Okupili se heroji Košara "Zasuli su nas kasetnim bombama...."

OKUPILI SE HEROJI KOŠARA "Zasuli su nas kasetnim bombama, jedan vojnik je pucao sebi u glavu kad je video da je ostao bez nogu"

Nešto više od 18 godina imalo je oko 300 redovnih vojnika koji su 1999. godine puna dva meseca branili granicu tadašnje SR Jugoslavije sa Albanijom na najužarenijoj tački sa najviše poginulih, ranjenih i promrzlih. Nešto više od 18 godina trebalo je državi da se seti heroja sa Košara.

Novoizgrađeni bulevar koji spaja Tošin bunar i Most na Adi u Beogradu uskoro će dobiti naziv po svim borcima najpoznatije bitke tokom NATO bomardovanja čiju su glavninu činili pripadnici prve, druge i treće čete drugog motorizovanog bataljona iz Peći. Zapravo, ti maltene golobradi mladići koji su redovno služili vojsku bili su prvi u svemu: i kada se treba suprostaviti brojčano i oružano nadmoćnijem neprijatelju i kada treba pomoći prijatelju u nevolji.

Njihovi drugari na položaju bili su i pali borci: Tibor Cerna koji je nedavno dobio spomenik u Debeljači, Bojan Bogojević i Stanoje Jovanović, Dragan Marinković i mnogi drugi. Sećanje na njih bolje čuvaju od svake spomen-ploče.

- Stanoje mi je umro na rukama. Pogodio ga je snajperista drugog dana pošto smo došli na vis Rasa e Košares. Pao je pored mene na zemlju, držao sam mu jezik, nisam znao šta mu se dogodilo jer nije bilo krvi na njemu. Tek kad su došla dvojica vojnika da ga izvuku sa položaja, pošto su ga vukli za ruke, zadigla mu se vetrovka i primetio sam malo krvi na stomaku u predelu pupka. Pogodio ga je u trbušnu aortu - priča Ognjen Balčaković koji je smrti u oči gledao sa 19 godina.

U bluzama na minus 10

Tog sumornog aprila neprijatelja je bilo sa svih strana. Na nebu i zemlji, zaleđenoj na 1.500 metara nadmorske visine.

- Na Veliki petak, 9. aprila, počeo je napad na Košare u kojoj je učestvovala redovna vojska Albanije zajedno sa mnogim stranim plaćenicima i stranim instruktorima. Graničari su odolevali dva dana da bi se povukli, a naš bataljon je dobio zadatak da ide na Košare. Problem je bio što smo mi iz karaule Morina, gde je bilo oko 20 stepeni, bukvalno u bluzama otišli na minus 10. Bilo je snega više od pojasa. A mi tri dana na položaju, a onda tri dana u zemunicama. Osmog dana više nisam mogao da hodam pošto su mi noge skroz promrzle. Kada sam skinuo čizme, krenuo sam da masiram stopala kako bi ih zagrejao, bila su otekla i poplavela - opisuje Balčaković, koji je zbog promrzlina drugog stepena više od dve nedelje proveo po bolnicama u Peći i Prištini da bi se ponovo vratio na vatrenu liniju.

Kasetne bombe

Borba je u svemu bila neravnopravna i utoliko herojska. Neprijatelj nije birao sredstva kako bi ostvario cilj. Boban Živković seća se noći između 10. i 11. maja kada je devet boraca poginulo, a 40 ranjeno.

- NATO avijacija nas je zasula kasetnim bombama, koje su inače zabranjene konvencijom, dok smo se mi pripremali za spavanje u logorskim prostorijama, 200-300 metara od borbene linije. Prvo se začula raketa koja je pala 100 metara ispod nas, ali detonacija je bila veoma jaka. Onda se začuo avion koji ponire kao u partizanskim filmovima. Sejao je bombe, ja sam seo na improvizovani krevet i navlačio čizme, a kada se začula detonacija, legao sam na levi bok i pokrio se ćebetom. Međutim, svetlost me je zaslepela. Geler me je pogodio u desnu ruku i desno rebro, a jedan mi je probio bluzu, ali me nije zakačio - opisuje Živković koji se sada bavi ovčarstvom u svojoj rodnoj kući u selu Skorica kod Paraćina.

Promrzline

Jezive slike i dalje su mu pred očima.

- Sećam se da je sa mnom istrčao i jedan momak iz Pirota. Kada su udari prošli, vratili smo se u prostoriju. Jauci su stizali sa svih strana, mnogi su bili već mrtvi, videli smo ljude bez nogu. Nosili smo drugara kome je leva noga bila skroz otkinuta do kamiona koji je prevozio ranjenike u bolnici. Jedan mladić je pucao sebi u glavu kada je video da je ostao bez nogu. Pošto sam bio lakše povređen tek ujutru sam prevezen kamionom u bolnicu u Peći. I dalje imam ožiljak na ruci, ali i na duši. To ne može da zaraste - iskren je Živković.

Najmlađi među borcima bio je Srđan Mirković - posle srednje škole ušao je u vojničke čizme u decembru.

- Posle petog, šestog dana na položaju osetio sam stravične bolove u stopalima. Prevezli su me u bolnicu u Peći gde su mi konstatovane promrzline drugog stepena. Dva meseca sam se lečio, bukvalno sam ponovo učio da hodam. U našoj četi je čak 30 ljudi, od nas 33, imalo promrzline - objašnjava Mirković.

Ali teže od svake rane, herojima sa Košara pada sudbina nakon junačke bitke.

- Albanski teroristi napali su nas minobacačima. Desetar Bogojević je poginuo od detonacija, a mene je geler pogodio u grudi. Danas izdržavam porodicu invalidninom od 25.000 dinara, a imam autistično dete - priča sa suzama u očima Vladan Bajkić.

Kada će Amerikanci da dođu?

Herojstvo mladih boraca sa Košara nije se dovodilo u pitanje.

- Borili su se protiv pešadije, artiljerije, snajperista i avijacije sa kasetnim bombama, a imali su samo jedno pitanje: kada će američki pešadinci da naiđu? Kada smo dobili naređenje da se povučemo sa Košara pitali su: Ko nas menja na položaju? Oni su takva ekipa da bi i danas poginuli jedan za drugoga, a država im nipodaštava sve što su uradili, umesto da im se oduži na adekvatan način. Takvi heroji bi opet ako zatreba stali na branik otadžbine i bezuslovno je branili životima - naglašava zamenik komandira druge čete kapetan Dušan Jokić.

Sa svojima se čuli tek posle dva meseca

Kako je počelo NATO bombardovanje tako su borci sa Košara izgubili svaki kontakt sa najbližima.

- Nisam se čuo sa mojima dva meseca. Javio sam se ocu tek iz bolnice u Prištini. Rekao sam mu “dobro je dok ti ne dođe vojna policija na vrata” - priča Srđan Mirković.

Izvor: Blic