Духовни отац Европске уније
За некога ко је као Гете био ванисторијски оријентисан, нације су биле само пролазне и неважне етапе у развоју човечанства

 
За многе политичаре и обичне људе Европска унија је нешто као магична реч у којој би сви европски народи да нађу своје место, али и многи ваневропски. Ни главна осовина Уније Берлин-Париз не крије ту своју жељу, гледајући повремено на Исток, у Русију, али и у медитеранску Африку, сматрајући да нова заједница народа, различитих вера и раса може бити за добробит свих, јер би свет био много мирнији и бољи ако би постојала противтежа моћној Америци.

Нико од њих не помиње, или можда не зна, да је први такав Европљанин био нико други до највећи немачки писац Јохан Волфганг Гете (1749-1832).

Случајно је ове године и 175. годишњица његове смрти, па данашња EУ има више повода да својим посланицама упути по једно Гетеово дело да га прочитају, али да се при том „не забораве“ као један од кандидата за америчког председника, који је пре неколико година хтео да буде најпаметнији, па је писмом позвао славног и одавно покојног генија, у посету!

Наша идеја са поклоњеном књигом, некима можда мало натегнута, произилази из Гетеовог схватања патриотизма и националности. За некога ко је као творац „Фауста“, био ванисторијски оријентисан, човек од духа, нације су биле само пролазне и неважне етапе у развоју човечанства. Кад би његове књижевне идеје политички оваплоћивали, свет би био једна хармонична заједница свих народа.

Могуће је и друго објашњење: окренут, истовремено, свом индивидуалитету и човечанству, нације су за њега вероватно биле обичне ситнурије, у које он не треба да се петља, јер њихове зађевице никад нису донеле добра.

Можемо само да замишљамо како би реаговао да је, којим случајем, живео у доба светских ратова. Окренут духовним проблемима, метафизици, питањима која су у темељу свега и која чине суштину наше егзистенције, очито да је по свему био ванисторијска личност, чија интелигенција надмашује интелигенције свих досад познатих умова (то је показало једно испитивање ДНК великих писаца, уметника и научника). Можемо га делом и историјски објаснити, али оно најдубље, субјективно у њему измиче свим категоријама историјског метода, као што се и његово непогрешиво митолошко мишљење не може историјски објаснити, јер би у том случају било погрешно, у огромном заостатку за страховитим продором, до којег је Гете дошао чисто интуитивно. Његову интуицију у природним наукама потврдио је тек касније егзактни развој науке.

Из његове идеје општесветске књижевности, у којој партиципирају сви народи, настале су и његове политичке идеје. Док су сви Немци дочекали Наполеона као освајача, велики писац је поздравио његов улазак у Немачку, јер је слично Хегелу сматрао да је то онај јединствени светски дух који треба да прожме све народе.

Велики Гете је био неповерљив према сопственој нацији. Сматрао је да Немци треба да се баве искључиво духовним и културним стварима, да је то једино право подручје њихове плодне делатности. И заиста, у то смо се не једном уверили - Немци су у тим областима дали непроцењив допринос светској култури и цивилизацији. Али Немци у политици - чега се Гете прибојавао, не претпостављајући да ће једног дана надомак Вајмара бити изграђен нацистички логор - то је већ опако друго лице немачке приче. Ипак, био је толико далековид да је интуитивно наслутио правце могућег историјског развоја.

Усуђујемо се рећи да је осетио и свој коначни крај у свету у којем је дотад живео (познато је да је готово заповеднички очекивао од природе да му после смрти подари неки други облик, како би наставио свој дотадашњи рад). Био је 22. март 1832. године. Питао је ујутру своју Отилију за датум, рекавши потом: „Дакле, почело је пролеће”... То једноставно „дакле“ може да има многобројна значења, јер ни сама Отилија која га је држала за руку није осетила тренутак преласка живог у неживо, речено језиком на који смо ми навикли.

Једном приликом Гете је рекао: „Оно што је најбоље у нашим убеђењима не да се ухватити у речи.“

Подсећамо на ову мисао због оних који ће нашу намеру да га прогласимо за духовног оца Европске уније процењивати пре свега да ли смо „за“ или „против“.

Наш је одговор: Треба ослушкивати геније!

 
Политика