Србија је данас у много бољем стању него 5.октобра 2000. године, мада има још недовршеног посла – стоји у извештају једне од западних новинских агенција, поводом годишњице „демократске револуције“, којом је окончана епоха владавине социјалиста и некадашњег председника Слободана Милошевића. Седам година после тих „преокрета“, већина становника Србије сматра да су њихова очекивања у претходном периоду више него изневерена

Уосталом, данас ту чињеницу недвосмислено потврђују и сами актери револуционарних дешавања, безнадежно посвађани и подељени око одговора на питање:  Ко је крив за неуспех постмилошевићевског „транзиционог преображаја Србије“? Неко је ових дана коментаришући годишњицу „Петог Октобра“ иронично, али дубоко истинито, приметио „како смо можда тог дана и добили демократију, али дешавања у минулих седам година показала су да у њој није било места за народ“. Србија је протеклих седам година доживела општу деградацију на свим нивоима државе и друштва. Обећања домаћих „реформатора“ о брзом опоравку после пада Милошевићевих социјалиста, веома брзо су нестала у суровој српској реалности; боље речено, обећања су се вратила тамо одакле су и дошла, на богати Запад, чији политичари и финансијери нису претходних година показали превише ентузијазма у стварном помагању „постмилошевићевске Србије“. „Жао нам је, али наш циљ није да сви дођете у Америку, већ да од ваше земље направимо Америку“, рекао је својевремено амерички председник Џорџ Буш Старији пољским политичарима после успешно изведене „плишане револуције“. Данас, као што знамо, Пољска није постала Америка, иако њени војници „успешно ратују у походу против глобалног тероризма“ у Ираку, походу који предводи Буш Јуниор. Претходних седам година домаћи „реформатори“ учинили су све да од Србије направе „Америку на Балкану“. Успели су да од Србије направе Америку – али Латинску Америку: друштво изузетно социјално подељено и корумпирано. При том су убеђивали упорно домаћу јавност како је све што се дешавало деведесетих година, укључујући бомбардовање и окупацију Космета 1999, био само један „историјски ексцес“ у иначе пријатељским и савезничким односима између две државе. Наравно, за све је био крив Милошевићев режим, који нас је „посвађао са целим светом“. Истина је, међутим, битно другачија. После „октобарске демократске револуције“, америчка спољнополитичка оријентација на Балкану остала је не само против српских националних интереса већ је у доброј мери и пракси радикализована, кроз „тиху подршку црногорском сепаратизму и знатно гласнију подршку шиптарском великоалбанском пројекту у региону“. Тренутно настојање да се интернационализује питање наводних међуетничких тензија у Војводини развејава последње илузије о добронамерности Запада. И Власи се некад досете.

Из америчког пакета геополитичке прекомпозиције Балкана свакако потиче и нескривена подршка Ешдауновом укидању Републике Српске и њеном утапању у унитарну Босну под муслиманском доминацијом, као и подстицање нестабилности и сепаратистичких тенденција у Рашкој области, на југу Србије и Војводини. Коментаришући америчку и европску стратегију „обуздавања српских националних и државних интереса на Балкану“, један угледни француски теоретичар је још почетком деведесетих година прошлог века сасвим умесно приметио како се у југословенској трагедији Запад понаша као „Титов тестаментарни извршилац“ (а он опет као „извршилац тестамента Фрање Јосифа“). Ову веома виспрену констатацију, данас, седам година после 5.октобра, тешко да би могли да оспоре (изузев шачице чедистичких и невладиних јакобинаца) чак и најубеђенији „западњаци у Србији“. Заиста, могло би се рећи да је у односима са Америком „све исто само њега нема“. Можда је управо та чињеница и омогућила да бивши министар Драшковић потпише споразум о слободном пролазу за НАТО трупе копненим комуникацијама, којим је наша земља не само фактички окупирана, већ је према мишљењу озбиљних експерата у великој мери удаљена и од евроатлантских интеграција, које би, колико толико, политички и правно обавезивале НАТО алијансу у погледу поштовања суверенитета Србије. Наиме, они су сада добили све што желе, а да при том Србију не морају примити у „своје окриље“.





Милорад Вукашиновић