Knez Miloš Obrenović

Knez Miloš Obrenović vladao je Srbijom od 1815 – 1839. i od 1858 – 1860. godine. Bio je veliki državnik i diplomata. Jedan je od najzaslužnijih za dobar politički status Srbije u Evropi.

Miloševo prezime je bilo Teodorović. Prezime Obrenović preuzeo je 1810. godine, posle smrti svog brata od ujaka Milana. Pretpostavlja se da je to uradio jer je Milan, kao istaknuti vojvoda, imao veliki ugled u narodu. Uz njega je Miloš prošao kroz gotovo sve veće bitke u Prvom srpskom ustanku. Zbog pokazane hrabrosti, Karađorđe mu je poverio Užičku nahiju na upravu i odbranu.

Posle propasti ustanka, Miloš je bio jedini od istaknutijih vojvoda koji je ostao u Srbiji. Dobio je amnestiju od Turaka i postao oborknez Rudničke, a zatim Požeške i Kragujevačke nahije.

Godine 1815, 23. aprila Miloš je stao na čelo Drugog srpskog ustanka. Učestvovao je u najvažnijim bitkama i lično vodio pregovore sa Turcima. Tako je 25. oktobra 1815. godine sklopio usmeni dogovor sa Ali-pašom o mešovitoj srpsko-turskoj upravi u Beogradskom pašaluku. Dogovor je regulisan posebnim fermanom, kojim je Srbija i zvanično dobila nekoliko značajnih povlastica.

Miloš nije birao načina da učvrsti svoj položaj i da izbori što veću autonomiju za Srbiju. Turke je potkupljivao, a potencijalne konkurente za vlast je uklanjao.

Kada je jula meseca 1817. godine u Srbiju tajno došao Karađorđe radi dogovora o organizovanju zajedničkog ustanka Grka, Srba i Bugara, Miloš je iz "državnih razloga" naredio da se Karađorđe ubije.

Upornom diplomatijom i uz mnogo političkog takta, Miloš je 1830. zadobio poseban sultanov akt o delimičnoj unutrašnjoj samoupravi i slobodnoj školi, takozvani Hatišerif. Posebnim beratom Milošu je bilo priznato nasledno kneževsko dostojanstvo.

Iako je sam bio nepismen, knez je dobro osećao potrebe novog vremena. Zahvaljujući njemu, srpski mladići su počeli da se školuju u Rusiji, Ugarskoj, Austriji i Nemačkoj, dok su, po kneževom pozivu, u Srbiju stali da dolaze lekari, profesori, inženjeri. Privreda cele zemlje se unapređuje, tako što se novi stanovnici šalju u opustele oblasti i za to dobijaju značajne poreske olakšice.

Međutim, Milošev despotski način vladanja učinio je da se starešinski sloj ujedini i postane ozbiljna pretnja njegovoj samovlasti. Njegovi politički protivnici uspeli su da 1835. godine nametnu prvi Ustav srpske moderne države, poznatiji kao "Sretenjski ustav". Taj ustav je brzo suspendovan jer nije odgovarao velikim silama Rusiji, Austriji i Turskoj. Na mesto njega, godine 1838. je donet jedan hatišerif, nazvan "Turski ustav". Ovim ustavom kneževa vlast je ograničena Sovjetom, sastavljenim od izvesnog broja savetnika, koje knez nije mogao da otpusti.

Ne mireći se sa takvom podelom vlasti, Miloš je 1. juna 1839. godine bio prinuđen da abdicira i napusti zemlju. Nasledio ga je teško oboleli stariji sin Milan, koji je umro posle mesec dana, pa je presto pripao Miloševom mlađem sinu Mihailu.

Mihailo je nastavio da vlada po uzoru na svog oca, pa je i on ubrzo prognan iz zemlje. Ustavobranitelji su 1842. godine doveli Karađorđevog sina Aleksandra, koji je vladao do 1858. godine. Nakon devetnaest godina izganstva, Miloš se vratio u Srbiju i započeo svoju drugu, kratkotrajnu vladavinu, koja je trajala do 1860.

Izvor: Wikipedia

Годишњица смрти кнеза Милоша Великог

Комеморативна свечаност поводом 148 година од смрти кнеза Милоша Обреновића одржана је у Саборној цркви у Београду, уз високе државне и војне почасти.

Венце су крај владаревог саркофага положили генерал Митар Ковач и пуковник Михајло Басара испред Министарства одбране и Војске Србије, као и Љубиша Величковић испред Министарства рада и социјалне политике.

Парастос су служили старешина Саборне цркве Патар Луковић и свештеник Славиша Поповић.

Кнез Милош Велики ударио је темеље независности Србије и њеном унутрашњем развоју и био један од најзначајнијих нововековних српских владара. Владао је Србијом од 1815. до 1839. и од 1858. до 1860. године.

За предводника Другог српског устанка изабран је на празник Цвети, 23. априла 1815. године, у Такову крај Горњег Милановца.

Владавина кнеза Милоша Великог обележила је постепено успостављање аутономије Београдског пашалука у оквиру Османског царства, као и завођење личне власти и сукоби са политичким противницима.

Кнез Милош Велики био је противник доношења устава који би ограничио његову до тада апсолутну власт у Србији.

Након што је 1835.године усвојен Сретењски устав, унутрашња политичка криза у Србији почела је да се захуктава да би кулминирала 1838. проглашењем тзв. Турског устава и абдикацијом кнеза Милоша 1839. године.

После свргавања кнеза Александра (Карађорђевића) Милош се по други пут нашао на српском престолу и то од 1858. године до своје смрти ,27. септембра 1860. године.

Кнез Милош био је потпуно неписмен и син сиромашног сељака Теодора Михаиловића, а у младости је био момак код трговаца стоком.

Учествовао је у Првом српском устанку, али је остао у земљи 1813. године, предао се Турцима и помогао им да умире народ, па је постављен за обор-кнеза над три нахије - рудничком, крагујевачком и пожешком.

Помогао је Турцима да угуше Хаџи-Проданову буну 1814. године и потукао Турке код Палежа, на Љубићу, затим на Дубљу у Мачви, а потом спретно преговарао са Турцима и склопио усмени споразум са Марашли Али-Пашом.

За Србију, тада само Београдски Пашалук, добио је веома ограничену аутономију, коју је сналажљивошћу све више проширивао.

Вешто је користио међународну ситуацију, првенствено неспоразуме између Русије и Турске, да би за српску аутономију издејствовао султаново и међународно признање.

Порта се обавезала Акерманском конвенцијом од 1826. године да изврши Букурешки уговор, али је тек 1830. издат хатишериф којим се Србији признаје унутрашња самоуправа, а Милошу наследност кнежевског достојанства.

Без пристанка Порте заузео је са војском шест неуступљених нахија, па је 1833. године издат хатишериф о њиховом припајању Србији.

У унутрашњој политици био је деспот, безобзирно уклањао противнике (убиство Карађорђа 1817.), богатио се старешинским кулуком монополом над трговином стоком, постао најбогатији човек у Србији и имао велика имања, нарочито у Влашкој.

Његов деспотизам је изазивао незадовољство у народу и међу старешинама па су побуне избијале у разним крајевима.

Под притиском такозване Милетине буне на Сретење 1835. године издао је слободоуман устав, али су против њега протестовале Русија и Порта и Аустрија, па га је са задовољством опозвао.

Русија је хтела да му ограничи власт, па је настојала да се на основу хатишерифа од 1830. који је предвиђао оснивање савета са којим би Милош требало да влада, донесе устав и оснује непокретан савет.

Милош се огорчено борио и предлагао Порти покретан савет који би му у ствари био покоран јер би могао мењати непожељне чланове.

Успео је да добије подршку чак и Енглеске, али је Порта хатишерифом од 1838. године октроисала устав за какав се залагала Русија.

Покушао је 1839. безуспешно да га обори са војском, па се морао повући са власти у корист сина Михаила.

Када је Светоандрејска скупштина збацила 1858. кнеза Александра Карађорђевића са власти и позвала Милоша натраг, он је 1859. године свечано ушао у Београд и владао непуне две године до своје смрти.



Izvor: RTS