Mali ljudi se uvek za nesto osecaju krivi. U prvom redu sto su mali a zatim i zbog svega ostalog.
A veliki se nikad nizasto ne osecaju krivi. U prvom redu sto su veliki ,a zatim takodje, zbog svega ostalog.
Gluposti uvek zbuce ubedljivo samo pametne stvari izgledaju neverovatno..

Bez udaljavanja od neceg, zblizavanja s necim nema.

Strah je bolest od koje poticu sve druge. Ravnodusnost,mrznja, zloba, gramzivost, sujeta. Nepoverljivost i sumnja.
Strah je kuga ovog sveta. Svi se boje svakog. Svi se plase svaceg. A najvise straha.

Najvisa istina je da su smrt i zivot jedno,da je univerzum njihova vecna rekombinacija i da je u takvom univerzumu biti ziv ili mrtav, zapravo, jedno te isto...

Zatomiti se mora instinkt, iskljucivo ljudski,da se unistava sve sto zivi a ne koristi. I jedan, covekov takodje, da se ponekad unistava i ono sto koristi ako se time pribavlja neko zadovoljstvo.

U prirodi uvek ima racionalne, inteligentne,pravedne raspodele tezine izmedju "dobra" i "zla", ako se ovi pojmovi oslobode antropocentrizma. Ugradjeni mehanizam prirodne pravde drzao je kosmicku vagu u horizontalnom polozaju. Ukoliko se, naravno, u stvar ne umesa covek. Vaga je onda pretezala na neku, najcesce neizvesnu stranu. Ponekad cak i suprotnu od pozeljne...

“Besnilo”, Borislav Pekic

Moral je samo izgovor za kukavicluk. Rekao Oskar Vajld.

Zivotom ne vlada volja ili namera. Zivot je pitanje nerava, vlakana i sporogorecih celija u kojima se misao krije a strast dozivljava snove. Mozda zamisljas da si bezbedan i smatras sebe jakim. Medjutim, neocekivana nijansa boje u sobi ili na jutarnjem nebu, neki narociti miris koji si nekad zavoleo i koji budi divna secanja, stih iz zaboravljene pesme na koji si nekad naisao, akord iz muzickog dela koje si prestao da sviras – kazem ti, Dorijane, od takvih stvari zavisi nas zivot.

Oskar Vajld "Slika Dorijana Greja"

- Gotovo sam završio tvoju kasetu.
- Zaista? To je stvarno lepo od tebe.
- Da li da ti je pošaljem? Ili da izadjemo na piće?
- Mmmm... bolje piće. Volela bih da te častim jednim u znak zahvalnosti.
- Sjajno!

Kasete, a? Uvek upale.

"Za koga je to?" Pita me Lora kad vidi kako se muvam okolo i podešavam fejdove.
"Ovo? Ma... za onu ženu što me je intervjuisala za besplatan časopis. Kerol? Kerolajn? Tako nešto. Rekla je, znaš, da bih joj olakšao posao kada bi unapred čula o kakvoj je muzici reč." Ali ne mogu to da izgovorim i da je gledam u oči, i usredsredjujem se na dek jer znam da mi ne veruje. Ona bolje od svih ljudi zna šta znače ovakve kasete.

Dan pre nego što je trebalo da izadjem s Kerolajn na piće, dobijem sve udžbeničke simptome karakteristične za stanje koje prethodi slomu: stomačnu nervozu, dugotrajna sanjarenja, nesposobnost da dočaram njen lik. Mogu da se setim haljine i cipela, ali nijedne crte lica, pa joj zato pripisujem pozajmljenu fizionomiju s kič detaljima poput napućenih usana, iako me je privukao upravo taj njen nenafrakani imidž tipične pametne engleske devojke. Kad se sretnemo znam da će me štrecnuti uobičajeno početno razočaranje - "zbog ovoga sam bio toliko uznemiren!?" - a onda ću ipak pronaći nešto što će me ponovo ushititi: činjenica da se uopšte pojavila, seksi glas, inteligencija, duhovitost, nešto. I izmedju drugog i trećeg sastanka nastaće mnoštvo novih mitova.

Ovoga puta, medjutim, dešava se nešto drugo...

Uzrok je sanjarenje. Činim uobičajene stvari - do detalja zamišljam celokupni tok veze, od prvog poljupca do odlaska u krevet, sve dok odjednom ne uvidjam da ništa nije preostalo, da sam sve već proživeo u glavi. Kao kada se film brzo premota; znam ceo zaplet, kraj, sve dobre delove. Sada treba da vratim film unazad i sve odgledam ponovo, u realnosti, a kakvo zadovoljstvo to donosi?

I jebi ga... kad će to prestati? Skakaću s kamena na kamen do kraja života, sve dok ih više ne bude? Bežaću kad god me uhvati prpa? A stiže me svakih petnaest dana poput računa za komunalije.

Znam šta je problem sa Lorom...

Problem u vezi nje jeste to što je više nikada neću videti po prvi ili drugi ili treći put. Nikada neću provesti dva ili tri dana u prijatnom nastojanju da dočaram njen lik, nikad više neću pola sata pre dogovorenog vremena otići u pab gde treba da se sretnem s njom, piljiti neprestano u isti članak u novinama i svakih trideset sekundi bacati pogled na sat; pomisao na nju nikada više neće u meni probuditi nešto kao što budi "Let's Get it On". I naravno, ja je volim i svidja mi se i odlično komuniciramo, naš seks je dobar i rasprave su nam i dalje žestoke, i ona brine o meni, ali šta sve to vredi kad neko nov, sa obnaženim rukama i lepim osmehom bane u radnju i kaže da želi da me intervjuiše? Ništa, eto, ali bi možda trebalo da znači malo više.

Jebi ga. Poslaću joj poštom jebenu kasetu... ... verovatno.

High fidelity ~ Nik Hornbi
by odlomci.blospot.com

Moj sasvim posebni prijatelju, zahvaljujem ti na spremnosti da me saslušaš. I samom ti je znano koliko se silno trudim da opravdam veru koju imaš u mene.
Hvala ti, takođe, i za ovo mesto na kojem sada prebivam. I neka me nikad, ništa, ni posao, ni zabava, ma koliko časti ili zadovoljstva u sebi nosili, ne odvoje na duže vreme od ljubavi koja drži na okupu moju milu porodicu.
Pouči kako da igru života igram pošteno, odvažno, samouvereno i srčano.
Daruj mi nekoliko prijatelja koji će me razumeti, a ipak mi i dalje ostati prijatelji.
Podari mi blagostivo srce, kao i um koji neće zazirati od putovanja, premda na mom drumu, možda, neće biti putokaza.
Omogući mi da imam smisao za humor, kao i, tu i tamo, malo slobodnog vremena koje ći provesti u dokolici.
Pomozi mi da se izborim za najviša, opravdana priznanja za zasluge, za težnje koje u sebi nosim i za prilike što ih stvaram;a opet, učini da da ne zaboravim da predusretljivo i prijateljski pružim ruku svima onima kojima su potrebni ohrabrenje i pomoć.
Daj mi snagu da se suočim sa svime što će naići, kako bih bio odvažan u opasnosti, postojan u nedaćama, umeren u gnevu i uvek pripravan za svaki obrt sreće.
Omogući mi da se osmehujem umesto da se mrgodim, da sejem ljubazne umesto grubih i gorkih reči.
Učini da budem samilostan prema čemeru drugih, da shvatim da postoje skriveni jadi u svačijem životu, ma koliko mogao izgledati da je ispunjen vedrinom.
Učini da uvek ostanem dostojanstven u svakom svom životnom preduzeću-da ne budem, neosnovano, pun sebe, ali, isto tako, da ne podležem ni još ozbiljnijoj grešci, samopotcenjivanju.
U čemeru, neka mi mi dušu čini vedrom saznanje da bez senki ne bi bilo ni sunčeve svetlosti.
U neuspehu, učini da sačuvam veru.
U uspehu, učini da ostanem smeran.
Učini da postojano odrađujem svoj deo posla, pa i preko toga, što većma mogu;i kada svoj posao privedem kraju, zaustavi me i isplati onoliko koliko misliš da zaslužujem. I omogući, na kraju, da sa ljubavlju u srcu izreknem... jedno zahvalno: Amin

Og Mandino - Najveći trgovac na svetu

Od mojih prvih djachkih ljubavi, ostao sam stidvljivo, beznadezno i nesrecno zaljubljen u zene: svaka zena koju sam voleo izgledala mi je suvishe dobra za mene, gotovo nedostizna. Kao mlad nisam fletrovao, nisam nikada imao male ljubavne avanture, i za sve vreme svog drugog braka, u kome sam bio duboko nezadovoljan, voleo sam zene, ceznuo za njima i izbegavao ih. Sada, kad pochinjem da starim, zene su svuda oko mene iako ih nisam trazio. Chak je i moja vechita stidljivost nestala. Ruke nalaze moju ruku, usne se priljubljuju uz moje; u mom stanu, u svakom uglu ima ukosnica i podvezica. U mom uskovitlanom i pomalo napornom ljubavnom zivotu, u mirisu njihove kose, koze, pudera i parfema ja osecam da neko u meni zna chemu sve to vodi. Zna da ce mi i ovo biti oduzeto, da ovaj pehar mora da se isprazni i da se ponovo do vrha napuni, do muchnine; da ova najskrivenija zudnja mora da se utoli i da umre, da cu iz ovog davno prizeljkivanog raja uskoro morati da odem, svestan da je i on bio samo obichna krchma iz koje cu pobeci trom i bez secanja. Tako mora da bude i zato ispijam i ovaj bljutavi pehar i zatirem chenju koju sam tako dugo nosio u sebi.
Tako je oduvek bilo sa svim onim za chim sam zudeo: tek kada bih osetio da se moja zelja umara i lagano gasi, nedostupni i zeljeni plod bi mi iznenada padao u krilo, ali i on je bio samo jedna jabuka kao i sve ostale: chovek je pozeli i pojede i njena draz i charolija nestanu. To je moja sudbina. Nekada sam cheznuo za slobodom i taj pehar sam vec ispio, zeleo sam da budem sam, kao shto sam zeleo slavu i blagostanje, ali samo da bih se zasitio i da bi me probudila nova zedj, drugachija, uvek drugachija. Kad se samo setim kako sam kao mlad posthovao brak i decu, toliko da sam se jedva usudjivao da ih pozelim za sebe; imao sam i zenu i decu, moju dragu decu koju sam nezno voleo – a shta mi je svega ostalo! I slava je iznenada doshla i brzo me zasitila, bila je tako glupa i dosadna! Jedno vreme sam zeleo da samo jednostavan i bezbrizan zivot bez profesionalnih obaveza, bez slave, jednu kucicu u selu samo za sebe – i to sam dobio; imao sam novac, napravio sam ljupku malu kucu i zasadio lep vrt – jednog dana ponovo je sve postalo beznachajno i pretvorilo se u prah! Kao shto sam u mladosti zarko prizeljkivao velika putovanja – Rim, Sicilija, Shpanija, Japan – i to je doshlo, i to je postalo moje, mogao sam da putujem i putovao sam vozom i brodom u mnoge daleke zemlje, obishao sam svet i vratio se, i taj plod sam okusio i vishe nije imao onu draz!
To isto mi se sada deshava sa zenama. Nekada daleke, drugo zeljene i nedostupne, sada su moje. Bog zna shta ih je privuklo! Milujem njihovu kosu, uzdrhtale nezne grudi, i s chudjenjem drzim u ruci rajski plod koji me mamio i koji sam zagrizao. Ukusan je, sladak i zreo, nema shta da mu zamerim – samo shto zasiti, brzo zasiti i vec slutim da cu ga ubrzo odbaciti. Chesto sam se pitao shto to moji prijatelji vide u meni, shta zene nalaze u meni, jer im nisam odan – ali u sushtini sam znao i znam shta ih privlachi i shta je to shto mi josh uvek daje izvesnu moc nad ljudima. Oni osecaju u meni ono shto zivot chini neobichnim i burnim, naslucuju impulse i osecanja koja su promenljiva ali snazna, osecaju moju cheznju, vatrenu i neukrotivu, koja me uvek vodi ka nechem novom. Taj impuls i ta zedj pomazu mi da prodjem kroz sva kraljevstva realnog sveta, da ih iscrpim i uchinim irealnim, i da, izgarajuci i nadvisujuci ih, pobegnem u bezimeno i nepoznato.
Bilo je kasno kada sam se te prolechne noci popeio na brdo i vratio kuci; kisha je tiho pevushila u dudovom lishcu, pod mantilom se uz mene pripijala mala smedjokosa zena dok smo se oprashtali. Kada je sa mojih groznichavih usana ispila poslednji poljubac pred svojom seoskom kucom, videh kako se na kishovitom nebu pomaljaju plavetnila i zvezde. Jedna od njih je bila moja srecna zvezda, Jupiter. Drugu, tajanstveni Uran, nisam video; njoj ja sluzim i ona je ta koja moju nemirnu sudbinu iz ovog bednog haosa vodi prema tajni i charoliji. Ali ona je uvek i uvek me privlachi i upija svojim cutljivim, mistichnim pogledom.

(»Srecan je onaj ko ume da voli« Hermann Hesse)

OSNOVNA ŠKOLA

Kad smo ušli u razred, učitelj nas je povrstao po veličini i tako uterao u klupe. Najmanji su zauzeli mesta u prednjim klupama, a sve veći i veći u zadnjim. Docnije će nas tek klasificirati po znanju, te će najbolji đaci sesti u prve klupe, lošiji za ovima, a najgori u poslednjoj, koja se zvala magareća klupa. Tada, kada sam ja učio osnovnu školu, postojala je kao vaspitno sredstvo i ta magareća klupa, u koju bi učitelj upućivao one koji odista ništa ne bi znali. Ja nalazim da je to bila vrlo dobra ustanova, jer su se neznalice, na taj način, navikavale na to da su magarci. Otkako je to ukinuto, neznalice se nikako neće da izmire s tim faktom, te u životu obično magarci sede u prvim klupama.
Poređani tako u klupe po veličini, izgledali smo kao semenke u lubenici. Svi jednoliki, svi bezizrazni i svi balavi, pa ipak - ko bi to tada rekao - tu su, jedan kraj drugoga, sedeli: budući ministar i budući razbojnik, budući episkop i budući zajmodavac, budući robijaš i budući berzanski milijarder. Koliko bi sreće po čovečanstvo bilo kada bi se još kod tako male dece znalo šta će ko biti, pa ako ništa drugo a ono bar, dok smo deca, da se siti natučemo budućeg ministra, episkopa i berzanskog milijardera.

Branislav Nušić; odlomak Iz "Autobiografije"

Ceo život provedemo želeći da nešto dostignemo, sledeći snove, verujući da ćemo kad to dobijemo postati srećni. ali nije tako. Život je u putu, ne na kraju. Nije važno koliko je lepo produhovljeno je ono čemu težimo. Poslednja stanica je smrt. ako ne umemo da budemo srećni, da budemo bolji, da budemo onakvi kakvi želimo da budemo u putu, nećemo to postići ni na kraju. Život je prepun blaga za kojim ljudi jure to su sve one stvari za koji oni veruju da će im doneti sreću a za koje se uglavnom ispostavi da su varke i ponekad kad dostigne ono za čim je toliko žudeo, čovek se zatekne samo s prazninom u rukama.

Horhe Molist - Prsten