Odlikovao ga neprijatelj
Zoran NIKOLIĆ,


NEKO će reći da Srbi nedovoljno dobro pamte svoju istoriju, ali ima i onih koji čuvaju sećanje na pretke i njihova herojstva.
Samo jedan od njih je i Zoran Vasiljević iz Bariča. On celog života prikuplja podatke o dedi Bogoljubu, čoveku neobične istorije i tipično srpskog herojstva. Ratnik - predak bio je nosilac najvišeg odlikovanja tog vremena - Karađorđeve zvezde sa mačevima. Nju je zaslužio, ali je nikada nije poneo na grudima. Da bi sve bilo potpuno neobično, orden je dobio na inicijativu neprijatelja!
Čudnovatu priču unuk Zoran počinje od događaja, koji se zbio u novembru 1914. Tada je podnarednik Bogoljub Vasiljević pokušao sa spase ranjene drugove tokom bitke na levoj obali Kolubare u Velikom polju. Stavio je tada beli peškir na pušku i prešao na austrougarsku stranu rekavši da je „parlamentarac“ i da traži obustavu vatre kako bi obe strane sahranile mrtve, pomogle ranjenicima.
- Odmah su ga uhapsili i izveli pred oficira, koji je zapretio kako „nemaju šta da brinu, jer će Poćorekova vojska za pet dana već biti u Nišu“. Iako mu je glava već „bila na panju“ Bogoljub je drsko i odvažno odgovorio da će oni zaista biti u Nišu, ali kao zarobljenici!
Nedugo zatim, ratna sudbina se okrenula, hrabri podnarednik se domogao slobode i učestvovao u Kolubarskoj bici. I u njoj je ponovo pokazao izuzetnu hrabrost. Neprijatelj je potučen do nogu, pa je tada austrougarski oficir dopao zarobljeništva.
Posle nekoliko dana tražio je raport kod nadležnog srpskog oficira. Tamo je, pored ostalog, ispričao i događaj sa hrabrim podnarednikom protivničke vojske. Zapazio je da bi „da je po njegovom“, tako hrabar gest trebalo odlikovati. Pogotovo što je u tom trenutku izgledalo kao da je Srbija već izgubila rat.
Cela priča ubrzo je stigla i do tadašnjeg regenta Aleksandra Karađorđevića. Pošto je tada viteštvo još bilo na glasu, Aleksandar je zaista dodelio najviši orden Bogoljubu Vasiljeviću. A, austrijski oficir je, u znak vojničkog poštovanja, pušten na slobodu!
Vasiljeviću, međutim, orden nije dodeljen, jer je 1915. godine počela golgota srpske vojske, povlačenje preko Albanije. Nikada nije ni saznao da je za svoj gest bio odlikovan. Na Solunskom frontu, pak, zaslužio je Zlatnu Obilićevu medalju za hrabrost. Posle rata se vratio u rodni Barič kod Obrenovca gde je umro 1923. godine.
- Osam godina kasnije moju baku su zvali u opštinu da pokupi neki orden - objašnjava Zoran. - Kada su videli kakav je, svi su bili zabezeknuti.
Putešestvije ordena se i završilo kako je počelo - čudno. Postarao se za to i početak Drugog svetskog rata. Da bi izbegli bombardovanje, Vasiljevići su otišli u „bežaniju“. Deo njihove kuće je srušen, a orden je zauvek nestao... Zato Zoran i njegovo troje dece i danas ljubomorno čuvaju povelju, koja je njegovom dedi izdata uz orden. Uzgred, i ljuti na sudbinu, koja je uporno pokušavala da im oduzme dokaz o njegovoj hrabrosti...

MUKA PO OCU
SIN heroja Bogoljuba, a otac našeg sagovornika Zorana, Aleksandar Vasiljević, bio je jedini koji se posle Drugog svetskog rata zvanično žalio vlastima u Bariču što su mu oduzeli zemlju da bi bila prisvojena fabrici „Prva iskra“. Za „nagradu“ je bio osuđen na smrt! Zato je pobegao u Beograd i dugo se skrivao kod rodbine. Činjenica da mu je otac bio heroj u Prvom, mogla je samo da mu odmogne posle Drugog svetskog rata.

POŠTOVAOCI
ZORAN Vasiljević dugo prikuplja podatke o svom dedi i njegovim podvizima. Najvažniji su mu oni koje je nasledio od divizijskog đenerala Milivoja Alimpića, učesnika svih ratova od 1912. godine, kao i od profesora Vitomira Radovanovića i Marka Spasića. Ovaj treći je još 1919. godine lično dočekao kralja Aleksandra u Bariču na poklonjenju senima poginulih žitelja ovog kraja.

Izvor: Novosti

Svaka mu čast na junaštvu i na ovakvoj životnoj priči. A da sudbina ima smisla za ironiju pokauje i ovaj dio.


Hvala Bogu što smo sa diktaturom završili pa se ne moramo plašiti za svaku izgovorenu riječ ili imovinu.