Ko bi se oduševio nekim čvorastim deblima u prastarom tresetnom močvarnom predelu? Ali nisu u pitanju obična debla. To su ostaci stubova koji su bili osnova staze iz Gvozdenog doba koju su po svemu sudeći napravili Druidi iz istočne Engleske kao platformu sa koje su mogli da predaju svete žrtvene predmete morskim dubinama



Širom severne Evrope, ljudi su žrtvovali predmete poput mačeva, štitova, alata, čamaca, pa čak i ljudi. I dok još uvek imamo malu predstavu o tome zašto su prinosili ove žrtve, ova platforma nam može pružiti izuzetan uvid u njihovo znanje o svetu koji ih je okruživao.

Stari hrastovi stubovi nagoveštavaju da su ljudi koji su ih postavili bili u stanju da predviđaju pomračenja Meseca, ili barem tako smatraju arheolozi sa Univerziteta u Šefildu. Dobro je poznato da je Mesec imao praktičan i ritualni značaj u Gvozdenom dobu. Ali, ovo je prvi dokaz da su ljudi iz praistorije imali takvo detaljno poznavanje lunarnih ciklusa.

Priča počinje 1980, kada je jedan farmer primetio drvene stubove kako štrče iz jednog kanala u selu Fiskerton, u Linkolnširu. Kada je na tom mestu otkrio delić prastarog mača, delovalo je kao da je otkrivena zlatna žica arheoloških ostataka. Mač je datiran na 350. godinu pre nove ere, a na ovoj lokaciji otkriveno je još 270 metalnih objekata, uključuući mačeve, vrhove kopalja i čekića. Takođe je otkrivena i lobanja sa povredom nanetom udarcem mača.

Nema sumnje da je u pitanju prastaro ritualno mesto. Naučnici su na ovoj lokaciji otkrili 150 debala koja su nekada činila svojevrsnu platformu kojom se premošćavalo močvarno zemljište. Zatim su otkrili da je drvo na lokaciji bilo dodavano u više navrata. Otkriveno je 12 različito datiranih debala u periodu između 457 i 339. godine p. n. e. Svo drveće je posečeno u zimu.

U pokušaju da utvrde zašto su debla dodavana svakih 18 godina, arheolozi su se poslužili internet stranicom Nase koja se bavi solarnim i lunarnim pomračenjima. Bili su iznenađeni kada su otkrili da se pet od dvanaest godina kada su menjana debla poklapa sa potpunim pomračenjem Meseca u sred zime – upravo onda kada su debla sečena.

Lunarno pomračenje se javlja tokom punog Meseca, kada senka Zemlje prekrije Mesec. Varijacije u orbiti Meseca i Zemlje znače da pomračenja prate regularne obrasce, iako se ne dešavaju u isto vreme i na istom mestu. Dva podudarna pomračenja se dešavaju svakih 18 godina i 11,3 dana.

U 18. veku, astronom Edmund Halej je nazvao ovaj period Saros ciklusom, prema vavilonskoj reči za ponavljanje. Tri datuma kada su sečena debla se tačno poklapaju sa pomračenjima povezanim sa nekim od ovih ciklusa : zime 447, 375. i 338. godine p. n. e. Ovi datumi se poklapaju sa prvim Saros ciklusom u Gvozdenom dobu, a još dve zime se poklapaju sa drugim Saros ciklusom : 440. i 422. godine. Arheolozi iz Šefilda smatraju da je malo verovatno da su ova poklapanja slučajna.

Ideja da su pomračenja bila predviđana i da je platforma pravljena u iščekivanju tog događaja, podržana je i činjenicom da dva pomračenja koja su koincidirala sa izgradnjom staze nisu mogla biti vidljiva iz Linkolnšira, jer su se dogodila kada je Mesec bio ispod horizonta.

Ima i arheologa koji kritikuju ovu teoriju, smatrajući da su navedene tvrdnje malo verovatne. Ljudi su u Gvozdenom dobu možda zaista mogli da predvide pomračenje Meseca, ali obrazac izgradnje ove platforme možda ima drugo poreklo. I kada ljudi popravljaju, recimo prugu, njihovim akcijama teško da upravlja Mesec, iako se one možda poklapaju sa nekim Mesečevim fazama.

Za ljude u Gvozdenom dobu, potpuno pomračenje Meseca sigurno nije moglo proći nezapaženo. Pun Mesec im je bio značajan izvor svetlosti, posebno zimi kada su noći duge, i svi su sigurno bili upoznati sa Mesečevim fazama i kretanjem. Ali da li su koristili pomračenja da naprave ritualni kalendar ? Stare vavilonske glinene tablice pokazuju da su njihovi astronomi prepoznali Saros ciklus negde pre 500. godine p. n. e, mada je i dalje nepoznato kada su Vavilonci naučili da predviđaju pomračenja. Stari Britanci su možda imali slično znanje, iako ga nisu mogli zapisati.

Dokazi o sistematičnom posmatranju Meseca u kasnom Gvozdenom dobu potiču od dva kalendara, urezana na komadićima bronzanih listova, otkrivena u istočnoj Francuskoj. Smatra se da su ovi listovi nastali oko 200. godine n. e. Sistem koji je na njima predstavljen je znatno drugačiji od solarne šeme koju je uveo Julije Cezar u prvom veku, što nagoveštava da ovaj kalendar ima starije poreklo.

Kalendari pronađeni u Francuskoj beleže vreme brojanjem noći. Cezar je zabeležio da su Gali delovali po principu da prvo dolazi noć i da je prati dan. Smatra se da su razmišljanja ovih naroda bila bliža modernoj astrologiji nego astronomiji. To što pomračenja nisu uvek precizno određena nije važno, jer predstavljaju pokušaj da se ciklus ispoštuje na najbolji mogući način.

Kada su se arheolozi vratili na lokaciju u Linkolnširu, otkrili su nove stubove koji su ostaci trećeg reda stabala. Oni će uskoro biti ispitani kako bi se utvrdilo da li imaju veze sa pomračenjima, ili možda potpuno negiraju tu teoriju. Ako se ispostavi da ova nova stabla neće potvrditi trenutne pretpostavke, doći će do novog žrtvovanja – a u pitanju će biti pažljivo proučena teorija britanskih arheologa.

M. J.
Izvor