IN < - Обичаји и веровања у Срба - >LO
<< < (5/24) > >> :: Odgovori!
Двоје пунолетних, мушко и женско, који испуњавају све остале услове које црква прописује за склапање црквеног брака, најпре обављају предбрачни испит. Сама реч каже, шта је предбрачни испит. То је поступак, где црква испитује, да ли двоје кандидата за брак, испуњавају све услове које прописују црквени канони за склапање брака. Предбрачни испит обавља надлежни свештеник девојке. За испит младенци треба да припреме: црквену крштеницу, мушкарац потврду од свог надлежног свештеника о слободном брачном стању. Родитељи могу бити присутни, а не морају, ако су спречени. О извршеном предбрачном испиту добијају потврду, коју предају надлежном свештенику младожење, на основу које овај може вршити венчање младенаца. Ова потврда (записник) важи шест месеци. Предбрачни испит мора бити обављен на три недеље пре венчања, како би свештеник могао на три литургије у цркви, да огласи жељу кандидата за венчање, и да пита народ, да ли постоји нека сметња за њихов брак. Оглашавање се може вршити и на литургијама на празнике, и тада огласни рок од три недеље, траје краће.
Венчање
За дан венчања или свадбу, у нашем народу је везан обичај свадбеног пира и весеља, али обзиром на велику светињу брака, овом се догађају и дану мора дати потребна озбиљност и хришћанско православно обележје.
Код правих српских хришћанских домаћина, свечана сала или нека друга просторија, где се обавља свадбено весеље, украшена је православним символима и српским знамењима. У челу стоји икона крсне славе тога дома, и кандило, или икона Христа или Богородице, а може и икона светога Саве. Лево и десно српска тробојка са крстом и златним оцилима. Икона и знамења опомињу на озбиљност и пристојност.
Молитва
Пре него што сватови крену од младожењине куће по младу, треба обавити молитву. Домаћин упали свећу, узме кадионицу и жар, стави мало тамјана, окади икону, себе и младожењу и све сватове по реду. Затим се прочита молитва Оче наш, Богородице Дјево, или нека друга молитва из молитвеника, помоли се за сретна пута и сретна венчања, за сложан и срећан живот младенаца и тек онда се креће на пут по младу.
Испред свадбене колоне иде стари сват, то јест неко од младожењине фамилије, ујак или неки други сродник или пријатељ, који ће уједно бити са младожењиним кумом други сведок на венчању у цркви. Иза њега иде младожењин кум, а иза њих младожења са оцем.
Обручење
Када се млада поведе на венчање иде се истим редом. Колона стаје пред црквом, а младенци, кумови и сви сватови са потпуном озбиљношћу, у тишини и пристојности, каква доликује дому Божијем, улазе у храм. Младенци, праћени кумом и старим сватом, одлазе право пред двери на олтару. Ту се врши обручење. Бурме и сам чин обручења символизују верност. Младенци тада, на своју руку, четврти прст десне шаке, стављају бурму и не скидају је до краја живота. Она их подсеђа на завет верности који су дали у цркви пред Богом и свештеником. У току обручења, младенци, кум и стари сват, држе у рукама свеће, као символ чистоте и невиности. Те свеће касније остају у цркви, а могу се понети и чувати као драга успомена на дан венчања.
Св. тајна венчања
После обручења, младенци и кумови одлазе у централни део храма, и ту се врши света тајна венчања. На венчању се белим платном младенцима вежу десне руке, у знак вечите животне везаности, слоге и верности, узајамног помагања и љубави. Негде се млади купује платно за хаљину, и тада се то платно пребаци преко везаних руку марамицом. Платно се, такође, чува као успомена
Младенцима се на венчању стављају венци на главу. Отуда и назив венчање. Венци символизују целомудрени живот младенаца до венчања, и благослов цркве за њихов заједнички живот у славу Бога и својих ближњих.
Вино које се даје младенцима, негде и кумовима, на венчању, символизује догађај у Кани Галилејској, када је Христос са својом Мајком, Пресветом Богородицом и својим ученицима био на свадби и претворио воду у вино.
Трократни опход око стола на коме стоји крст и остало што је потребно за венчање, символише вечну везу супружника, јер круг значи вечно трајање, а трократно обилажење је у славу Свете Тројице, Оца и Сина и Светога Духа
Брак који није склопљен на начин прописан црквом, за цркву није брак. Зато, деца из нецрквених бракова, за цркву су ванбрачна. Неки епископи и свештеници ускраћују причешће супружницима који живе невенчано. Зато је добро, да се данас, када је то слободно и могуће, сви они који се, из ма којих разлога до сад нису венчали, учине то, и тако себе уведу у списак правих и доследних православаца и хришћана.
Време венчања
Црквена заповест хришћанима забрањује прављење свадбе уз пост. Јер, због свадбене гозбе, која је редовно мрсна, прави се јавна саблазан и грех. Такође, венчање и свадба се не врше у среду и петак, на Крстовдан 18. јануара, Усековање 11. септембра и Крстовдан 27. септембра. Венчање се не врши на Васкрс, нити светле седмице, јер тада су свечани дани који су посвећени славном Христовом васкрсењу, и никакво друго славље није примерено тим данима.
Место венчања
Место венчања је искључиво храм. Али по одобрењу епископа, а на предлог надлежног свештеника, може се, у нужди, (због болести младе или младожење) извршити и у дому једног од њих.
izvor SPC
Ови обичаји у Шумадији имају малих разлика у појединим деловима али суштински су веома слични. Будући младенци су заједно са својим породицама уговарали време свадбених весеља, начешће је то бивало у јесен, у септембру и октобру, а разлог зашто је најчешће бирана јесен као време свадби је тај што у то време има највише пољопривредних производа који су потребни: купус, парадајз, паприка итд. Други разлог су највероватније оптимални климатски услови ( подсећање да у то време није било хладњача).
Свадбена весеља су се најчешће одигравала под шаторима а ређе у великим просторијама (салама).Почињала су у раним јутарњим часовима, када се окупљала најближа младожењина родбина и старешине.
Сташине је заједничко име за: кума, старог свата, војводу и будућег девера.Пре поласка по младу обављала се церемонија пијења у славу младожењки кићење фијакера – аутомобила и кратак доручак. Након тога је стари сват позивао све присутне да се крене по младу, формирао је колону аутомобила (некад чеза и фијакера). На челу колоне је барјактар –војвода ( муж рођене сестре младожењине или нај ближе ако нема рођене).
За то време се код младине куће већ окупила најближа њена родбина и почело је весење у њеној кући.Млада је у својој соби са фризером најбољим другарицама и рођакама. Испред врата су два најсродија брата који имају улогу стражара.
Долазак колоне сватова је обично бучан, пропраћен музиком и сиренама аутомобила.
По пристизању код младине куће прво се гађа јабука која је окачена на високој мотки и причвршћена на капију. Јабуку гађа барјактар, да би му наудили тј. да би потрошио што више метака уместо јабуке корсте се разне гумене лоптице које се увијају у црвени папир а уместо канапа за качење користе жицу. Уласка сватовима нема док јабука не буде оборена. Младожењини момци (будући девер и још један од младожењине браће) користе се разноразним триковима како би украли младу . Улазак кроз прозор или пролаз поред неспремних чувара само су неке од метода којима се ови сналажљиви момци користе.
Уколико ниједна метода крађе младе не успе следи нагодба. Младожења са својом браћом преговара са младином браћом око цене за младу. Има ту разноразних претњи и уцена а аргумент младожењиних је најчешће ''да је друга већ спремна''. Пуцњи из пушке најављују постигнути договор и младина браћа изводе младу. Предају је деверу који је њен пратилац сво време трајања свадбеног весеља. Млада као знак поштовања свом деверу дарује деверски пешкир од белог платна са везом који је неко из њене фамилије или она сама извезла . Пешкир му качи о десно раме. На пешкир се најчешће каче беле плетене рукавице.За то време сватови седе за столом бивају послужени брзим ручком (на чачкалицу) . Формира се нова колона у којој је и младина родбина и одлази се на церемонију венчања.
У повратку на пар километара испред куће војвода, бежи колони и припрема следећу сплетку. У корито, које је обавезан састојак његовог поклона (симболизује рађање у кући ) налива воду и поставља га са унутрашње стране капије, са буклијом у руци дочекује колону. Пружа им преко капије здравицу коју прво пије Старојко док он испија здравицу три пута, присутни у глас кличу ''Стари сват бога моли амн амин'' . Исто се пнавља за кума и девера. Млада за то време пребацује сито преко куће уколико пребаци ситом кућу сматра се да ће брак бити успешан.Вовода дозволјава улаз једном по једном од сватова а као казну што су закаснили тј. што стигли много после њега као вође колоне плаћају улаз убацују по неку новчаницу у корито са водом.
Будућа свекрва улази у кућу прва и седа на столицу. Младожења преноси младу преко прага спушта је мајци у крило. Одмах по спуштању младе у крило жене из комшилука просипају бокал воде и уз громогласни смех брукају свекрву ''унередила се''.
Најављује се пуцанјем из ватреног оружја три пута. Музика свира дочек а претходно устали гости одпоздрављају громогласним аплаузом. Младенци одлазе и седају на своје место између кума и старог свата.
Пије се у славу и здравље младенаца уз песму ''Кој за славе вино пије помогому Господ Бог''. Након тога приступа се ломљењу кумовске и деверске погаче и прстеновању снаје.
Девер на простретом ћилиму непосредно исред кума и старог свата обува млади нове беле ципеле и поклања прстен уз речи ''Опрости куме истар свате да прстенује девер снају'' речи понавља три пута окрећући прстен око сасатављених руку и испружених прстију.
Док се обавља прстеновање војвода проноси низ софру на пробу кумоску и деверску погачу. Славље се прекида још једном када се по завршеном свадбеном ручку приступа церемонији изношења исечења младине торте. Весеље се наставља до зоре.
Други свадбени дан почиње у знаку војводе, који успавану атмосверу користи да направи што већу збрку па обућу коју нађе испред врата разноси по комшилуку а комшијску доноси кући младенаца. Пење се на кров одакле галамом уз пар припремљених помоћника буди укућане. Да би сишао са крова и размрсио замршено тражи да му млада (шурњаја) уз мердевине донесе на дар кошуљу а често тражи и више. А ако би неко покушао да крене уз мердевине сем младе гађао би црепом. Најчешће се удовољава његовим жељама и млада износи дар и уз пољубац предаје војводи.
По обављеном доручку војвода опет предводи колону пешака у којој су обавезно неко од музичара младенци, девер и комшилук. Креће се у позивање званица из места тј. ближе околине. Послужење је обавезно у свакој кући. Најчешћи дар приликом позива за други дан свадбе је нешто од живине, кокошке, ћурке гуске, каче се за ноге оједно дрво које носе два момка које војвода одреди. Као захвалност за дар одсвира се коло које у дворишту позваног одигра. Неретко се домаћин уз прозивке присутних лати новчаника па окити музику. Када обиђу десетак до петнаест кућа враћају се и врше даље припреме за други дан свадбеног весеља.По завршеном ручку кад крену кући свако од старешина добија дарове за сваког члана своје породице обавијене у беле чаршафе тзв. бокче.Обавезно их испраћа неко од музике уз песму.
Трећи дан се позивају помагачи и комшилук.
Ђурђе Шумадинац
Статус момка и девојке се стицао и обнародавао са обредним играма званим “Лазарице” које су имале изузетну социјалну улогу у муштишкој заједници, и уопште друштвеној заједници Старих Срба. Активне учеснице лазаричких обреда, као врсте женске иницијације, упућивале су поруку друштвеној заједници да су постале девојке и да су спремне за удају, а помињање “јунака нежењеног” у лазаричкој песми вршила се идентификација момака спремних за женидбу.
"Лазарице"
Од момента активног учешћа у лазаричком обреду, до скора девојчица сада постаје "косата девојка" која носи округлу црвену капу од чоје са парама изнад чела, престаје са дечјим играријама и почиње озбиљну припрему за удају и чека просце.
Обично су родитељи и родбина имали главну улогу у склапању брака. Некада се венчавало а да се младенци пре тога нису видели. У овом крају се женидба сматра најважнијим тренутком у животу. Овде су биле веома изражене склоности ка оснивању породице, али под дугим и снажним утицајем нове шумадијско-моравске етно-културе, нарочито у поратном периоду, преовлађује индивидуалистичко схватање живота.
Код више браће и сестара важио је ред удаје и женидбе.Млађа браћа и сестре су морала да чекају да се најпре ожене и удају старија браћа и сестре. Било је незамисливо да се тај ред поремети и доводило је тешких поремећаја породичних односа. То се никада није дешавало путем споразума и договора већ “грабењем” или отмицом, али веома ретко и са реперкусијама по прекршиоца. Старосна разлика супружника обично је износила од 10 до 15 година и више. Брак се склапао на три начина: договором и споразумом, бежањем девојке код младића (“уграбувањем”) и отмицом. У брак се углавном ступало договором и споразумом.
Девојка бежи (“уграбува се”) када се родитељи не слажу са њеним избором, а отмице је било веома ретко, када девојка неће да пође за некога. Отмица се вршила најчешће преваром девојке, а веома ретко насилно. Права отмица се разликује од привидне, која се уговорала да би се избегли велики трошкови или да се давање откупа не испуни. Често би девојка одбегла у момкову кућу.
Сабори су били најчешћа и најприкладнија места за упознавање младих
Пре ступања у брак су посредовали родбина, рођаци, пријатељи и познаници, то су биле наводађије. Млади се најпре виде (“видив” или “гљедав”) на неком од црквених сабора, свадбама, игранкама или на другим скуповима и сусретима. Уколико се бегенисују (“бегенисував” или “бегенисујев”) онда се иницирају људи из ближе или даље родбине, како би посредовали између двоје младих и њихових родитеља све до коначног пристанка приликом просидбе.
Код просидбе коначну потврду о пристанку даје отац девојке, или неко ко се стара о девојци, ако је она без оца. “Давање руке” од стране оца је конклудентна радња којом се потврђује вербални пристанак, после које нема одустајања, нема измена одлуке, нема “гажења речи”. У супротном, то би била тешка увреда за момка и његову родбину.
По просидби, верени момак и девојка се могу састајати, ашиковати и уопште упознавати само у присуству неког из најближе родбине, најчешће сестре, брата или тетке верене девојке. На самој просидби се договара датум свадбе и венчања, припреми младе, учешће у новцу од стране младожењине породице, припреми свадбеног весеља и о осталим детаљима.
Период од посидбе до свадбе и венчања може потрајати месецима па и годинама, све зависи од договора, објективних околности (смрт чланова породице, војска, рат, и сл.), од времена потребног за припрему младе и слично. Запрошена девојка не сме више излазити сама или са другарицама и ићи по саборима, свадбама или игранкама, поготову не у ноћним сатима. Излази само у пратњи неког из своје ближе родбине (брат, сестра , тетка и слично).
У току трајања веридбе постоји обичај зван “марама”. То је церемонијални одлазак младожењине родбине код родбине верене девојке ради предаје дарова поводом неког празника или давања новца за опремање младе.
Драгомир Станисављевић Живкин
Млада је за дан свадбе облачила вео (симбол дјевичанства) на главу, кошуљу са ошивцама, јаглук везен нитима од злата, зубун, појас, чарапе, опанци - кундуре.
За доњи веш куповано је платно "без". Кошуља и гаће шиле су се ручно. Неке жене биле су вичне кројењу и шивењу. Доњи веш био је толико широк да су гаће личиле на димије него на гаће.
Мушкарци су облачили одијело или црногорску народну ношњу. Када се полази по младу, сватови се окупљају код младожењине куће. Ту се обавезно доручкује и попије неко пиће. Стари сват будно прати да се неко не напије. Када сватови појашу коње, стари сват обилази дружину и даје посљедња упутства о понашању код младине куће.
Стари сват је неприкосновен код сватова и њега морају слушати сви. Раније сваки сват није имао здравицу - флашу са ракијом. Најмање је морало бити „здравица" кроз колико села пролазе сватови и једна за пријатељску кућу. Ако сватови при пролазу кроз село по младу оставе „здравицу", онда се обично сватовима даје здравица кад наиђу са младом. Када сватови стигну младиној кући, обично их са здравицом дочекује младин отац и домаћин свадбе.
Постоји ред при сједању сватова за „софру". Уврх „софре" сједају два стара свата, младожењин и младин, а до њих барјактар и војвода.
Барјактар побија барјак на кућу или неко велико дрво уз кућу. Бајрак кити младина родбина када се ките сватови. Сватови сједају - један младин, а један младожењин и тако редом. Дјевер не сједа за софру. Испред младине собе стоје браниоци "стражари", који не дозвољавају дјеверима да уђу код младе без откупа.
Кроз шалу а и пригодну пјесму младина родбина тражи откуп младе "злато" за " злато".
Дај дјеверв злата килу
па да видиш бјелу вилу,
дај дјевере све из џепа
па да видиш што је лијепа.
Дај дјевере сто дуката
млада ти је сва од злата.
Сваки дјевер се за такву ујдурму припрема и даје паре особљу које чува младу. Пред дјевера изводе три до четири друге жене и девојке али дјевер одбија сваку док не доведу праву младу (ово се ради више ради шале и смијеха). Погрешно доведеној каже „нисам дошао по тебе".
Када браћа доведу праву младу онда се дјевер са њом рукује а она га љуби у руку или лице. Дјевер узима шаку ситна новца и посипа младу. Раније су имућније младожење посипале младу дукатима.
Дјевер ставља млади прстен на десну руку, пољуби се са младом, честита јој прстеновање, а она њега поново љуби у руку или лице. Пратиље младе вежу бијелу „колајну" дјеверу преко рамена. Колајна иде преко десног рамена а веже се испод лијеве руке. Послије се разлијеже пјесма и весеље. Дјевер и дјеверуша узимају младу од браће и воде је међу сватове и код старог свата.
Стари сват је дарива дукатом или новцем. Млада љуби старог свата у руку и стаје са стране. Млада раније није сједала за софру већ је читаво вријеме стајала и гледала испред себе. Није смјела јести нити пити без одобрења старог свата.
Данас се млада препознаје по вјенчаној хаљини и што сједи до младожење. Данас млада једе, пије, пуши, игра у колу као и други сватови.
Када сватови крену, тада се пред кућом товари младино рухо. Жене су посебно заинтересоване шта млада носи са собом.
Тада се свадба мјерила колико је сватова, коња и шта млада носи са собом. Данас - према броју аутомобила, квалитету кола, колико хотел има звјездица у коме се организује свадба. Младима се поклања ауто, замрзивач, намјештај, телевизор, у ствари комплетан намјештај за стан или кућу.
Имућније породице поклањају стан, локал, плац за кућу и скупоцјена кола. Најбоље је када се прича да до тада нико није имао бројније сватове ни више кола, те колико је чега утрошено на свадби.
Када сватови крену кући, браћа зову младу да се окрене, а дјевер и дјеверуша не дају. Ако се окрене, вјерује се да ће дјеца личити на ујака.
Неки од сватова почну да се утркују да би јавили кући да стиже млада. То су „муштулукџије", хватају муштулук.
Када сватови стигну кући, млада прима мањег дјечака. То се зове "накоњче". Дијете се узима мушко из куће или најближе родбине. То се ради за срећу и мушки пород. Млада дарива своје накоњче.
Дјевер и дјеверуша помажу да млада сјаше са коња. Тада млада узима решето са житом и баца преко себе и куће. Када млада уђе у кућу три пута обиђе огњиште и нешто говори. То причање је о срећи и напретку. Пољуби се са свекрвом, пољуби је и у руку. Свекрва гласно говори:
„Благо мени, пуну ли ми кућу напуни, ако Бог да".
Вјенчање се заказује углавном на дан када стижу сватови. Млада спава са дјеверушом. Раније, тј. до Првог свјетског рата жене нису сједале за софру. Оне су имале посебну софру или су ручале послије сватова. Храну за сватове доноси родбина, стричеви, кумови, зетови, шурјаци, и најближа својта. На свадбу се доноси непечен ован, прасе, јагње, непечена пита, кајмак, сир и флаша ракије.
Пред старог свата се ставља печена глава од овна или прасета. Основна јела на свадби су са месом. За мезе се служи пршута, кајмак, пуномасни сир, кувана јаја и салата. У раније вријеме није било колача сем уштипци.
Послије ручка млада је у пратњи свекрве износила и дијелила дарове. Сватови су узвраћали даром у новцу колико је ко хтио, односно имао. Стари сват, војвода и дјевер давали су највећу своту новца. Свако је водио рачуна да му се не узме „образ".
Млада на крају са мужем испраћа сватове. Млада се са свима љуби, а старије љуби и у руку, пожели се срећа, здравље и лијеп пород.
По завршетку свадбе настају приче. Многе жене би овако или онако уредиле ствар да су се питале. Прича се какво је било послужење, посебно се хвали или куди млада. Оцјењује се који је добар момак у сватовима. Жене су у селу бурно пратиле односе између свекрве и младе (снаје), или заове и снаје.
Послије свадбе на неколико дана, како се договоре, долази се у првине. Обично долазе родитељи младе и ближи рођаци. Дочек у првинама је свечан као на свадби. Врши се размјена дарова између пријатеља.
Призетко је младожења који долази у кућу код таста. Оваквих случајева није било.То би била велика увреда за момка, јер је то значило да не може обезбиједити услове за живот своје породице без помоћи другог. Један од разлога оваквог понашања је што није било таквих имања, па ни кућа да би се могле дијелити на толико дјеце гдје би и женска дјеца била равноправна. Ако се посматра у цијелом крају, зет је у тастовој кући имао мало потцјењивачки положај, бар у прво вријеме, док се не види какав је човјек.
Одлазак на сједење је вриједан помена јер се иде на боравак или на обдан. Ово обично чине младе, а и друга родбина у времену када радови нису у јеку. Млада скоро доведена, одлази код својих родитеља у друго село или сестра код сестре, унука код баке, или дјеца код тетке, гдје бораве и по неколико дана. Особа која је дошла на сједење није се сматрала гостом, већ више чланом породице - домаћинства.
Младенце славе супружници у првој години брака, они који су се венчали после 22. марта претходне године. На тај дан млади тек венчани у свој дом примају госте, који им доносе поклоне и на тај начин помажу на почетку њиховог брака и живота. Младе домаћице дочекују госте и показују своје умеће и спретност.
У славу храбрих хришћана
Младенци су посвећени успомени на страдање Светих четрдесет војника једног пука у граду Севастији, који су 320. године, за време цара Ликинија, прешли у хришћанство, упркос изричитој царевој забрани. Сви су били војници у римској војсци и веровали су у Исуса Христа. Због своје вере, ови храбри хришћани су најпре бичевани, а затим и бачени у тамницу. Убрзо су изведени пред војни суд. Погубљени су бацањем у језеро надомак града. Празник је у црквеном календару обележен црним словом у спомен на њих.
Дан када се црква присећа четрдесеторице Светих мученика севастијских, у народу је познат под називом Младенци. На овај дан се прослављају младенци јер су страдалници били младићи. Двадесет други март је посвећен њима и због венаца којима су мученици овенчани (венчани) љубављу Христовом. И на венчањима у цркви, на главе младенаца се стављају венци, који имају троструку симболику: царски венци - сваки човек је цар у свом малом царству у својој кући, мученички венци - јер у браку треба подносити жртве и венци бесмртне славе - у Христовом царству. Овим се указује на то да супружници треба једно другом да буду верни, као што су севастијски младенци били верни Христу и да ту верност и љубав никакво искушење не може и не сме да савлада.
Старински обичаји
Младенци су празник који обилује бројним обичајима. На овај дан жене устају рано и месе четрдесет колачића, који се називају младенчићи и који симболизују дуг, срећан и сладак живот. Пеку их, премазују медом, нуде децу и све који пре подне долазе у кућу. Колачићи могу бити кружног облика, али и у облику ножа, маказа, сабље, овце, пилета. Старији тврде да пре Младенаца није добро јести ништа што је изникло после нове године. На Младенце је добро јести мед, кувану коприву и зеље да би се очистила крв. Посећивање младенаца уз обавезно ношење поклона обичај је модерних дана који је настао у граду, али га је село веома брзо прихватило. Уз правило реципроцитета - „они су били код нас, морамо и ми код њих" - материјални поклони су потпуно заменили све друге и лепше стране обичаја.
Сматра се да на Младенце морају доћи сви који су били на свадбеном весељу. Чак и они који су били позвани на свадбу, а нису јој присуствовали, обавезни су да дођу на Младенце. Међутим, у пракси је то другачије. Брачном пару који слави Младенце у госте углавном долази најужа породица и пријатељи.
Модерни обичаји
Иако се по традицији овај празник слави у кући младенаца, није необично да младенци или њихови родитељи закупе салу у ресторану. Раније је то било незамисливо, али многи нови обичаји следе пример свадбених церемонија и одржавају се у изнајмљеним просторима. Нов начин празновања захтева нова правила, којима се морају прилагодити и младенци и гости. Док је раније дефиле гостију кроз стан или кућу младенаца могао трајати практично цео дан, и за госте, осим пристојности и домаћег васпитања, није било никаквих временских ограничења, у ресторанима време закупа је увек прецизирано и ограничено. То захтева од гостију да дођу у предвиђено време, а младенцима намеће обавезу да госте унапред обавесте о времену и месту одржавања славља. Некад није било потребно обавештавати познанике и пријатеље о томе где ћете бити у време Младенаца, јер се то једноставно знало. Данас то у већини случајева изгледа другачије и зато су младенци принуђени да шаљу позивнице као за свадбу, што даје сасвим нову димензију обичају. Некадашње послужење претвара се у гозбу или, још чешће, у обичан кафански јеловник (сир, кајмак, пршута, проја, чорба, печење, салата).
Празник пролећа
Православни верници празнујући Младенце, по обичајном календару, празнују и почетак пролећа. Ову лепу народну традицију прате бројни обичаји, који имају корене и одржавају се још из из прехришћанског времена, па по неким стручним тумачењима не треба их доводити у везу са црквеним празником Светих 40 великомученика севастијских који се светкују истог дана. Поготово што у нашем народу и није посебно заживео култ четрдесет великомученика. Чак се и од неупућених особа може чути тумачење да је тог дана Свети Младен – непостојећи светац. На Младенце се у нашем народу, тако обичаји налажу, једе коприва и други зелениш да се ојача и освежи крв.
За тај дан месе се младенчићи, колачи премазани медом. Они симболишу жељу домаћице да сви бракови, склопљени те године, буду слатки. Уобичајило се, мада не свуда, да се меси четрдесет младенчића. Рецепт, као и обичај, преноси се са колена на колено. Занимљиво је да се у многим кућама одомаћило да се на Младенце месе младенчићи, иако у тој фамилији није било свадбе у минулој години. Овај једноставан квасни колач, везује се за празник и зато га генерацијама људи воле и спремају у свом дому. То је последица преплитања обичаја који су етнолошко наслеђе везано за Младенце и оних религијског карактера, који се односе на православни календар и дан када се обележава страдање четрдесет мучаника.
Тако се у неким крајевима у Србији верује да тог дана ваља попити 40 чаша вина или ракије за душе 40 мученика. Понегде се младенчићи шарају дршком од рога да би краве имале велика вимена. Другде је обичај да се на Младенце велики колач, младенац, носи чобанину у појату.