IN < - Običajni bonton u Srba - >LO
<< < (2/6) > >> :: Odgovori!
Autor: SerbianFighter :
Post pre krštenja
To se odnosi samo na odrasle osobe

Krštenje se može obaviti u bilo koje životno doba.

Prilikom krštavanje odrasle, punoletne osobe najvažnije je da ta osoba želi da se krsti. Zatim je potrebno da se upozna sa osnovnim istinama pravoslavne vere i da na svom krštenju ona čita simbol vere, a ne kum, kao kad se obavlja krštenje dece. Za krštenje odrasla osoba priprema tako što će postiti bar sedam dana, i posle krštenja, primati pričešće.

Odrasli takođe moraju imati kuma, koji mora biti kršten. Kum i u ovom slučaju kupuje sveću i krsnicu. Crkva je, imajući razumevanje prema odraslima, dozvolila da se odrasli mogu krstiti i oblivanjem vode. Sam čin krštenja je u svemu drugom isti kao kod deteta.

Pravoslavlje propoveda duhovnu radost i materijalnu skromnost. Zato u svakom slavlju treba biti umeren. U srpskoj narodnoj tradiciji, uostalom, o babinama, kako se običaji o krštenju zovu, nikad nije bilo bahanalija i preterivanja.

Brak

Brak se ubraja u jednu od svetih tajni kojom Sveti duh sjedinjuje u jedno biće muškarca i ženu koji pred sveštenikom nepokolebljivo izjave da će se tokom celog života uzajamno voleti i jedno drugom biti verni.

Tako je po učenju Pravoslavne crkve, a u životu je za ovaj radosni događaj vezano mnoštvo narodnih običaja.

Zbog obilja običaja, koji se katkad i znatno razlikuju, od sela do sela, od kraja do kraja, od grada do grada, ovde će biti navedena samo opšta pravila ponašanja prilagođena gradskom načinu života.

Svadba je događaj u kome, pored mladenaca, učestvuje sveukupna familija. Zato je najbolje odrediti jedno lice koje će o svemu voditi računa i izvršiti podelu poslova.

Ako se venčanje obavlja u crkvi, onda je obavezan predbračni ispit. To je postupak kojim crkva ispituje da li dvoje kandidata za brak ispunjavaju sve kanonske uslove. Predbračni ispit obavlja nadležni sveštenik devojke, odnosno, buduće neveste. Za ispit treba pripremiti crkvene krštenice, a muškarac - i potvrdu od svog nadležnog sveštenika o slobodnom bračnom stanju.

Predbračnom ispitu mogu prisustvovati i roditelji budućih mladenaca, ali to nije obavezno. O izvršenom predbračnom ispitu, dobija se pismena potvrda, koja se predaje nadležnom svešteniku mladoženje. Na osnovu te potvrde, zapisnika, sveštenik može obaviti venčanje. Potvrda važi šest meseci. Predbračni ispit mora biti obavljen najmanje tri nedelje pre venčanja, kako bi sveštenik mogao na tri liturgije u crkvi da oglasi želju kandidata za venčanje i da pita narod da za njihov brak postoji neka smetnja.

Kad se obavi predbračni ispit, pozivaju se zvanice na venčanje. Nekad je bio običaj da domaćin ili neko od ukućana buklijom poziva goste, ali danas, pogotovu u gradu, pozivanje se obavlja pismenim pozivnicama. Običaj je da se kumu i starom svatu pozivi lično odnesu, a ostalima se šalju poštom.

Pozivnice se danas najčešće štampaju u za to specijalizovanim štamparijama. U tekstu pozivnice mora, pored ostalog, da stoji sledeće: ime i prezime mladenca; tačna adresa stana ili kuće de zvanice treba da dođu; tačno vreme kad se zvanice očekuju; broj kućnog telefona; potpun naziv sa adresom crkve gde će se venčanje obaviti; tačan naziv sa adresom i brojem telefona restorana ili drugog mesta gde će, posle venčanja, biti održan svečani ručak. Sve te podatke treba čitko napisati i u štampariji proveriti da se ne bi potkrala neka greška.

U prošlosti dok je domaćin pozivao zvanice buklijom, to je činio sam ili je poveravao osobi od naročitog poverenja da taj posao obavi. Zato je dobro i danas odrediti posebnu osobu koja će voditi računa o pozivnicama. Spisak zvanica, po pravilu, sastavljaju mladenci sa svojim roditeljima.

Obaveza zvanice jeste da pažljivo pročita pozivnicu i da blagovremeno obavesti domaćina o svom dolasku ili nedolasku na svadbu, odnosno, da li će doći kući ili pravo u crkvu. Takođe je dobro da kaže da li dolazi svojim kolima ili ne, odnosno, da li može još nekog povesti ili ne.
Piše: Dragomir Antonić
Autor: SerbianFighter :
Oblačenje mlade
Kako god da se obuče, mlada je tog dana lepa
Piše: Dragomir Antonić

Dolazak u mladoženjinu kuću
Važno je doći u naznačeno vreme. Pred kućom ili zgradom u kojoj je stan, neko od mlađih, najčešće su to mlade devojčice, a mogu dečaci i devojčice, dočekuju goste i kite ih ruzmarinom. Običaj je da zvanica ostavi malo novca deci za kićenje, a neko od dece će goste otpratiti do domaćinovog stana, ako se stan nalazi u višespratnici. U stanu ili u kući gosti se okupljaju i služe samo kafom ili nekim pićem. Ako je neko došao izdaleka, može se poslužiti i sendvičem.

Formiranje svadbene kolone
Pre polaska po mladu, običaj je da domaćin očita Oče naš, a svi zajedno pomole se Bogu i onda krenu. Na čelu kolone, u prvim kolima, nalazi se stari svat sa barjakom. Stari svat je nekad bio mladoženjin ujak, a danas je to najčešće drugi svedok na venčanju, ili posebno lice. Iza njega, u drugim kolima je mladoženjinim kum, a u trećim - mladoženja s ocem. Posle toga, formira se kolona kola ostalih zvanica.

Oblačenje mlade
Mladi pri oblačenju pomažu sestre i najbolje drugarice. Običaj je da mlada bude u belom i da ima beli veo. Po pravilu, mladinu venčanicu nabavljao je svekar, odnosno, mladoženja. Danas se sve to obavlja prema ličnim željama, dogovoru i mogućnostima. U svakom slučaju, venčanica treba da bude svetlih boja, a kako se god mlada obukla, uvek će tog dana biti lepa.

Dolazak u mladinu kuću
Dolazak u mladinu kuću i odvođenje mlade propraćeno je mnogim lokalnim običajima: od gađanja jabuke iz puške do otkupa mlade. Naravno, danas u gradu, u stambenoj zgradi, nije mogućno gađati iz puške niti izvesti sve one običaje koje su izvodili naši roditelji, a pogotovu, dede i babe. Oni su živeli u drugačijim uslovima, kad su ti običaji i bili primereni. Lepota običaja je u tome da pruže radost učesnicima, a ne da izazovu neku nezgodu. Jabuka se može zakačiti na koncu iznad ulaznih vrta stana i rukom skinuti. Otkup mlade može se takođe izvesti, i u tom slučaju otkupljuje je ili stari svat ili mladoženja. Mladu prodaje njen rođeni brat, a ako ga nema - onda brat od tetke, strica, ujaka. Kad se mlada izvede, ona, u pratnji brata, seda u kola sa kumom, a kolona se formira na isti način kao i u dolasku.

Venčanje u crkvi
Kad dođu pred crkvu mladenci, praćeni kumovima, odlaze pravo pred oltarske dveri. Tu se vrši obručenje, odnosno kum daje mladencima burme, a oni ih jedno drugom stavljaju na četvrti prst desne šake. Sve to obavlja se pred sveštenikom. U toku obručenja mladenci i kumovi drže sveće. Te sveće se kasnije ostave u crkvi da izgore - za srećan bračni život. Posle obručenja, u crkvi se obavlja venčanje. Njega obavlja sveštenik po propisanim kanonskim pravilima. Mladencima se stavljaju krune na glave; vežu im se desne ruke belom maramicom ili platnom. To platno, kao i sveće kupuje kum i daje ih svešteniku pre obručenja.

Završetak venčanja
Po završetku venčanja mladencima najpre čestita sveštenik, a zatim čestita i kumovima. Posle toga, redom čestitaju, a mladencima i kumovima ostaje još da se potpišu na dokumentu koji se naziv venčanica. Potpisivanjem venčanice obred sklapanja braka je završen. Sve posle toga je svadbeno veselje. Na izlasku iz crkve običaj je da kum baci oko sebe sitan metalni novac za berićet supružnika. Posle izlaska iz crkve, odlazi se na mesto koje je predviđeno za svadbeno veselje, a ono se organizuje prema mogućnostima i želji mladenaca i njihovih roditelja. Tu će se događati mnoštvo stvari za koje će oni koji iz izvode tvrditi da je takav običaj ili ovako se valja. Uzalud je protivrečiti im.

Kumovi
Kuma bira mladoženja. On mora biti kršten po pravoslavnom obredu. Zato postoji samo jedan kum. Kako je za sklapanje građanskog braka, međutim, potrebno imati dva svedoka, onda je danas uobičajeno da jednog svedoka, kuma, bira mladoženja, a drugog - nevesta. U narodnoj tradiciji postoje kum i stari svat kao glavne ličnosti na venčanju, odnosno kao osobe koje svojim potpisom garantuju verodostojnost braka. Iz svega toga postignut je kompromis, pa se danas na venčanju pojavljuju dva kuma, od kojih je mladoženjin kum - prvi. Mladoženjin kum je, po pravilu, kupovao burme, nabavljao belo platno za venčanje i sveće. Osim toga, ima obavezu da kupi i kumovski poklon. Danas, uglavnom, mladoženja kupuje burme, a ostale obaveze kuma su se zadržale.
Autor: SerbianFighter :
Kupovanje poklona mladencima
Kum i stari svat imaju veće obaveze od ostalih zvanica

Svaka zvanica je dužna da odnese mladencima neki poklon. Tu postoje razlike. Kum i stari svat imaju veće obaveze od običnih zvanica. Takođe su i obaveze najuže familije veće od obaveza ostalih zvanica. Uostalom, cilj samog čina darivanja jeste želja da se mladenci što pre materijalno osposobe za samostalni život. Izbor poklona, ipak, najviše zavisi od mogućnosti darodavca. Danas je uobičajeno, a pokazalo se i praktičnim, da se darovi daju u novcu, što mladencima omogućuje da ga potroše na najcelishodniji način.

U srpskoj narodnoj tradiciji postoji, baš kad su svadbe u pitanju, pravilo reciprociteta. Svaki poklon koji se dobijao upisivan je u svesku, a pored njega se beležilo i ime darodavca. Ta sveska je bila svojevrstan podsetnik, pa kad neko bude pozvan na svadbu, on prekontroliše da li je ta osoba bila na njegovoj svadbi i koliko je vredan poklon donela. Prema tome se i određuje vrednost poklona koji će se dati mladencima. Drugačije rečeno, ako neko nije pravio svadbu, nema obavezu ni drugom da ide. A ako jeste, onda je po običajnom pravu dužan da ode onima koji su i njemu bili. To je dobro imati na umu pre nego što se otpočne sa preterivanjem.

Vreme za venčanje

Venčanje se, po pravilu, ne obavlja u vreme posta, sredom i petkom, na Krstovdan zimski, Usekovanje, Krstovdan jesenji, Vaskrs i u Svetlu nedelju.

Građanski brak

Zakonodavac priznaje isključivo građanski brak, odnosno brak sklopljen pred matičarem u opštini. Crkveni brak je ravnopravan građanskom braku, ali kada su u pitanju zakonska pravila i obaveze koja iz njega proističu, važeći je samo građanski brak.

Građanski brak se sklapa pred matičarem, odnosno službenim licem u opštini. U građanski brak mogu stupiti punoletne osobe različitog pola. Za to je potrebno otići u opštini i kod matičara zakazati dan za sklapanje braka. To mogu da urade zajedno oba lica ili samo jedno. Od dokumenata se mora poneti: izvod iz matične knjige rođenih, lična karta, kao i lične karte kumova, odnosno svedoka. I za sklapanje ovog braka, po pravilu, potrebne su burme, ali brak se može sklopiti i bez njih. U tom slučaju izostaju sve obaveze iz crkvenog venčanja, a mogu se izvoditi svi običaji iz narodne tradicije.

Moguće je sklopiti i jedan i drugi brak. U tom slučaju, po pravilu, najpre se odlazi u opštinu, a zatim u crkvu.
Piše: Dragomir Antonić
Autor: SerbianFighter :
Sahrana
Smrt je sastavni deo života, i po hrišćanskom verovanju, ona je prelazak iz ovozemaljskog, privremenog života u nebeski večni život
Piše: Dragomir Antonić

Priprema sahrane
Kad se dogodi smrtni slučaj - rodbina umrlog nađe se pred mnogim problemima. Osim razumljivog, emocionalnog šoka, stresa, pojavi se i mnoštvo nedoumica koje su tim veće ako je smrt nastupila iznenada. Zato će ovde biti reči samo o nekim opštim naznakama, naime šta treba uraditi u skladu sa hrišćanskom i narodnom tradicijom.

O smrti najpre treba obavestiti rodbinu i najbliže prijatelje, a zatim će oni obaveštavati druge poznanike. Na taj način se vest veoma brzo raširi među poznanicima. Najbliži, po pravilu, odmah dolaze u kuću pokojnika da se nađu pri ruci porodici umrlog. Tada treba poneti kafu i neko piće jer se može desiti, pogotovo ako je smrt iznenadna, da toga nema dovoljno u kući. Ko je u mogućnosti, treba porodici odmah da ponudi i novac, kao pozajmicu, dok sahrana ne prođe. Smrt ne bira vreme i zato je prijateljska solidarnost neophodna.
Važno je zapamtiti da nadležnog sveštenika treba na vreme, odnosno što pre, obavestiti o danu, mestu i vremenu sahrane.

Crnina
Crna boja je znak žalosti i ona se oblači što pre, a obavezno se mora imati za sahranu. Crninu oblače najbliži srodnici (deca, snahe, unuci, braća, sestre). Crnina ne mora biti novokupljena, već se iz garderobe izdvoje odgovarajuće stvari.

Izjave saučešća
Bliski prijatelji, kolege s posla i oni koji su dosta vremena provodili sa pokojnikom dolaze pre sahrane kući da porodici izjave saučešće. Obično se ponese flaša pića i kafa i izgovore reči saučešća. U kući se kratko posedi, posluži se kafom i pićem, a zatim odlazi. Najčešće se odlazi kad dođu novi poznanici, da bi se izbegla gužva. To se ne odnosi na one koji imaju posebna zaduženja i koji porodici pomažu oko sahrane. Ako neko ne može doći kući, kao i oni koji se ne ubrajaju u širi krug prijatelja, dolazi na sahranu i tu, pre početka opela, izjavljuje saučešće porodici. Ako se neko nalazi van mesta stanovanja, ili je na putu, pa nije u stanju lično da izjavi saučešće, običaj je da se pošalje telegram.

Porodica
Porodica treba da bude u kapeli, pored kovčega sa pokojnikom jedan sat pre početka opela. Porodica je u crnini i stoji sa desne strane, posmatrano od ulaznih vrata kapele. Iznad glave pokojnika nalazi se stalak za sveće. Tu treba da gore sveće članova porodice. Oni koji dolaze prići će svakom članu porodice i izjaviti saučešće. Po pravoslavnom običaju, pokojniku se nosi samo sveća. Danas je uobičajeno da se donose venci i cveće. To pravoslavna crkva ne propisuje, čak i je protiv toga.

Za obred sahranjivanja treba pripremiti panaiju, bocu vina i bocu pomešanog vina i ulja. Po narodnom običaju panaija se ne sprema u kući pokojnika, već van nje i nju sprema neka starija žena, odnosno koja nema nameru da rađa decu.

Sveštenik će doći u zakazano vreme da održi opelo. Negde se opelo vrši nad otvorenim, a negde nad zatvorenim kovčegom. Po završetku opela, sveštenik će pozvati sve prisutne na poslednje celivanje. Tom prilikom se može otvoriti kovčeg, ali i ne mora. U drugom slučaju celiva se krst koji se nalazi na kovčegu i mesto na kovčegu gde se nalazi glava pokojnika. Poslednje celivanje pokojnika najpre obavi porodica, a zatim svi prisutni na opelu.

Sahranjivanje
Sahranjivanje se obavlja na za to određenim mestima - grobljima. Na grobu, po pravilu, neko od najbližih prijatelja izgovori nekoliko prigodnih reči o pokojniku, a zatim se kovčeg spušta u grob. Običaj je da se tom prilikom prekrsti, baci pregršt zemlje u grob i kaže: "Laka mu zemlja!"
Kremiranje nije hrišćanski običaj, ali ga crkva iz poštovanja prema želji pokojnika odobrava, s tim što će sveštenik opelo obaviti pre čina kremiranja.
Autor: SerbianFighter :
Zalogaj za pokoj duše

Odlazak sa groblja
Negde se na samom grobu posluži piće i panaija, a u većim gradovima to se radi pre izlaska sa groblja. Piće se sipa u male čaše, a panaija se stavi u papirne korpice. Običaj je da svako uzme čašicu pića i korpicu panaije. To se radi za pokoj duše umrlog. Na stalku na kome se nalazi panaija i piće treba da je na vidnom mestu istaknuta i posmrtnica, čitulja ili plakata - da se vidi ime pokojnika, zbog toga što se u velikim gradovima obavlja više sahrana, pa da prisutni znaju za koga se daje panaija.

Dolazak kući
Kod Srba je običaj da se posle sahrane odlazi u kuću pokojnika. Taj običaj se zadržao i do danas. Porodica pozove sve prisutne da svrate kući, a pozivu treba da se odazovu kumovi i najbliži prijatelji. Od ostalih - kako ko može.

U kući se, po pravilu, sprema hrana i njom treba svi koji su došli da se posluže. U čelu stola se ostavlja prazan tanjir i jedno prazno mesto na koje niko ne seda. To je namenjeno pokojniku. Potrebno je naglasiti da Pravoslavna crkva ne propisuje i ne zahteva služenje hrane posle sahrane i da je to običaj iz narodne tradicije. U svakom slučaju, treba izbegavati preterivanje i napijanje.

Izlasci na groblje posle sahrane
Sutradan po sahrani, na groblje odlazi najbliža pokojnikova rodbina. Tada se ništa ne nosi od hrane, već se samo pale sveće i kandilo, i malo uredi grob. U nekim krajevima se na grob izlazi svaki dan do četrdeset dana. To rade najbliži članovi porodice.

Četrdeset dana
Na četrdeseti dan od smrti pokojnika daje se parastos, pomen ili četresnica. Tada na groblje izlaze članovi porodice i prijatelji koji su bili na sahrani. Oni koji nisu mogli da dođu na sahranu trebalo bi da dođu na četrdeset dana. U mnogim krajevima se to, međutim, ne čini zbog narodnog verovanja da "ne valja prinavljati", odnosno da nije dobro povećavati broj prisutnih. S obzirom na to da na pomen sigurno neće doći svi koji su prisustvovali sahrani, ne postoji opasnost da će biti više ljudi četrdesetog dana nego na sahrani. O verovanjima i običajima se, doduše, ne raspravlja. Njih se pridržava ili ne pridržava.

Parastos se održava u četrdeseti dan ili u prvu subotu pred četrdeset dana. Nije u redu da se pomen drži ni jedan dan kasnije. Za pomen se poziva sveštenik, sprema vino i panaija kao za sahranu, i kupuje 40 svećica koje će prisutni upaljene držati u rukama za vreme opela. Ako ima više prisutnih, kupiće se više svećica. Pored svih sveća kupuju se još dve, takođe manje, jedna za sveštenika i jedna koju će sveštenik staviti na panaiju.

Za 40 dana ne sprema se pomešano vino i ulje. Narodni običaj je da se male količine hrane i pića iznosi na groblje. To treba da budu simbolične količine. Poznato je da se u mnogim krajevima na grobovima priređuju gozbe, ali to nije pravoslavni običaj. Posle imena mogu se pozvati prisutni da dođu bivšoj pokojnikovoj kući, ali se pozivu odazivaju kumovi i najintimniji prijatelji.

Ako se pomen održava u hramu, sve se priprema kao i za pomen na grobu. Osim panaije (najbolje je da bude u papirnim korpicama), u hramu se još može poslužiti i po čaša alkoholnog pića.Hrana se ne unosi u hram.

Kada je u pitanju spremanje hrane, potrebno je naglasiti da jela, ako se već spremaju u vreme mrsa, moraju biti mrsna, a u vreme posta - posna. To se odnosi na hranu koja se priprema za sahranu i parastose.

Godišnjica
Godišnjica ili godišnji parastos daje se godinu dana posle smrti ili u subotu koja pada pre godišnjice. Do tada treba podići grobno obeležje ili spomenik. Na godišnjicu se pozivaju sveštenik, rodbina i prijatelji. Tad se takođe sprema panaija i vino, a sveštenik će održati opelo. Običaj je da se i tada iznosi hrana na groblje ili se sprema ručak kod kuće. Protekle godine od dana smrti završava se ciklus pojedinačnih smrtnih obreda. Kasnije se pokojniku daju samo opšta podušja, odnosno zadušnice.

Potrebno je napomenuti da se u mnogim krajevima daje i polugodišnjica, odnosno šestomesečni parastos. To je u narodnom običaju, a crkva ga ne propisuje. Normalno, sveštenik će izaći i na šestomesečni pomen ako ga porodica pozove.
Piše: Dragomir Antonić
> Odgovori
^ Povratak na viši nivo
>> Sledeća strana
<< Prethodna strana
> Verzija za PC