Вековима је збуњивала филозофе и научнике. Да ли смо данас ишта ближи томе да је пронађемо у мозгу?



Замислите за тренутак да можете да завирите у унутрашњост нечијег мозга и видите увећане и најситније детаље, да посматрате рад сваке од сто милијарди нервних ћелија и трилиона њихових међусобних веза. Да ли бисте онда могли да знате шта се дешава у свести особе чији мозак посматрате?   
   Могло би да се претпостави да је одговор „да”, зато што бисмо у том случају могли да откријемо која активност мозга је повезана са којим доживљајем у свести, али и да видимо групу можданих активности која утиче на подсвесне токове. Ово је теорија коју, са надом у успех, прати највећи део савремених истраживања свести, претражујући одређене области мозга и дешавања у њима која су у вези са осећањем свесности, то јест истраживања „нервних пандана свести”.
   Неки истраживачи тражили су ове нервне пандане на микроскопском, па чак и на квантном нивоу. Анестетичар Стјуарт Хамероф и математичар Роџер Пенроуз, на пример, предложили су увођење нове врсте физике која би била потребна за објашњење свесности. Њихова замисао је да је мозак квантни рачунар у коме су могуће чудне појаве као што је, на пример, та да удаљени делови мозга могу да ступају у узајамне везе (квантна испреплетеност) и који би могли да објасне зашто се свест поима као уређена и обједињена.
   Ипак, квантне појаве обично се испољавају у издвојеним срединама и на врло ниским температурама, тако да је сигурно да им је потребно стабилно окружење. Хамероф и Пенроуз тврдили су да микротубуле – сићушни делови цилиндричног облика састављени од ћелијских беланчевина – могу да пруже потребну стабилност. Критичари њихове теорије указивали су на то да су микротубуле присутне у ћелијама да би физички ојачавале ћелијску грађу и да се налазе у практично свим ћелијама у организму, а не само у неуронима.

                                                 С ока на око

   Готово сви научници који истражују свест одбацују квантну рачунарску теорију зато што ослањање на једну мистерију, у циљу решавања друге, неће одвести истраживања ка жељеним резултатима. Осим тога, чак и да се у мозгу одвијају квантна израчунавања, „најтежи проблем свести” – како субјективан доживљај може да настане из објективног рада ћелија мозга – остао би нерешен.





Приступ потрази за нервним панданима свести који нешто више обећава први је покренуо грчки неуронаучник Никос Логотетис који је проучавао мајмуне. Потом је своја истраживања проширио и на људе, користећи појаву познату под називом „стереоскопски ривалитет”.   Замисао овог испитивања је да се истовремено једном оку испитаника покаже једна слика, а другом оку нека друга. На пример, једном оку мајмуна показана је слика положених, а другом усправних пруга. С обзиром на то да није могуће видети обе слике у исто време, наше свесно запажање непрестано ће мењати фокус са једне на другу слику (аналогно ономе што ради и наш вид док гледа двосмислене фигуре као што је    Некерова коцка). У оба случаја физички надражај остаје потпуно исти али се свесни доживљај помера с једне на другу страну. Овакви огледи обично се изводе уз помоћ fMRI скенера (функционалне магнетне резонанце) који прати промене рада у мозгу. Особа подвргнута испитивању може, на пример, да посматра усправне и положене пруге и да при томе покретањем полуга извештава истраживаче коју слику види у ком тренутку. Научници верују да откривањем промене рада области мозга у тренуцима када се перцепција мења могу да укажу на нервне пандане свести.
   Овај поступак показао се изузетно успешним, откривши да се ништа не мења у раније откривеним деловима коре мозга одговорним за обраду визуелних података када се свесна перцепција промени са једног ока на друго. Делови који се налазе на задњој страни мозга, названи В1 и В2, на пример, настављају непромењен рад, док до промене рада долази у деловима названим МТ и V4, који се налазе даље у ланцу обраде мисли.   Да ли то значи да су пронађени нервни пандани свести? Као и све што је у вези са свесним и свешћу, и ово је жестоко оспоравано.



Неки научници већ су прескочили неколико степеница закључивши да свест настаје у V4 области мозга или да је област V4 покретач свести. Неки други истраживачи наглашавали су да су се мајмуни понашали на исти начин као и људи, а нико не зна да ли су они свесни на исти начин као и људи. Постоје и они који и даље воде расправу око тога да је за свест потребан читав мозак и свет који нас окружује, а да су откривене само области мозга које су потребне да би неко пријавио свесно опажање...

политика.рс