Bio je to mali gradić i jedan običan dečak u njemu. Odrastao je uz oca i majku, koji su pripadali tzv. radničkoj klasi. Za osmi rođendan dobio je od oca mali automobil i saznao šta znači zaljubiti se na prvi pogled. Noćima ga je otac uspavljivao pričama o brzim automobilima, o trkama i herojima koji su na njima pobeđivali, o ljudima koji su ceo svoj život posvetili izradi tih kola, o čitavom procesu njihove izrade i sreći kada se okrene ključ i čuje zvuk paljenja.
Sate posle škole je provodio u očevoj garaži, gledajući kako uporno pokušava da osposobi za vožnju, kola već odavno pregažena vremenom. Komšije, drugovi iz škole, pa i po koji rođak koji je slučajno zalutao na tu stranu, nisu razumeli njihovu strast prema automobilima i kao što to obično biva usled nedostatka razumevanja – ono što su dobijali
od njih je bio podsmeh, negodovanje izraženo klimanjem glavom i saveti da se ostave rđavog posla jer će im život proći
uzalud.
Prolazili su dani, meseci, godine, i u staroj garaži više nije bio dečak, već stariji čovek u isto toliko starom radničkom
odelu. Sedeo je na stolici i u tišini posmatrao kola, prikupljajući snagu da ustane i makar još jednom baci pogled pod haubu.
” Hahahaha, pa ti i dalje pokušavaš, rekao sam ti da ta olupina nikada neće upaliti” – čulo se sa ulaza u garažu.
Starac podiže glavu i ugleda svog prijatelja iz škole, kome je očigledno njegova ljubav prema kolima i dalje bila smešna.
Smirenim glasom odgovori: “Moje je da pokušavam, a da li će da upali ili ne, videćemo”
Prijatelj na to reče: “E budalo stara, ceo svoj život si posvetio tim kolima, pokušavajuci da ih popraviš, ni tvom ocu pre tebe to nije uspelo. Mogao si to vreme koje si imao u životu mnogo bolje da iskoristiš, a ti ga protraćio na glupu gomilu metala. Ništa dobro ti ta tvoja tvrdoglavost nije donela, umrećeš pokušavajuci, a ništa nisi postigao, hahaha”
Starac se nasmeši, a oči mu zablistaše kao kada mu je bilo osam godina i reče:
“Pre 50 godina sam upoznao svoju ženu, kada su joj kola stala nedaleko od moje garaže, i popravio ih zahvaljujući onome što sam naučio, radeći na svojim kolima. Posao, na kojem sam penziju dočekao, sam dobio savetujući jednog gospodina koja kola su najbolja da kupi, shodno njegovim zahtevima. Bio je to noviji model ove ‘olupine’. Sin mi je prvi put progovorio ‘tata’, dok smo sedeli u kolima, a ja mu pričao gde sve može da se odveze. Ova stara krntija mi je donela sva čuda ovog sveta i svaki dan kada okrenem ključ, ona u mom srcu uvek upale iz prve.”
Stvari za koje u životu mnogo godina radimo, zalažemo se i trudimo, možda se i ne ostvare, ali ono što dobijemo na tom putu, daje životu smisao i čini ga potpunim.

Marko Raič


mudremisli.com

Lepa priča ... liči na "Plavu pticu".