Законоправило или Номоканон (гр. номос – грађански закон, канон – црквено правило) је зборник црквених и грађанских прописа византијске државе, које је одабрао и превео Свети Сава почетком 13. века.



Срби cy крајем IX века без сумње добили свој први познати Законик. To би био онај liber Sclavorum qui dicitur Methodius, поменут у Краљевству Словена, делу Дукљанина из Бара (написано негде између 1167 и 1173 год). Своје име Законик је свакако носио по словенском просветитељу Методију, a састојао се из Методијевог превода Номоканона Јована Схоластика (из VI века) и из Закона судног. Израђен вероватно за време Методијевот бављења у Доњој Панонији, код кнеза Коцеља и његових Словенаца (869—870, 873—874), Закон судни људем је придружен Номаканону. Претставља извод и прераду Еклоге, „избора закона" византиских који је постао 726 год. за време царева Лава III и Константина V.



На почетку XIII века Сава се постарао да се за потребе српске цркве и српске феудалне државе приреди и преведе Номоканон c тумачењима, за који је канонски део састављен из Синопсиса Стефана Ефеског (из VI века) c допунама и тумачењима Алексија Аристина (из XII века), и из Канонске синтагме c тумачењмма Јована Зонаре (из XII века). Савин Номоканон обухватио је и Прохирон („Закон градски"), зборник византиског грађанског и кривичног права и поступка (израђен између 870 и 879 год.). Како је брачно право код Срба било у делокругу цркве углавиом све до социјалистичких законских прописа, Савин Номоканон је важио до тих времена, непосредно или преко брачних правила која су се на њему оснивала.

Од XVII века Савиним Номоканоном се служимо у русхим штампаним издањима. Од Руса примљен је назив Крмчија, који указује да се Номоканоном крмани брод црквени. Из српске феудалне државе још у XIII веку Савин Номоканон је пренет у Бугарску, a из ње у Русију. Штампан је у Москви 1650 и 1653 год., a затим прештампаван у XVIII и XIX веку. Последње издање је из 1914 год. За прво издање јс нађено да је погрешно, a друго је растурено у 1.200 примерака, па је допрло и код Срба.
Првобитно у Савином Номоканону нису били Закони суднм људем и Еклога. Штампани текст их садржи. Тако је штампана Крмчија обухватила и ранофеудално и феудално српско законодавство. To се није знало кад се стварала нова српска држава, па се Крмчији пришло само као црквеној законској књизи. Из ње се исписало „до 15—20 пунктова". На тај начин је постао први Законик обновљене Србије, и то почетком маја 1804 год., тек што је подигнут Први устанак. Прота Матија Ненадовић је тиме настављао Методијев и Савин законодавни рад. У XIX веку се продужило оно што је започето још у IX веку. И пород вишевековног прекида државности Срби су сачували своју традицију изграђивања и чувања законског поретка.



Ta ce традиција српског народа може констатоватн и у Црној Гори. На крају самосталног феудалног доба, између 1485 и 1490 год., израђен је мали законик од свега седам чланова, Суд Ивана Црнојевића (в. Црнојевићи). Ослања се на законодавство цара Стефана Душана, на његову прераду извршену у Приморју у XV веку. A крајем XVIII и почетком XIX века, кад нова Црна Гора почиње све јасније да се појављује као држава, Петар I саставља Законик „у 33 пункта" (1798 и 1803 год.).



Ни Срби у Средњем Подунављу нису изостали са вековног посла писања српских законика. Kao доцније прота Матија Ненадовић, тако су се и они послужнли Крмчијом да би дошли до свога Законика. Назвали су га Судом цара Леона и Константина, као што се у штампаној Крмчији зове Еклога. Законик има 27 чланова. Они у рукопису нису обележени бројевима. Обележавање је извршио А. Соловјев, који је приредио издање Законика и написао правно-историјски коментар у Гласу Српске академије наука 157 (1933) стр. 110—151. У чл. 16 се казује одакле су узети поједини чланови Законика: из Закона судног, из Закона градског (Прохирона) и из Суда цара Лава и Константина (Еклоге). Сви се ти закони налазе у штампаној Крмчији и то иду баш тим редом (сачињавају гл. 46, 48 и 49). Чланови су више или мање прерађени. Језик је замењен народним, a тек је остао по који траг црквенословенског.
Законик Срба у Средњем Подунављу дописан је касније другом руком иза раваничког преписа тзв. Јустинијановог закона и Законика цара Стефана Душана, који је постао око средине XVII зека. Рукопис је 1686/87 год. био у манастиру Раваници. Подунавски законик је из времена после Сеобе, кад су српски ратници били на Дунаву и кад је имало смисла уносити чл. 7, којим се одређује смртна казна за онога који Турке учи да праве лађе. Вероватно је писан у доба између 1690 и 1697 год., док су Раваничани били у Сент-Андреји. „И придохом в некоје место више Будима зовомо Сент-Андрија", — каже даскал Стефан Раванички (према шишатовачком тексту). „Тамо всели се патријарх. Тамо же и ми житељи монастира Раванице в том месте саградихом хиже (колибе) и церков воздвигохом от древа близ брега (обале) дунавског и ту положихом мошти св. Лазара" (кнеза). Патријарх Арсеније III Црнојевић је тада над Србима имао у извесној мери и световну власт. 7 јуна 1692 год. у Сент-Андреји је потврдио неког Живка за капетана тителског, a 4 јануара 1694 год. из Баје је писао Суботичанима да „лепо почитују и слушају" новога капетана „хаџи кир Радована зовомог Хајваза".

Можда је Подунавски законик само пројект, који никада није ступио на снагу. И у том би случају био још једно сведочанство o вечитој тежњи Срба да законима уреде своје односе.
У рукопису је испред Подунавског законика једна страна празна, a има празних страна и иза њега. Затим долази „Прилевак нз трпезах", молитва c поменима српских светаца, међу којима је и ,,млади царевић Урош в Неродимљи". Урошеве мошти су пренете у фрушко-горски манастир Јазак 1705 год., што значи да је молитва постала раније. Изгледа да је написана 1686/87 год. Из тога би времена била и многолетствија, која се нижу иза молитава (доноси их П. Сирку, Летопис МС 195, 1898, стр. 104—106). Помиње се и митрополит београдски и сремски Симеон (први пут се јавља у изворима 1682; год. 1690 оставио своју епархију и отишао у манастир Савину, у Боку Которску). Рука која је пнсала молитву и многолетствија различита је од прве руке (од које је тзв. Јустинијанов закон и Законик цара Стефана Душана) и друге руке (која је унела Подунавски законик). У рукопису су констатоване још три руке, тако да их укупно има шест.

Рукопис је набавио Павле Шафарик пред крај свога бављења у Новом Саду (1831). Сад је у његовој збирци рукописа у Народном музеју у Прагу.



Чл. 1. Ако који чловек умре, a није своје расписао ни наручио, a има децу или унуке и има оца и матер или дед или баба, не може отац или мати или дед и баба не могу умешати ce y дио каде има синове и унуке.
Ако ли не има синова и унуке, a има отац, дед, баба или који су најближни, ти се могу умешати.
Ако ли расписао прежде смрти, како је разделио онако нек буде.

Чл. 2. To je који су синови сами o себе, a нијесу заједно со оцем ни c матери, него који су башка.

Чл. 3. Ако ли су деца со оцем, хоште заједно, и њијем башка именије.

Чл. 4. Ако умре син или даштер, a јоште је жив отац и мати, умрет a не има чеда нити је расписао братијам ни сестрам који су от једнога оца a от једније матере, то ће именије узет родитељи, и зато не хваља братији да што говоре.
Ако ли не има родитељ, a има дед и баба, заједно једнога оца и једније матере братија да ју наследујет.
Ако ли ни деда ни баби и јединога оца и јединије матере братија не будут који је умрох, и тадар от другаго рода братија, сиреч от стрица или тетке или ујца, ти да узмут.
Ако ли не имат ни тако братије, a оно који су родијаци наближни, ти да наследет.

Чл. 5. Ако ли је ни тако не имат рода, a има жена умаршаго, жена половицу да узме от свашта, a друту половицу да се дели апостолској цркви и сиромаши.
Ако ли не има ни жена та који је умрох, тадар све његово што има да узме или апостолска црков или царскоје скровиште или у људски комун да се отда.

Чл. 6. Који краде на војсци суд. Ко краде на војсци, ако оружје краде, да се бијет добре, ако ли коња краде, да му се руке отсијеку.

Чл. 7. Иже учит Турке корабли правити, главе да им се осеку.

Чл. 8. Војних који бежи у туђ табор, рекше Турком, да се мачем мучет.

Чл. 9. Иже Турком от нас бежи и казује им што ми мислимо, такови да се обеси или да се сажеже.

Чл. 10. Нико да не прода Турком отрађена оружија или неуправљена или железа. И ако се тко нађе да је продао, да се таки главом мучи.

Чл. 11. Иже кто на цара и на његов живот зло говори, да се убије и дом јего да се рас(х)ити.

Чл. 12. Аште тко има жену и узме от кога у зајам и не може платити дужнику, није крива жена његова от својега пристроја што се њејно зове да плаћа за мужа, ако се није за њега ујемчила или рекла: ако он не плати, ја ћу платити.

Чл. 13. Каде хоште се ићи на војску противу непријатеља, чувати се треба от васакога гласа зла и вешти, тачију к једином богу ум свој имати и молити се и чувати се от блуда, и договарати се како ће бит бран, и помошт от бога просити и з договором бог даје срдца храбра. Зашто није победа многим људем, на от бога крепост.

Чл. 14. A каде ви бог преда корист непријатеља вашего, шести дел закон је узети кнезу (са стране: војвода), a друго свијем људем давати једнако великим и малим. Доста je тисуштником дио кнежки, a добитак прочим за храну људем.

Чл. 15. Ако ли који обретет се дрзнувши о(т) тех бољар бољше храбровати, војвода от више речени дела, сиреч: от шестато дела от тога има тијем више дати дел.
A друго што војачко, то хваља право дијелити и великим и малим, и који су на боју и који су на послу, и који табор чувају или царевину чувају, тијем хваља једнако делити. Тако je речено и писано и предано од пророка Давида.

Чл. 16. И ако ћеш знати у коме је суду: прво је у Закону судњем цара Константина, глава 3; друго царских књиг Закона градског, гран 40; третије нађеш у Суду премудраго цара Лава и Константина, зачело 16.

Чл. 17. Зри, чловече и судијо, како усудиш таки ћеш суд от бога и ти пријети. Ако се ти нађеш да неће утезнути от твоје руке који је крив, и бог може га укрити от тебе, a тебе от бсга не може нитко укрити. Тешко je упасти у руке бога живаго. Право чини и спасеши се.

Чл. 18. Ко раздражаје на бране ратније или предаваје противним своје, глави усеченијем мучет се.

Чл. 19. Иже прибегшаго в светоју цркв, те се узда у своје госпоство који те га силом изведе, такови бијен будет и в заточеније послет се.

Чл. 20. Ако ко кому заповеде кога убити, та осудит се како и убица.

Чл. 21. Аште кто c другијем клнет се на христијанско житије раздрушеније творити, таковаго би закон у та час убити, зашто се тому раздрушенију учитује.
Али то да не будет, зашто би многи тако пизмом многе убили без суда, и реч би послије припослали да је на царство говорили. Него ако би се таки нашао, повелевајем таковаго чувати на тврдо стражи и цару o њем сказати. И цару како му буде воља и како заповиди, тако да буде.

Чл. 22. Никто прибегшаго в црков силом да не изведе, него да каже попу и кривицу што је учинио, и да га прими поп како је убегао, и да се по закону тражи и питат се кривица јего. Ако ли га кто силом изведе из цркве, тому хваља удрити сто и четридесет палиц, и тадара не хваља питати онога за кривицу који је силом из цркве изведен.

Чл. 23. Раб залуду у цркву бежи, да познан будет и својему господину да се преда.

Чл. 24. Аште кто сиромашну жену по закону узмет, и прежде ње умрет муж јеј, и ако има чловек троје деце или от те жене или от прве жене, четврти дио да узме жена мужевнега багатаства. Тако ако не има више 100 литар злата богатаства. Ако ли је и више деце, толико от толикога блага повељевајем жене узети колико једному детету дел дајет се. Зашто је то јаве и зато је потреба такмо о(т) тога именија жене узети. Госпоство же тој деци хранити која су о(т) тога њејна мужа деца. Ако ли та жена деце от њего не имат, повељевајем и госпоство по правди имети над именијем што јој от мужа богатаства на њен дел дође.

Чл. 25. Аште ли кто нађет се да продаје жито варваром, рекше Турком, или ино што пиште ради, таковаго повелевајем немилостиво бити и штету на њега наложити аште јест богат, аште ли је убог бити (и) изгнати от предел.

Чл. 26. Ако ли коња прода или оружје или ино что к уготовољенију боју, такови мачнем осужденију повинен јест.

Чл. 27. Првеје сведочби подобајет мукоју претити ако се обрету да лажу, потом једнога по једному да призову и сваки реч да поведа, и ако се обрсте от њих који инако каже а те једнако не кажу, да им се не верује. Зашто сребро помрачајет очи судијам и пресечет правду и сакријет истину и осудит праведнаго а оправдит криваго, јако же многе видим творештем. Ти же бегај, зашто тијем чловек от бога удаљајет и душу губит, и свему је злу сребро и злато корен.


Извор: Википедија