to do skora mislio. Kad sam bio vragolasto štene uvek sam mamio osmeh svojoj porodici gde sam stanovao. Trčao bih po klizavom parketu i zaplitao se svojim kratkim nogicama. Uživao sam u dugim šetnjama i rado bih zaplivao u svaku baru na koju bih naišao. Moj gazda me voleo i samo se na moje vragolije smejao. Znao je da svaki put poslije šetnje sledi kupanje njegovog “čupavog prasića” – mene. Nije mu bilo teško, iako sam svaki put i njega isprskao. Kad sam porastao uživali smo zajedno sklupčani na krevetu, gledajući kako mraz šara prozore. Slušali smo promrzle vrapčiće u olucima i mislili da život ne može biti savršeniji.

Izbačen pas u TuzliFoto: tuzlanski.ba

A onda…. Onda je stigla “ONA” u naš život. Veoma lepa i draga gospođa koja me od prvog dana kupila viršlom. Na početku je skupa sa nama šetala i trudila se oko mene kao prava devojka koja voli životinje. Video sam na licu svoga gazde da ga to čini srećnim pa sam se i ja još više trudio da im ulepšam zajedničke dane. Jedva sam čekao da dođu skupa kući pa da me izvedu u šetnju. Da se igramo i valjamo po krevetu, da idemo na izlete i da se vozim u autu. U tome sam uživao. Te radosti su svakim danom postajale sve ređe i ređe jer se moj gazda mnogo više pozabavio svojom partnerkom. Družili su se bez mene i sve češće sam nailazio na zalupljena vrata ispred moje njuškice. Ali opet nisam krivio svog gazdu jer mi je ipak znao dobaciti nekad osmeh i nežan dodir u prolazu. To me uveseljavalo i bilo mi je mnogo potrebno da osetim tu ljubav sa njegove strane, da me voli kao pre. Ali, “ONA” mi se nikako više nije radovala.

Izbačen pas u TuzliFoto: tuzlanski.ba

Samo je nervozno mahala rukama kad bi ugledala moje dlake u blizini ili prosutu vodu koju zaista nisam namerno prospiao po kući. Ipak, ja sam bio strpljiv i pun nade. Čekao sam srećnije dane. Naoružao sam se strpljenjem kao nikad do sad i trudio se da se što više dopadnem svima. Pošto nisam znao šta da im poklonim, kupio sam iz obližnje šume grančice i kosti i donosio pred prag u znak mog poštovanja i prijateljstva. Međutim, “ONA” nije bila srećna, a samim tim ni moj gazda. Rekli su da je to smeće i jako su me izgrdili. A meni je samo preostalo da se sklupčam u ćošak uplakan i tužan i da tako dočekam još jedno jutro u brigama bez sna. Mislio sam da neće biti gore i da sam dotakao dno, ali nije bilo tako. Kada je stigla beba u naš dom ja sam morao da ga napustim jer se “ONA” bojala zaraza i prljavštine. Moj gazda je u tome podržao bez imalo milosti. Nije me ni pogledao. Samo su me bez osvrtanja izbacili na ulicu. Nisam mrzeo to stvorenje jer je mirisalo na nevinost baš kao i moj gazda dok me jako volio. Voleo sam tu bebu od prvog dana. Bila je to gazdina beba. Ali, sad mi je on tako stran. Moj gazda je postao neki čovek kojeg ja vise nisam poznavao.

Izbačen pas u TuzliFoto: tuzlanski.ba

Pratio sam ga verno punih 5 godina. Davao mu zaštitu, ljubav i vernost. A sada sam kao stara krpa bačen pred vrata mog doma i isteran na ulicu. Strašno je hladno, a ja bez imalo ljubavi i topline živim vani na hladnom betonu. Moje srce je puklo na pola jer me moj gazda vise ne želi. Više mu ništa ne značim. A ja nemam nikoga na ovom svetu. Imao sam samo gazdu. Sad sam jako uplašen i sam. Nemam vise nikoga.

Izbačen pas u TuzliFoto: tuzlanski.ba

Hranu mi bace tek tako da se nešto nađe, da ne skapam od gladi, a ja i dalje ne gubim nadu i želim da vjerujem da ću ponovo biti deo ove porodice. Nadam se da ću se probuditi iz ovog košmara, ove noćne more. Nadam se da će moj gazda i “ONA” ipak shvatiti da je Maks (JA) njihov prijatelj, njihov anđeo čuvar a ne samo zapušteno kuče koje smrdi, kako kaže “ONA”. Tu sam dobri ljudi, čujete li me? Tu sam ispred vaših vrata. Čekam vas! Hladno je, kako oko mene, tako i u mom srcu. Patim i tonem. Spasi me gazda moj dobri jer ja ovo stanje još dugo neću moći podneti. Spasite me dobri ljudi… Ja sam vaš iskreni prijetelj. Neću izdržati još dugo na ulici… Moja sudbina je u TVOJIM RUKAMA DOBRI ČOVEČE!!!”.

(ljubimci.telegraf.rs/tuzlanski.ba)