Ovo ce pojedince dotaci ali vecina ce odbaciti i vratiti se svakodnevnici jer tako je lakse.Ali samo za pojedince zelim pitati da li ste se nekad osecali kako su vasa razmisljanja upravljana od strane drugih.Drugi nam pricaju kako da se oblacimo,sta da jedemo,sta je dobro a sta ne.Kao da smo lutke upravljani od strane drustva.Ako se drustvu suprostavimo izrazujuci svoje misljenje da ne zelimo vise biti marionete bivamo progutani u tamu,ismejavani.Samim tim potiskuju nas da otvorimo ocimo i vidimo istinu sta se u stvari oko nas desava: Porodice bez posla,omladina bez buducnosti,sve vise depresivnih.Zeleo bih da cujem misljenje drugih,da vidim da nisam jedini koji tako misli...................................

---

dobrodoso u klub

Ne... Ukoliko imaš izgrađen identitet i sopstveno mišljenje koje ti je bitnije od mišljenja drugih, nikome ne možeš biti "marioneta" na taj način... Drugi su uvek pričali, uvek pričaju i uvek će pričati, ali ko kaže da ih moraš slušati i rukovoditi se njihovim pravilima?

 Uvek se oduševim kada vidim da se neko budi!
Pitao sam se to 86 kad nisam hteo da stanem mirno kad je bila godišnjica Titove smrti-tada su bile sirene.
Ceo život se pitam kako uroniti u pravu stvarnost i izaći iz uma.
Pogledaj Zetgeist u mom potpisu ili Nwo...

u potpunosti se slazem sa ovom devojkom!

 ...Zaslepljeni medijima takodje...

Jako siroka tema, uglavnom sve zavisi od toga sta hoces da postignes....

Prvo, ako si tinejdzer, sasvim je normalno da  vrsnjacka grupa u kojoj se kreces prihvati neke stvari ( ma koliko ti bile odvratne) kao normu, a ti kao prirodno nesiguran, radoznao, i motivisan da se "uklopis" to ponavljas.
Sa druge strane, ako si npr. ista ta vrsnjacka grupa prihvati nesto kao normu, ti ne moras da se slozis, i to je prirodno, i to proizilazi iz raznoraznih motiva za dokazivanje, razlicitoscu, pronalazenjem svojeg "JA", glasno se usprotivis.
Oboje je Ok, nista cega bi se stideo, i minimalizovao svoje kvalitete i snalazljivost u drustvu, ali sam misljenja da je glavni indikator kakav ces biti u nekom zrelijem dobu ( u smislu ulizice, klasicne prilagodljive jajare, ili nekoga cije misljenje bez obzira i nezavisno od stavova drugih moze da se cuje) upravo taj period puberteta.
Pretpostavljam da u razredu postoje oni koji su "popularni" ili "omiljeni", i cije je misljenje - ajd' da budem blag- nesto bitnije od misljenja ostatka, a ako je tvoja licnost do te mere zakopana, i zavisna, onda na kraju ti uvek budesh shushumiga koja je taj "ostatak".
Elem, ako se ne slazes sa necim, i smatras da si u pravu, da bi tvoje resenje mozda bilo bolje, pa covece progovori, nece ti pasti kruna s' glave, i sto je jako bitno poceces da osamostaljujes svoje misli, a kao jos jedan jako bitan efekat toga, jeste izlazak iz tog drustva "ostalih", "jednolicnih", "beskicmenjaka" pronalazenje i stvaranje sopstvenog identiteta, i jedan veliki plus da te ostali primete, i pocnu da uvazavaju ono sto kazes.

Ja npr. nikad sa tim nisam imao problem, ni u drustvu, ni u kuci, stavise ako sam u pravu trudim se svim silama da ubedim one koje vredi ubedjivati, bunio sam se kad mi je profesor latinskog dao trojku, a njegovom bratancu peticu iako sam znao bolje, cak sam poceo da vicem na njega, i sve to da bih bio drugaciji, razlicit, ostavio utisak, i imao neko svoje "Ja" kome sam dan danas veran.

Poenta je, ako imas misljenje i ne kazes ga, kao da ga nisi ni imao, jer je pola toga palo u vodu samo razmisljajuci da li da kazes, a ako pustis da ti pola necega padne u vodu, i izgubi se u praznini drugih, onda tvoje misljenje nije ni vredno pomena.

Marionete svakako jesmo, makar i na najglobalnijem nivou. Naše područje je trenutno pod uticajem zapadnjačke kulture i to je ono što mi  jesmo. Individualnost u smislu šta ćemo oblačiti,jesti, koju muziku slušati je najmanji problem. Mi smo prihvatili kompletan duh zapadnjačkog načina života. Pokušajte da živite načinom života od pre sto godina, sumnjam da bi iko to od nas izdržao. Kriterijumi npr. siromaštva tada u odnosu na sada su se drastično promenili, i svakog dana sve više rastu. Spisak stvari bez kojih ne možemo je svakim danom veći. A naši naivni nagoni, skloni promenama sve to sa lakoćom prihvataju. Od rođenja prihvatamo način života koji nismo odabrali, koji kasnije vidimo kao jedini mogući. Tokom života menjamo odeću, gradimo intresovanja i naklonosti ka nekim stvarima verujući da nas to čini posebnim i jedinstvenim. Realno, razlike među nama su samo nijanse.
Može li iko od vas da zamisli život koji podrazumeva zadovoljenje samo osnovnih životnih potreba i da pri tome bude srećan? Da se pri tome ne oseća kao čudak,odbačen od društva ili socijalni slučaj. Da li nam naša civilizacija nudi takav način života? Marionete smo više nego ikada, prihvatajući i najmanju sitnicu koje nam društvo servira.