Da se ljutimo?
Na koga?
Na sebe?
Na druge?
Na okolnosti?
Možemo, ali nam to neće pomoći. Ljutnja je posledica i izraz nemoći.

Da očajavamo?
Ništa nam ne vredi, iako to često činimo. Očajanje je sredstvo samoobmane. Njime se pred sobom pravdamo zbog bekstva od onog sa čime ne želimo da se suočimo. Jako opasno sredstvo jer očajanjem sebe ukopavamo sve dublje.

Da očekujemo da će neko drugi umesto nas rešavati naše probleme?
Zašto bi to iko činio?
Ako verujemo da je neko na to obavezan u ime ljubavi ili prijateljstva imamo veoma egoistične i izrabljivačke predstave o prijateljstvu i ljubavi. Ima tu još nečeg veoma lošeg. Očekivanjem da drugi sve reše činimo sebe zavisnim i slabim.

Da se pretvaramo kao da problemi ne postoje?
Da okrenemo glavu na drugu stranu, kako ih ne bismo videli?
Nevolja je što će nas tada svom silinom udariti u leđa, tako da ostanemo bez daha. Uostalom, u dubini duše znamo da problemi nisu nestali zato što smo odlučili da ih ne primećujemo. To nas znanje žulja i tišti. Čovek je biće koje sebe rado i često laže a da, zapravo, nikada ne uspeva da sebe sasvim ubedi u vlastitu laž.

Da se zaklanjamo iza uopštavanja?
Da konkretne nevolje prikrivamo i prekrivamo nekom uopštenom, sveprožimajućom patnjom?
Time ništa nećemo postići, izuzev što će nam život izgledati gori nego što jeste. Problemi ostaju neumoljivo konkretni, nemilosrdno određeni. Zašto pribegavamo trikovima kako bismo izbegli otvoreno suočavanje sa problemima?

Svako zašto povlači više zato.

Zato što strahujemo da nećemo uspeti da sa problemima izađemo na kraj. Mogli bismo se obrukati, od toga strepimo.

Zato što, kao izuzetne ličnosti, kakvim sebe doživljavamo, verujemo da imamo pravo da budemo izuzeti – pošteđeni neugodnosti, teškoća i nevolja kakvim su izloženi „obični“ ljudi. Tada probleme doživljavamo kao nepravdu, kao uvredu. Kao osporavanje. Kao napad.

Zato što nas mnogi problemi prisiljavaju da se promenimo kako bismo ih rešili. A to je ono što ne želimo, a to je ono čega se bojimo.

Izvor