Ovaj čovek je neuništiv! Baš tako, čuvenom replikom iz filma "Ko to tamo peva", mogao bi da se okarakteriše buran život Nika Martela. On je u svojih 87 godina preživeo Drugi svetski rat, nacistički logor, tifus, batinjanje oficira UDBE, zatvor i čak tri pokušaja ubistva! A Nik Martel u stvari je Nikodije Mitrović čija je jedina životna greška koju je skupo platio bila ta što ni po koju cenu nije želeo da bude član Komunističke partije.

Mladića, za kojeg se jedino seća da se zvao Branko, više nikada nije video, a njega su nakon tri nedelje zarobljeništva prebacili u nacistički logor Dahau.

 - Vozom sam preko Beča stigao u Dahau. Bilo nas je dvadesetak Srba, 80 Slovenaca, jedan Hrvat… Dočekao nas je natpis “Rad oslobađa”. Nas maloletnike nisu obeležavali ni dirali iako su stariji bili primoravani na težak fizički rad. Jevreja tamo nije bilo. Uglavnom komunisti i Hitlerovi politički protivnici. Slušao sam da je bilo gušenja gasom ali nisam video nijedno ubistvo. Stariji su uglavnom poumirali od tifusa. Ja sam ga preležao jer sam bio mlad – priča Nikodije.


Na stranicama nemačke štampe u društvu Angele Merkel.(p.s. Merkelova mu je obecala da ce svim prezivelim logorasima dati nemacku penziju)

Amerikanci su 11 meseci kasnije, 29. aprila 1945, oslobodili logor i Nikodije koji je tada imao 17 godina sa jedva 33 kilograma prebačen je u bolnicu u Minhenu.

 - Kad su me izlečili vraćeni smo u logor da nas registruju kada se na vratima pojavio čovek u partizanskoj uniformi. Visok, suvonja, nagovarao je sve Srbe da se vrate u Jugoslaviju. I mi smo ga poslušali – priseća se Nikodije. Stigavši u Beograd, na mestu stare kuće kod Cvetkove pijace zatekao je ruševine misleći da mu je porodica izginula u bomabradovanju 6. aprila.

- I svi oni mislili su da sam ja mrtav. Najmlađi brat me nije prepoznao, a otac i majka pošteno su se isplakali kad su me zagrlili.





Misleći da je najgore ostavio iza sebe, želeo je samo da završi osnovnu školu i započne novi život u oslobođenoj Srbiji.

 - Postojao je večernji partizanski kurs gde se za tri meseca završavala cela godina. Dosta njih završilo je tako školu, a posle postajali važni državni službenici. Svi mi morali smo da budemo članovi partije i nekako sam dva meseca uspeo da ih slažem da sam raspoređen na drugom mestu. Kad su me uhvatili, poslali su me u zatvor u Gospodara Vučića gde me je saslušavao Stevo Opačić – priča Nikodije.

 Obdijajući da postane skojevac tada se prvi put susreo sa batinama i po izlasku iz zatvora još čvršće odlučio da nikad neće postati član partije.

 - Nas dvadesetak mladih okupljali smo se u stanu jednog druga i pričali protiv komunizma. Jedan među nama odrukao nas je tada OZNI (kasnije UDBA), i jednog po jednog sve nas uhapsiše. U zatvoru na Obilićevom vencu pod teškim batinama svi pristanu da postanu članovi partije sem mene i još jednog druga. Kada sam izašao ponovo sam upisao školu, ovoga puta redovnu mušku gimnaziju jer partizanski kurs nisam mogao da završim - priča Nikodije.

 Jedan običan pismeni zadatak ponovo je bacio Nikodija u zatvor gde je ovoga puta jedva izvukao živu glavu i zauvek izgubio identitet.

 - Naivno sam na temu kako smo proveli dan oslobođenja napisao kako sam šutirajući ispred kuće krpenjaču video kako je policija ubila komšiju na kućnom pragu. Dvojica su potom upala u moj razred, stavila mi lisice i deci rekla kako će tako proći svaki državni neprijatelj. Ponovo na Obilićevom vencu tražili su mi da priznam kako sam sve slagao, a kako sam to odbio bacilli su me u podrum i obesili naglavačke sa zarđalim okovima oko zglobova. Dobijao sam batine od kojih sam mokrio krv, bubrezi su mi propali, a vojničke cokule smrskale su mi dva kičmena pršljena. Od tada sam polunvalid. Logor Dahau je ništa naspram torture koju sam tu proživeo – napominje on.

 
GUBITAK IDENTITETA

 Usledilo je suđenje gde je Nikodije proglašen za četnika i saradnika Draže Mihailovića kojem se sudilo otprilike u isto vreme, iako vođu Ravnogoraca nije ni poznavao.

 - Osuđen sam na tri godine i izgubio sam sva građanska i politička prava. Uzalud sam kansije donosio školaska svedočanstva, ime Nikodije Mitrović zauvek je izbrisano. Bio sam po zatvorima od Bele Crkve do Požarevca. Kada je Aleksandar Ranković postao minister unutrašnjih poslova naredio je da se svi kojima je ostalo manje od godinu dana kazne puste. Kako su me vrbovali za disciplinske jedinice rešim da bežim iz Srbije - priča Nikodije.
 

300 DOLARA ZA BEG IZ SRBIJE i POKUŠAJ UBISTVA

Kako nam je ispričao, za 300 dolara jedan Slovenac počekom pedesetih godina prebacivao je Srbe preko granice koji su kasnije bežali u SAD i Kanadu.

 - Kako je UDBA je i tada pokušala da me vrati Ameriknci u Minehnu posavetuju me da bežim za Kanadu. Na brodu koji je prevozio žito u rupi na daskama nas 500-600 izbeglica dočepasmo se Halifaksa - seća se on. Bez diplome u džepu kanadska Imigraciona služba prebaci ga da radi na farmi, potom kao poštar, da bi kasnije završio kao prevodilac u državnoj službi.

 - Dobio sam invalidsku kanadsku penziju. Dobio sam i državljanstvo na ime Nik Martel, doveo sam i devojku iz Beograda s kojom sam bio u braku 25 godina dok nije umrla i sa kojom imam dve ćerke - priča. Ali, prošlost ga je i dalje pratila ne dozvoljavajući mu da se skući u tuđoj zemlji. Kaže da je UDBA tri puta pokušavala da ga ubije dok je živeo u Kanadi.

 - Dva puta kroz saobraćajne nesreće, a jednom sam otvorio vrata i ugledao cev pištolja upern u grudi. Bila je to žena pripadnica tajne policije koja je povukla obarač, ali me je samo ranila – priča Nikodije drhtavim glasom pokazivajući nam ranu od metka u blizini ključne kosti.

 
POVRATAK U BEOGRAD

Deset godina radio je i kao fudbalski delegat pod stranim imenom pa se u Beograd prvi put vratio 1991. kada je Zvezda igrala protiv Bajerna iz Minhena. Saznavši se da je Srbin u hotelu “Moskva” gde je odseo čekala su ga dva policajca, ali Nikodije ponovo beži. Sledeći put došao je 1999. sa grupom kanadskih Srba u posetu manastirima i tek kad se uverio da je postalo bezbedno, 2000. se vraća u Beograd gde danas živi sa drugom ženom, potomkinjom vojvode Petra Bojovića, u Skadarskoj ulici.

- Morao sam da potplatim da bi mi izdali srpsku ličnu kartu jer nisam nigde postojao. Sada je imam, ali na ime Nika Martela – setno dodaje Nikodije koji žali što je njegovo srpsko poreklo izbrisano.

blic

------------------------------------------------------------------------------------------

Meni je nesto ovde cudno. Komunisticki rezim nije dozvoljavao da iko prica ista o partiji, ti su ljudi proganjani, to je tacno. Ali da li je Nokodija htela 3 puta Udba da ubije pa je morao da bezi iz drzave u Kanadu a oni ga jurili i tamo da ga ubiju, samo zato sto je pricao sa istomisljenicima protiv vlasti? Mislim da tu ima jos neke sakrivene istine. Nije da branim partiju, cinili su oni mnoge stvari koje su zatrpavane i koje niko i nece saznati, pa i onaj Goli otok je primer toga, ali mi se cini da ovde ima neke nedorecenosti.

Al dobro, svaka cast Nikodiju sto je uspeo da sacuva svoj stav i svoj zivot, a preziveo je i logor, to mu priznajem.