СРПСКИ ПРИНЦ МАР-ЕМЕ ПАНКА ОБРЕНОВИЋ, УНУК КРАЉА МИЛАНА

ОБРЕНОВИЋИ НЕ БИ СТВОРИЛИ ЈУГОСЛАВИЈУ, ВЕЋ ВЕЛИКУ СРБИЈУ

За "Погледе" говори принц Панка Обреновић, једини мушки потомак династије Обреновића

РАЗГОВАРАО: Драган ПАЈОВИЋ (Париз)

Кад ме је госпођа Копт-Дикастел, за вечером, упитала шта је са Храмом Св. Саве у Београду, почео сам да упознајем Панку ОБРЕНОВИЋА.
Изданак велике српске владарске фамилије најскромније је повезао и ангажовао велики број својих француских и светских пријатеља и познаника не само ради помоћи незбринутима и деци широм света, већ и у подизању и очувању српске културе, а и у свакодневној хуманитарној помоћи током протеклог рата и данас (храна, одећа, новац...).
"Крв није вода" је све што сам чуо на српском од Панке, али су његове акције, мисли и тежње српскије од оних изречених на нашем матерњем језику.
ПОГЛЕДИ: Лист одикован Орденом ратног крста-споменице 1941-1945, по аманету Краља Петра Другог Карађорђевића, по први пут на својим страницама даје реч и једном ОБРЕНОВИЋУ. Представите се нашим читаоцима.
ПРИНЦ ОБРЕНОВИЋ: Ја сам европски грађанин. Школовао сам се у Европи и САД-у. Студирао сам примењену уметност и вишу школу за комуникације, а истовремено сам, као специјални васпитач, пратио предаваља за оснивање школе-атељеа за хендикепирану децу. Такође, у Француској и Швајцарској сам завршио више школе за социјално-културног аниматора. Моје се професионално интересовање највише односи на децу, омладину, а и старије у домену културе, кроз социјалну подршку и забаву.
На незаобилазно питање о пореклу, рећи ћу вам да је мој отац Стефан Милан Обреновић, син Краља Милана Обреновића и Артемисије Христић-Јоаниди. Мој отац је завршио артиљеријску школу у Сомиру, а живео је у Француској, Швајцарској и САД-у. Много је учинио добровољним хуманитарним радом за афричке земље, што је својевремено била новина. Много смо путовали по земљама црне Африке и отуда и све моје везе са тим делом света (Кенија, Нигерија, Обала Слоноваче, Бурунди...).
ПОГЛЕДИ: Рекли сте нам, на почетку разговора, да вам је историјско наслеђе тешко?
ПРИНЦ ОБРЕНОВИЋ: Да, тешко је, јер се од распада Југославије интересовање за прошлост враћа и нормално да у том открићу прошлости људи проналазе монархе, високе световне личности, итд. И Обреновићи припадају тој плејади која је стварала историју Србије. И ја се лично све више сусрећем са људима чија питања иду у смислу: па зашто се не ангажујете? То носи посебну тежину. Мој деда, отац, а и ја данас, одлучили смо да се повучемо и не учествујемо у династичкој полемици из хуманих, а и легитимних разлога, у односу на промене у једној земљи која се преобратила из националне државе у конфедерацију, а потом и у федерацију. Преобратила из Србије у Југославију, у којој се ми више не препознајемо. Иако Обреновићи и даље поседују историјски импакт у Србији, на политичком плану, ми у Југославији немамо места. Налазимо да би наша улога била превазиђена. А још мање желимо, да попут многих источноевропских монарха или принчева наследника, играмо улогу изгнаника. Ми смо наследници српске историје и круне, али не и престола. Наш интерес је да помогнемо Србији на обичан, људски начин, везама и нашим славним именом, али без рекламе. Учинили смо то на плану института, фондација, школа, болница и домова за сирочад и незбринуте и са тим акцијама су упознати извесни лекари и свештена лица у Србији и то је довољно. И никада ништа није директно урађено, већ под позајмљеним именима, јер је одувек у мојој фамилији постојао страх злоупотребе од стране власти. Још и за време Тита, а и касније, све до данас.
ПОГЛЕДИ: Шта за вас представља Југославија?
ПРИНЦ ОБРЕНОВИЋ: За моју фамилију, Југославија је силом створена творевина од стране Карађорђевића, који нису успоставили дијалог са другим јужнословенским народима. Обреновићи су, насупрот, тежили, остварењу великог српског јединства, дипломатијом, попут Немањића. Карађорђевићи су изабрали радикалније решење, узимање власти и наметање своје воље силом. А потом је и Тито наставио одржавање власти силом.
ПОГЛЕДИ: У чему се разликује ваше решење српског питања-уједињења од карађорђевићевског?
ПРИНЦ ОБРЕНОВИЋ: Наше уједињење би вероватно избегло укључење неких народа и територија. Обреновићи су тежили великој, стабилној српској држави повезаној са народима и земљама са којима имамо и историјских, културних, верских и политичких афинитета. Зато говорим о кохерентном и солидном уједињењу. Југославија је брзо постала и као таква творевина, морала је да нестане. Народи нису имали времена, и да су хтели, да се упознају и да завире у прошлост, што би им омогућило да се приближе.
ПОГЛЕДИ: Да ли сте икада били у Србији?
ПРИНЦ ОБРЕНОВИЋ: За време Титове владавине нисмо имали права да ступимо на тле Србије. Наши адвокати су успели 1982. да добију дозволу за наш долазак. То је био и мој први сусрет са Србијом. Београд је предиван, личи на једно велико село у коме се сви познају и све се зна. Избегао сам контакте са властима и медијима, имао сам само сусрет са представницима Црвеног крста.
ПОГЛЕДИ: Како сте поднели последње ратне страхоте?
ПРИНЦ ОБРЕНОВИЋ: Било је врло тешко. Свуда око мене, а доста путујем по свету, људи су осуђивали - највише Србе. Без покушаја анализе сукоба. Мој одговор је увек био једноставан: како можете да осуђујете цео један народ? Говорили су ми да су Срби нацисти! Питао сам да ли су и српска новорођенчад, старци и хендикепирани нацисти?

(Погледи ,Број 211, 1. фебруар 1998)

Lično nisam monarhista, ali ću dopustiti sebi nekoliko komentara.

Sklon sam verovanju da bi Obrenovići išli ka stvaranju jake srpske države, oko koje bi, kao sateliti orbitirale ostale balkanske slovenske države. Knez Mihailo je sjajan primer te vizije koja, gledano iz današnje vizure na žalost nije zaživela.

U zaokruživanju državnog prostora, utiska sam da bi Obrenovići bili na tragu onoga što je Srbiji ponuđeno kasnije, Londonskim sporazumom iz 1915. godine. Dakle, išlo bi se na formiranje srpske države na jednom zaokruženom etničkom prostoru (primarno su pogledi bili u to vreme, u XIX veku usmereni ka tzv. "staroj Srbiji" i Bosni), i na strateška savezništva sa okolnim državama u kojima se nacionalni pokret sporije i manje koherentno razvijao.

Takođe, verujem da Obrenovićima jugoslovenstvo nije bilo blisko kao politička, već pre kao kulturološka ideja, svest o zajedničkom kulturnom prostoru naroda koji govore suštinski istovetnim jezikom.

I slažem se sa tezom da je lična vladarska ambicija kralja Aleksandra Karađorđevića dovela do upadanja u tragičnu političku iluziju o Jugoslaviji kao zajednici južnoslovenskih naroda. Da je prihvatio plan iz 1915. godine, sve bi bilo mnogo drugačije za srpski narod.

I na kraju, mislim da je princ Aleksandar Karađorđević potpuna antireklama za monarhiste u Srbiji, iz puno razloga. Sedi u državnoj (i dalje) imovini na Dedinju, koristi blagodeti neusaglašene restitucije, a nije našao za shodno da za 20 godina boravka u ovoj zemlji nauči jezik, ne samo svojih daljih predaka, već pre svega, jezik svog oca. "Vađenje" na život u inostranstvu je jeftino. Svaki prosečan diplomata na službi u ovom gradu, za par godina boravka bolje govori ovaj jezik od čoveka koji pretenduje da bude kralj ovog naroda. Za mene, on je stranac.

a da vratimo obrenovice na presto?

A da ne vratimo ni Obrenoviće ni Karađorđeviće na presto?

Čini mi se da, ukoliko nekada u budućnosti ovog naroda i države ponovo postane dovoljno jaka želja za monarhom, on ili ona će biti izabrani iz samog naroda, zarad zasluga koje se prepoznaju jasnim delom na korist tog istog naroda, a ne zarad predaka.

Sa druge strane, čini mi se bitnijim pitanje da li će u budućnosti biti dovoljno Srba u Srbiji da bi mogli uopšte da biraju srpskog kralja ili kraljicu?

Vladar pod kojim je Srbija najbolje zivela.. neosporivo.. Milan Obrenovic (moj maturski rad u gimaziji) 

hm.....imas taj rad?il bar deo ?
da nas pocastis novim podacima,bas bi voleo da vidim psoto o obrenovicima jako malo znam 

imam negde kod matoraca, ko zna gde.. davno bese matura 

http://sh.wikipedia.org/wiki/Kralj_Milan_Obrenovi%C4%87

evo viki pedije pa chitaj.. mozda kad budes znao vise o istoriji, mozda ces i ti preci u monarhiste kmilose 992 

hvala druze

тачно!


Између Карађорђа и Милоша - кажем: Милош Велики свакако, отац модерне нововековне (па каква год да је била) српске државе!
између Кнеза Александра К. и Кнеза Михајла О.  - наравно омиљени Кнез Михајло
Милан је био опаљен али ће остати забележен као први српски Краљ, а за његово доба стекли смо независност! Најбитније,  довео нам је за нашу историју значајнију Краљицу Наталију добротворку!
Александар и Драга НАЈОМИЉЕНИЈИ ако ништа друго оно што мученички страдаше од масонерије која се провлачи у неком претходном тексту. Исте оне која је и довела на власт париског "ђака" Петра Карађорђевића не због Срба и Србије, већ због својих интереса и планова, јер им је био потребан рат и жртвени јарчеви Србија и Аустро-Угарска које ће 1918. нестати са карте Европе....

Чим је дошао на власт дотични упропашћује односе са великим суседом и из тог природног  окружења окреће се масонској републиканској Француској (без икаквог основа), убиством Александра и Драге квари односе и са руским царем који им је био кум, и мења дакле политику која ће ићи ка рушењу царстава одн. старих монархија што је и био превасходни масонски циљ на почетку века.

Напад неких балканских банана државица на Отоманску империју, њено черупање, чиме се није добило ништа друго него француски утицај у европској Турској преко Србије и Румуније, италијански преко Албаније и Црне Горе и енглески преко Грчке. Бугарска је затим скембана јер је представљала немачку интересну сферу..

После милионске српске жртве (и више вероватно) у тим узалудним ратовима који са Србијом нису имали никакве везе син дотичног који уклања рођеног брата Ђорђа, који ће пола живота  провести  "лечен" по некаквим санаторијумима, такође масон велики ујединитељ, ствара државу једног дефинисаног и два недефинисана "народа" скројену по ватиканском рецепту. Исход знамо. Своје покајање и повлачење из масонерије драги наш наивни краљ завршава са метком у грудима на улицама Марсеја.

Његов син готово незаинтересован за прилике у земљи после Другог св,. рата живи неки "свој живот" далеко од очију јавности. Оставља тестамент који никако да буде отворен да видимо коме је све то остављено. Да ли је баш овај билмез са својом "госпођом" квази-кевом и принцезом (а знамо да онај који се венча са праљом или служавком мора да напусти трон или да абдицира) и три сина фићфирића без било каквог помена да су заинтересовани за Србију у наредној светлосној години, законити наследник Белог двора и свог тог богатства које "иде кроз породицу" али је главни онај који је тестаментом постављен за наследника круне!  Не, то се код нас не зна и неће се ни знати вероватно.

Од данашњих Карађорђевића признајем само оне Андрејине синове што су поштено зарадили новац црнчећи по западу и лозу Кнеза Павла, посебно дивног Кнеза Александра, који је човек на месту са свим особинама правог српског аристократе.

Због свега тога...Од тада до данас стекли смо нове и изгледа вечне непријатеље Немце, Турке и Бугаре (и све оне који су под њиховим утицајем), "новонастале" од 1918 Хрвате и остале Мађаре делимично, нпр. јер смо им "уништили монархију" која је ионако држала те инфериорне народиће под својом контролом, са Русима смо још од тад "зас..ли" односе, додатно их је закомпликовао Тито и избацио Србе из руске сфере 1948., и дан данас нисмо дефинисали односе са њима. Американци су ионако под енглеском круном пошто се у масонерији земље и даље деле по томе под чијом су круном, а са Енглеском тек никад нисмо имали добре односе осим што нам је била спонзор од 1945 до 1990. уз свог ујка Сема. Остала нам је Француска, која нам је 1999. показала где нам је место...И као још се нешто чудимо, шта то би са нама и "нашом славном" државом???   

Србија монархија - Живео Краљ!

Ja nisam od onih koji su skloni da u svemu vide neku masonsku zaveru. Nema neke logike da ta masonerija ide na uništavanje Srbije i Austro-Ugarske, kad su u tom ratu propatili i Francuzi i Nemci i Britanci. Nisu nestale sa karte A-U i Srbija, već i carska Nemačka.

Takođe, taj naš sused iz "prirodnog okruženja" je u više navrata, javno pokazivao agresivne namere prema Srbiji. A-U nije želela mir, već uništenje Srbije, pa nema nikakvih osnova u tvrdnjama da je Petar Karađorđević uništio odnose.

O odnosu Rusije i Srbije kroz istoriju može naširoko da se priča, ali je moje mišljenje da su nas "braća" Rusi zavrnuli kad god su mogli u novijoj istoriji - od separatnih mirova tokom srpskih ustanaka, preko Sanstefanskog mira, pa sve do novije istorije. Ipak, nema ljutnje, jer svako gleda svoj interes. Naš je problem što mislimo da su vlasti i vladari u Rusiji nešto posebno bolećivi prema nama. Nisu, naprotiv. Smatraju se majkom svih Slovena, i to majkom koja se mora bezpogovorno slušati, a ako ne bude tako, slede packe.

Ipak, kapa dole za Nikolaja II, koji je svoj panslavizam platio glavom, a Rusija mrakom komunizma.

Te, sasvim neprikladno nazvane "Banana državice" sa Balkana su oslobađale svoje sunarodnike, a ne čerupale Otomansko carstvo. U manjoj ili većoj meri je zaokruživan etnički prostor balkanskih naroda, što je prirodna težnja, koju su u XIX veku već ostvarile npr. Italija i Nemačka.

I mada sam sklon da pomislim da smo zaista neke ratove mogli i morali da izbegnemo, činjenica je da Srbija nije želela rat sa A-U, dok je u Beču vladalo sasvim suprotno mišljenje. Rat je imao i te kakave veze sa Srbijom, posebno imajući u vidu zategnute odnose koji su vladali još od 1878, sa A-U okupacijom BiH, i posebno od 1908, i aneksije BiH. Ako već pričamo o tome šta ima a šta nema veze, činjenica je da A-U nije imala nikakvu legalnu pretenziju na BiH, osim sirove snage koju je demonstrirala, i indolencije ostalih evropskih sila, koje su dopustile takvo nasilje nad stvarnošću, štiteći svoje interese, po pravilu "ja tebi, ti meni".

Da podsetim, i Rusija je dopustila kako okupaciju 1878, tako i aneksiju 1908. godine.

Dalje, kralj ALeksandar Karađorđević ni u kom slučaju nije bio naivan, već samo previše halapljiv prema vlasti. Umesto da je oportunistički i vladarski mudro prihvatio ponudu iz 1915. formulisanu Londonskim sporazumom, poželeo je više - želeo je da vlada svim južnoslovenskim narodima. I potom je platio surovu cenu svoje zablude, a srpski narod je i decenijama nakon njegove pogibije nastavio da plaća tu cenu.

Ne bih se upuštao u lične uvrede Aleksandra Karađorđevića, sina kralja Petra II, niti mislim da je bitno da mu supruga mora biti plemkinja, ali je činjenica da se dotični čovek nije udostojio da za 20 godina koliko je ovde, nauči jezik, ne samo svojih daljih predaka, već pre svega svog oca. Hoću da kažem, to što nije živeo u Srbiji od rođenja nije nikakvo opravdanje. Pa svaki iole pristojan ambasador, nauči jezik zemlje u kojoj obavlja diplomatsku dužnost, a ovaj pretendent na tron nikako da nauči jezik naroda kojim bi vladao. Da ne pričam o tome da ga svi mi, iz poreza, izdržavamo, dok on živi životom zaista dostojnim jednog plemića u dvoru, iako je ova zemlja i dalje republika.

Uzgred, jedna mala digresija - svetlosna godina je mera za dužinu, a ne za vreme

Za kraj, rekao bih i da ne postoje večni neprijatelji. Nemci i Francuzi su se krvili decenijama, pa su danas najstabilnija saveznička osovina u Evropi. O srednjevekovnim ratovima Engleza i Francuza da ne govorim. Isti je slučaj i sa nama, i odnosom sa drugim državama. Postoje interesi koji se menjaju, samim tim i savezništva, a večitih neprijatelja i prijatelja naravno da nema. I naravno da su nam bitni dobri odnosi sa svima, i u susedstvu, i širom sveta. Od prvih komšija Hrvata (koji nisu narod nastao 1918. godine, već znatno ranije), sa kojima smo u nekim davnim vremenima imali prijateljske, savezničke odnose, pa sve do Kineza ili Japanaca. Bitno je sarađivati, nalaziti zajednički interes, i truditi se da i u turbulentnim vremenima narod ostane sačuvan.

Uostalom, imamo pored sebe dovoljno primera naroda koji su naizgled jedro uvek okretali ka jačem vetru (Rumuni, Bugari, Hrvati...), a zapravo sa dovoljno mudrosti uspeli da izbegnu milionske žrtve i stravična razaranja.

Iskreno sam se nasmejao tome da su Amerikanci i dalje pod engleskom krunom... čini mi se da su danas i Englezi, i Nemci, i još mnogo njih pod američkim šlemom, kad se već prave takva poređenja.

Monarhija možda, ako se narod kvalifikovanom većinom izjasni za to državno uređenje, a do tada smo republika.

Ionako državno uređenje ne definiše to da li je država zaista za primer.