Portret: Milorad Dodik
Odmetnik

Autor: Vesna Mališić | Foto:Reuters | 27.06.2009. - 05:00

Razvojni put Milorada Dodika nije tipičan za ovdašnje prilike. Većina stranačkih prvaka je, naime, devedesetih godina u politiku ušla sa tvrdim nacionalnim stavovima koji su, kod mnogih, vremenom omekšavali. Svedoci smo kako su nekadašnji žestoki nacionalisti zatupili svoje političke oštrice, umerili svoje zahteve prema „neprijateljskom” svetu i umirili svoju ratničku strast.


A Milorad Dodik je krug okrenuo na drugu stranu. I doživeo metamorfozu u suprotnom pravcu. U politički život ušao je posle prvih višestranačkih izbora 1990. godine, kao poslanik tada omraženih reformista Ante Markovića. Bio je protivnik nacionalističkih svrstavanja, sukoba i ratničke euforije Karadžićevog SDS-a. Osam godina kasnije, ovaj deklarisani socijaldemokrata dobio je izbore na radikalnoj retorici i politici. Danas se pozicionirao kao političar izrazite nacionalne obojenosti koji želi moćnu Republiku Srpsku, a ne, kako kaže, „ljušturu bez sadržaja, devastiranu kroz sistem dogradnje Dejtonskog sporazuma”. Tvrdi da je ovakva BiH neodrživa, najverovatnije sanja o njenoj podeli, pa i o referendumu o drugačijem statusu. I, zbog toga, u RS uživa ogromnu podršku.
Milorad Dodik se pokazao nepredvidiviji nego što je izgledalo, tvrđi nego što se računalo, spretniji nego što bi se, na prvi pogled, moglo zaključiti. Spada među one političare o kojima su mišljenja potpuno podeljena. Za jedne je patriota, iskreni predstavnik naroda, sa smislom za dobre ekonomske poteze, a za druge, neprijatelj broj jedan, vešt manipulator i sumnjiv investitor. Za ove druge, ne brine mnogo i ne propušta priliku da im vrati milo za drago. Devedesetih godina Milorad Dodik je bio prava alternativa Karadžićevoj nacionalističkoj SDS. U politiku je ušao odmah nakon završenog Fakulteta političkih nauka u Beogradu, sa crvenom partijskom knjižicom Saveza komunista. Sa 26 godina izabran je za predsednika opštine Laktaši. Pošlo mu je za rukom da ovu nerazvijenu opštinu transformiše u jednu od razvijenijih u BiH. Od 1992. godine kao nezavisni poslanik učestvovao je u radu parlamenta RS. Klub nezavisnih poslanika u okviru kojeg je delovao postao je okosnica Stranke nezavisnih socijaldemokrata koja je, na političku scenu, stupila četiri godine kasnije, posle Dejtonskog sporazuma.
U stvari, Dodikov ulazak u veliku politiku rezultat je spleta okolnosti. Posle sukoba i političkog razilaženja Biljane Plavšić sa već kompromitovanim Radovanom Karadžićem i Momčilom Krajišnikom, tražila se najmekša srpska politička figura koja bi pomogla integraciju RS u BiH. To se, međutim, nije dogodilo jer je Biljana Plavšić propala na predsedničkim izborima 1998. godine, a Milorad Dodik se na vlasti održao kratko. Pa, ipak, u politička jedra mu je duvalo opšte nezadovoljstvo reformisanim SDS, i nezajažljiva korupcija koja je prožimala društvo. Dok je bio u političkoj zavetrini, shvatio je da mora da promeni kurs ako želi da kormilo RS uzme u svoje ruke. To je značilo jačanje nacionalnog identiteta, učvršćivanje distance prema BiH i, po mogućnosti, poboljšanje ekonomskih prilika. I kada je 2006. godine preuzeo Vladu RS, uspeo je ono što se smatralo nemogućom misijom, da osvoji najviše glasova u BiH i da za nekoliko meseci privuče više od dve milijarde stranih investicija. Prodaja „Telekoma” Srbiji i Rafinerije Rusiji, došle su u pravi čas. Ali, odmah su stigle sumnje da je tranzicionom alhemijom prilično uvećao svoju pokretnu i nepokretnu imovinu.
Dok je u RS jačao njegov autoritet, u BiH su ga nazivali balkanskom verzijom beloruskog diktatora Lukašenka. Nije se baš ni on proslavio odmerenim rečima koje upućuje Sarajevu, koji zove „drugi Teheran”. Kada je u centru Banjaluke sagradio velelepno zeleno plavo zdanje Vlade u staklu, sa 17 spratova u staklu i specijalnom zaštitnom folijom od proboja metaka ili granate, vredno po nekim procenama 110 miliona evra, još jače je počelo da varniči na relaciji Sarajevo-Banjaluka.
Analitičari su počeli da upozoravaju da je Dodik rođen u krilu međunarodne zajednice sada ojačao, pa se osilio i počeo prkositi. Njegove izjave: „Federacija je za nas inostranstvo”, „BiH je za nas moranje”, „vizija BiH je sumorna, a RS optimistična”, počele su se razumevati kao preporuka da visoki međunarodni predstavnik polako počne da pakuje kofere. Dodik je, međutim, tvrdio drugačije: da je RS posle Dejtonskog sporazuma stalno osporavana i da on to neće dozvoliti.
Zato što prkosi međunarodnim protektorima, Dodik je stekao i simpatije Hrvata u BiH, pogotovo pričom o trećem entitetu. A čitaoci BiH izdanja „Večernjeg lista”, na zapre­pašćenje mno­gih, proglasili su ga 2007. za ličnost go­dine. Neda­vno je zbog procene da se premijer RS zalaže za odvajanje srpskog entiteta iz Federacije u ove krajeve došao državni sekretar SAD Džozef Bajden.
Milorad Dodik, inače, veoma drži do svog neformalnog imidža, voli da se narodski izražava, ume da bude nervozan, da opsuje sočno, i da sa novinarima u studiju, prilikom intervjua, bude na ti. Poznat je po tome da se lako hvata mikrofona na proslavama i da nije škrt na kićenju truba i harmonika. Rado dolazi u Beograd i održava kontakte sa svim političarima. Podržao je Borisa Tadića i DS u kampanji za gotovo sve izbore, ali se nije odvajao od Koštunice dok je bio premijer. Pevušili su zajedno i na onom novogodišnjem Cecinom koncertu ispred zgrade parlamenta. Dolazio je uvek kad god su ga srpski političari zvali. Retorički, Milorad Dodik se i dalje zalaže za dejtonsku BiH, ali sve je manje onih koji mu veruju. Da li je to dobro ili loše za njegovu političku karijeru, pokazaće vreme.

Izvor: Blic

Praktičan čovek, bavi se politikom , kao biznisom.

Bas tako. Da je u srpskoj politici bilo vise takvih danas bi i Kosmet bio nas.

Pozowite ga onda sebi,ne sumnjam ja u njegove sposobnosti,al neke druge,sve sto on kaze u toku jednog dana prethodne veceri dobije svjeze napisano iz beograda...