АРХИЕПИСКОП ВЕНИЈАМИН (ФЕДЧЕНКОВ)
О ВЈЕРИ, НЕВЈЕРЈУ И СУМЊИ

 

 

Дио I

ДЈЕТИЊА ВЈЕРА

Још давно се у мени купио материјал о вјери и невјерју. Може се чак рећи да је сав мој живот био испреплетен тим питањима - на овај или онај начин. И до данашњег дана ја ЖИВИМ У АТМОСФЕРИ ТИХ ПИТАЊА: све остало се врти око њих, или њима бива пресјецано. На те теме сам читао лекције на Санкт-Петербуршкој (СПб) Духовној Академији и на Паришком Богословском институту, као и на различитим јавним наступима. Имам и неке забиљешке-конспекте. И ево, ове, слободне седмице, записаћу понешто.

+ + +

То неће бити неизоставно "лекције", него, прије, "аутобиографске" забиљешке о томе како сам ја у животу преживљавао питања о вјери, шта сам и како мислио о њима. Биће то нешто попут "исповиједи о вјери".

И, волио бих да то опишем живо - јер, све то сам ја стварно преживљавао. Биће то забиљешке срца, накнадно обучене и у форме ума.

+ + +

А некоме можда и послуже: људи личе једни на друге.

+ + +

Почећу са тим, како сам почео себе да памтим са вјером.

+ + +

Наравно, не сјећам се како и када је мајка у моју душу посијала прве ријечи и мисли о вјери... Моје најдубље сјећање мене већ затиче као вјерника - што су били и моји родитељи, што су, уосталом, били и сви људи који су нас окруживали, људи из "просте", готово сељачке класе. Отац мој је био писар на имању Б., а мајка кћерка ђакона из села Софинки.[1] Отац је као дјечак још био кмет. Никаквих "безбожника" ја у свом дјетињству нисам видио, нити сам за њих био чуо. Сви око мене су вјеровали без икаквих сумњи. Свијет Божији, натприродни, био је исто онолико реалан, колико и овај земаљски. Буквално - никакве разлике. Ја се чак и не сјећам: кад сам први пут сазнао да постоје и - безбожници? Не сјећам се ни утиска од тог новог сазнања. У сваком случају, то није на мене оставило, очигледно, никакав утисак - ако ни због чега, а оно због тога што у мом памћењу није остало ништа нарочито везано за то... И тако, ја себе памтим као одувијек вјерујућег! И могу да кажем: никада нисам био невјерник. Ипак, знам шта је то стање сумње и невјерја; о томе ћу писати касније.

... Да послије не заборавим: записаћу један разговор на ову тему (и уопште, нећу се нешто посебно бринути о "систему" забиљешки: није он баш толико ни важан). Једном, када сам био у Москви, посјетио сам познаника којег сам веома поштовао, Владимира Алексејевича Кожевникова[2]. Био је то човјек огромне ерудиције, што се оно каже - прави учењак. Његова библиотека је имала на хиљаде књига. Знао је све главне европске језике. Написао је и неколико радова (недовршених) о будизму...

Недуго до своје смрти, он се разболио од страшне врсте грознице, која га је бацакала тамо-амо по постељи, као перце... Свратио сам да га обиђем. Он је лежао у постељи и савршено мирно водио бесједу. Између осталог, показујући руком на хиљаде књига које су стајале на полицама, са незлонамјерном иронијом је рекао:

"Све сам ја те будале прочитао; ипак, вјеру нисам изгубио. Ја сам увијек вјеровао".

Скончао је мирно. Царство Небеско твојој души, раб Божији Владимир...

Међу књигама које је написао налази се и неколико брошура о вјери: оне су просте по излагању, али веома дубоке... Сада се не сјећам тачног наслова. Али потражићу и касније записати: оне вриједе да их прочита свако ко се интересује тим питањима - несумњиво ће имати користи од њих.

+ + +

Први утисак који је у мојим успоменама везан за вјеру је - Васкрс. За Васкрс се припремала сва наша породица - као и све - још дуго прије самог празника. И то је ишчекивање све више расло.

У суботу увече у кући се говорило о ноћној служби за Васкрс. Ја још ниједном до тада нисам био на служби: био сам превише мали... Вјероватно, тада ми је било око 4 године... И страшно сам хтио да будем на служби. Почео сам да преклињем мајку да и мене поведе са собом у цркву... Очекивао сам да се деси нешто величанствено. Мало моје срдашце треперило је од наступајуће радости. Мама (она је у породици била главна) је обећала; али ми је савјетовала да раније легнем на спавање. Одмах сам, са надом, уснуо; нажалост, пробудио сам се када је већ свитало. Наши су се већ били вратили из цркве (обично су за ту прилику давали коње са "имања")...

Испало је да су они мене само утјешили обећањем, али ме нису повели. Старији брат, Миша, већ је био удостојен те радости. Било ми је криво. Али сам убрзо заборавио на своју тугу. Васкршња радост је и мене обузела и понијела напријед. Дјечија је туга, као јутарња роса, недуговјечна... А сљедеће године сам већ био са заједно са свим нашим... Не сјећам се свега: само је радост била необична... И поред свега осталог - када се пјевало "Христос Воскресе" и обилазило око цркве - пуцали су (барутом) из топа, којег су ко зна како сачувале газде.[3] Било је страшно, али је и захватало дух. Све се слијевало у свеопште надахнуће; још су били запалили бурад са смолом... Ноћу је то било лијепо... Сјећам се, око храма су жене постављале "пасхе" (васкршње колаче без квасца) и офарбана јаја; а у "пасху" су се утискивале свијеће... "Баћушке" (свештеник, ђакон и ђачић) су ишли, појали и шкропили их светом водицом (послије Литургије); жене би одмах послије тога у крпе умотавале колаче и трчале кућама... Ватри је бивало све мање. Жареви су догарали дремљиво, баш као да су се преко ноћи уморили... Зора је почињала да свијетли... Возили смо се на коњским колима. Под точковима кола и копитима коња још је које-гдје крцкао лед: биће да је тада Васкрс пао рано. Код куће су отац и мајка три пута отпјевали "Христос Воскресе" и ми смо се са радошћу омрсили слатким пасхалним колачем, перецима, јајима... Било је радосно на мом дјечијем срцу... Послије тога смо одмах легли на спавање, послије готово непроспаване ноћи. Око 11 сати ујутро пробудили смо се за ручак. Али већ тада оне трепетне радости није било. Нека мирна тишина је благо провејавала у души... Послије тога - игра са јајима на улици, гдје су се искупљали сви људи који су радили за "господу". Ни о каквој социјалној неједнакости, разумљиво, није се ни размишљало: срце је било радосно; храна је била укусна; душа је била чиста; све унаоколо било је радосно. Шта од тога има љепше? Заборављао се цијели свијет!.. Срећно вријеме...

+ + +

Већ много послије тога ја сам обратио пажњу на то - како су свештеници на Васкрс долазили у посјету и у нашу кућу... Послије посјете господи, баћушка је ишао по "дворишту". Чекали смо. Пред иконама је горјело зелено кандилце. Све је било чисто... Ми, дјеца, стражарили смо - кад ће се појавити "иконе".

... "Ево их, иду, иду!" Нагињући се кроз ниска врата, "баћушке" су отпјевале кратки молебан, похристосовали се; тата је нешто (вјероватно, сребрени петак), снебивајући се, непримјетно тутнуо у руку баћушки и замолио да "присједну". Предложили су им да се погосте: одбили су... двије-три ријечи, и сви су отишли...

И тек ту сам осјетио да је празник "дошао" и у нашу кућу. Све док нису дошле "иконе", тачно је нешто недостајало. Шта је то било - не знам, и немам намјеру чак ни да објашњавам; али, та се успомена урезала у моје памћење заувијек... И послије сам мислио: како неразумно поступају људи када на тај дан не примају у кућу "баћушке"! Какве радости они лишавају сами себе... Баћушке, вјероватно, чак и не подозријевају, каква радост улази у кућу са њима - они су навикли. А за мене је то била као Божија посјета...

Може бити, и данас, када ми, духовници, посјећујемо људе са молебнима на празнике, и они такође осјећају радост од нас; или: кроз нас - од Бога!..

+ + +

Још се сјећам како ме је бака (Надежда - Царство јој Небеско - била је света смиреница) водила у цркву која је стајала на брду, двије врсте од нашег кућерка. Водила ме је да се причестим Св. Тајни. Тада су на мене надијевали чисту шарену кошуљицу са цвјетићима, сјећам се - било је љето - и то ми се такође много допадало. Утисака од Св. Причешћа у том раном дјетињству ја се не сјећам; али се овога сјећам: остало је само лако осјећање мира и тихог, благоговејног, безгласног, сабраног торжества: тачно као да сам тог пута постао одрастао, озбиљан...

Једном смо бака и ја закаснили на причешће. Било ми је криво... Зашто су уз мене водили једно од дјеце (брат Михајло је био старији двије године, али њега нису водили са мном) - не знам... Да се већ тада није назирао Промисао Божији о мени, недостојном?

Кад смо већ код тога, да кажем нешто и о светој баки нашој. Мама ми је причала да је ђедо није оженио по свом избору, него по вољи родитеља, како се то обично и радило у старим временима код простих сељачких и духовничких породица. Било је то овако. Једне зимске вечери ђедов отац Василије (Оршевски) уђе у кућу; а ђедо, Николај, тада још младић (због нечега није био завршио учење у духовним школама), лежаше на пећи.[4]

- Николај, о, Николај! - говори нашем ђеду његов отац.

- Шта је, баћушка?

- Ја одлучио да те женим.

- С ким, баћушка? - интересује се жених.

- Ама, ево, од оца Василија (у том селу, Оршевки, био је још један ђакон, такође Василије) хоћу да за те узмем Надежду.

- Баћушка? Па зар ону рошаву?! - буни се незадовољни и неради младожења. А бака је у дјетињству одболовала богиње, и на лицу јој је било остало неколико крупних пјега, мада оне уопште нису квариле изглед њеног лица.

- Шта?! - разгњевио се отац ђакон. - Па како ти то тако? Ко сам ја теби: непријатељ, или отац? Знам ја кога теби бирам. Дедер, силази с пећи!

Ђедо сиђе; а отац његов узе притку, па по леђима: једном, други пут, и - "поучи га".

- Опрости, баћушка, запомагао је ђедо. Узећу и рошаву, и грбаву, какву год - твоја воља!

Тако је и било: оженио га је. И како је мудар био његов избор: ђедо није био баш сасвим мирног карактера; касније је веома много пио. Имао је велики пчеларник, неколико стотина кошница: трговина, мед и медовача; а на парохијским службама стално се пијуцка; мало-помало, постао је алкохоличар. Посљедњих 18 година живота (умро је у 71-72. години) је чак изгубио здрав разум, подјетињио је. Живио је мало код нас, мало код друге кћерке - Ане Соколове (такође кротке свете жене, удате за појца Јакова Николајевича). Био је врло тих; само се шалио и смијешио. Нико од дјеце га се није бојао... Умро је код тетке Ане; његову смрт ја нисам видио.

И гле, таквом немирном жениху Господ је послао смирену жену Надежду! Она се никада није жалила, никада није роптала на ђеда: увијек је била тиха-претиха, ћутљива и кротка.

Да, може се рећи - "света". Апостол Павле често у посланицама пише за хришћане: "Поздрављају вас сви свети, посебно који су из дома Ћесарева" (Фил. 4:22); "Поздрављају вас (Коринћане) браћа сва" (1 Кор. 16:20); "Поздрављају те сви који су са мном. Поздрави све који нас љубе у вјери" (Тит. 3:15). Први хришћани су живјели свето, остајали су у породицама, са мужевима, са женама, са дјецом - или, чак, и као робови. И ево, моја је бака била уистину таква.

Због тога ју је Господ сподобио необично тихе смрти, за коју се ми и молимо: "Христианскија кончини живота нашего, безболезњени, непостидни, мирни - у Господа просим"[5]. Тога се сјећам. Мени је тада вјероватно било седам, или можда шест и кусур година. Спавао сам са својим малим брацом Сергејем на великом кревету. Остали су спавали на поду. Бака - на лежаљки (додатак на великој руској пећи, са бока, за топло лежање и сан)... Бака, колико се ја сјећам, никада ни од чега није боловала. Било јој је тада 71 - 72 године, вјероватно. Али већ је била много слаба. Мора да је због тога лампа била пригушена. Одједном - чујем (или је то послије мама причала?):

- Наташа! (Зове бака моју маму.) Серјожа се открио у сну (т.ј. збацио је са себе декицу): покриј га.

Очигледно је било да је већ била много слаба, чим није могла сама да устане. Мама, која је и иначе била веома осјетљива и брза, истог је часа скочила са пода и покрила браца. Ту сам се и ја скроз разбудио. Мама је хтјела опет да легне да спава, али је бака одједном почела да дише некако необично тешко. Мама је то чула и препала се. Пришла јој је, погледала је и позвала тату:

- Отац, отац! Устај, са бабом нешто није у реду.

Мама се усплахирила. А отац је увијек био спокојан: а и због чега се бринути у овом свијету? Па и хахлацка[6] (Федченко!) простодушност је била дубоко усађена у њега (јездили на волујским колима Украјинци: све "лагано-по-лагано"). Тата је устао, погледао на баку и сасвим мирно рекао:

- Баба умире.

Мама је почела горко да плаче... Сви су се пробудили... Ја - не сјећам се тачно, али ми се чини да се нисам много узбудио. Тата је запалио воштану свјећу и пришао баки:

- Баба, прекрсти се! (Вјероватно, имала је још толико снаге.) - Узми свијећу у руке.

Узела је. А потом још неколико пута уздахнула дубоко. И савршено тихо умрла... Мама је заридала... Трећег су дана бабу сахранили. И носили су је по истом оном путу, по којем смо она и ја ишли да се причестимо. Ја сам ишао испред ковчега и носио иконицу... Сахранили су је на гробљу - на лијевој страни, скоро тик уз капелу. Света. То је, чини ми се, било ране јесени - вјероватно, још у септембру (приближно 1886. - 1887. године). Пола године касније скончао је, код друге кећерке, у селу, и болесни ђедо.

Ја до дан-данас не само да помињем у молитвама своју бабушку, него, када ми бива тешко на души, ја је молим да се она помоли за мене, тамо, код Бога: њена молитва, смирена и чиста (наравно, она је била чистог живота), долази до Бога.

Сјећам се како сам "говио"[7]. Било је то 5 година послије бакине смрти...

Свештеник, о. Владимир, примао је исповијед на десном клиросу. И, колико се мени чини, невину дјечицу исповиједао је у гомилама, по петоро... А и какве смо ми тада гријехе имали? А имали смо. Већ смо их имали... Авај! И одлично се сјећам, како сам се, послије исповиједи, радостан, са брда стрмоглавио ка кући, буквално сам на крилима летио: тако ми је било радосно на души! И већ послије исповиједи није се препоручивало јести. Мама, такође радосна због нас, што смо се очистили (а народ говори: "справили се, исправили се"), ласкаво говори:

- Де, дјецо, лијежите што прије: да нешто не згријешите. Сутра - причест!

А ми смо, заиста се плашећи да савјест своју не уфлекамо, ни ријечју, ни мишљу, одмах скочили у постељу; уснули смо безметежним сном невиности. Сљедећи дан смо се "сподобили" причешћа... Још је било радосније, него јуче, и нама, и родитељима. Они су тада били посебно њежни према нама... Света тишина и љубав улазили су са причесницима у кућу: "Бог љубави и мира" улазио је са нама у дом (2 Кор.13,11).

Сви су нам честитали; добро нас угостили; јучерашњи пост је данас био богато награђен.

+ + +

Свима је познато да је за дјецу савршено нормално и реално постојање другог свијета. А пошто се ја готово ничега не сјећам из свог дјетињства, записаћу понешто из живота друге дјеце.

Једно трогодишње дијете - пише мени његова баба Ш. - дуго се мучи кашљем. Пред сном говори својој баби:

- Бабушка! Ако у сну видиш анђеле, реци им да ме прође кашаљ: много сам се уморио од њега!

Друга баба, која је дошла да посјети кћерку која је умирала од туберкулозе, причала ми је о унуку Аљоши:

- Моја се кћер удала за комесара. Он јој је заповиједио да чак и не спомиње Бога. А мени на грудима виси крст. И Аљоша видио.

- Бабушка! Шта ти је то?

- Сат, - одговорам ја, - мили мој!

А он се приближио и ослушкује: не куца. Није повјеровао.

А звоно је на празнике ипак звонило. Ни сама не знам како, али он је ипак некако чуо за Бога. И, једног дана, говори он мени:

- Бако! Поведи ме у цркву; само једном, само једном да погледам на Бога - и нећу више.

Често, у најмлађем узрасту, дјеца бркају свештеника са Богом. У Бугарској сам срео 4-годишњег дјечака који је, када ме је видио, брзо потрчао код оца у продавницу и гласно завикао: "Бог, Бог иде!" Дао сам му поклончић.

У Њујорку (1933. године) ме је један црнокожи дјечко питао (на енглеском):

- Ти си Бог?

- Нисам.

- Ко си онда? Мајка Божија?

- Нисам. Ја сам епископ.

Није схватио... Није, вјероватно, чуо за ту ријеч.

- Свештеник, priest, priest! - говорим.

Сасвим мајушно дијете довели у храм. Кад се вратило кући, питају га:

- И, шта си видио у цркви?

- Дош'о Бого, пустио дим (из кандила) и отиш'о. И то ти је сва служба.

Седмогодишња дјевојчица Соња. Мајка јој се разбољела. Говорили су о њеној смрти. Али ћеркица је била сасвим спокојна. Када се њена мајка највише жалила на болове и плашила се смрти, Соња јој је пришла и питала је:

- Мамо, што се ти бојиш смрти? Па ти си ми причала да је у рају много лијепо код Бога. А ти нећеш туда да идеш?

Не знам шта је мајка одговорила.

Соњу су често причешћивали, и она је то много вољела.

У Њујорку једна мајка врло често причешћује своју дјецу, Петра и Павла, плавушане. И како ја волим да их причешћујем! И они воле. Баш као да су анђели.

Падају ми на памет и мало одраслији "анђели", кадети Донског корпуса (у граду Билеће, Југославија). За исповијед су се припремали по групама (2-3 вода - класе).

Једном, послије причешћа, дошли код мене два момка, са својих 16-17 година... Чисти, лијепи. Куцају. Примам их.

- Што сте дошли? - питам ја.

- Онаако...!

Сједају. Ћутимо... Сједе... тихи...

- И, како се осјећате? - питам.

- Лијеепо! одговара један.

Други додаје:

- Као да је Васкрс!

Још су поћутали. И мени је било радосно да, ћутећи, сједим са њима. А онда један говори замишљено:

- Замисли само! Због чега нам је Бог дао овакву радост!.. Само због тога што смо се исповиједили (т.ј. гријехе открили)...

Посједили су мало, и отишли. А у мени је остао осјећај да су ми у посјети били прави анђели... И данас се радујем кад се њих сјетим.

Други кадет, из истог корпуса, паметан момчић, "први ученик" у воду, послије причешћа ми је рекао да се он, одједном, осјетио тако физички "лако, као да сам постао лакши за неколико килограма"... То заслужује пажњу: човјек се одухотворује када се сједињује са Христом. И Он је, послије Васкрсења, добио духовно тијело, које није имало ни тежину, ни густину; зато Се Он појављивао и ишчезавао кроз врата... И вазнио Се. И због тога има дубоког смисла обичај да се у Цркви (духовници, у олтару, тајно) послије причешћа чита: "Воскресеније Христово видјевше", "Свјатисја, свјатисја, Нови (будући, духовни, о којем се говори у гл. 21 и 22 Откровења) Јерусалиме"... Град духовни, Божански, у којем "неће потребовати видјела од жижка, ни видјела сунчевог, јер ће их обасјавати Господ Бог" (22:5). "И имаше славу Божију" (21:11). "град свети, Јерусалим нов, силази од Бога с неба, приправљен као невјеста, украшена мужу својему" (21:2). А онда читају: "О Пасха велија и свјаштенејшаја, Христе!.. Подавај нам истеје (још реалније) Тебе причашћатисја у невечерњем дњу Царствија Твојего" (Пасхални канон, 9. пјесма).

Сјетио сам се још једног необичног дејства Св. Причешћа. Али већ више не на младенца по тијелу...

У Паризу, у Сергијевом подворју[8], пришла ми је млада, 25-годишња дјевојка. Писац. Први пут је видим.

- Чиме могу служити?

- Ја сам дошла да се исповиједим код Вас.

- Добро: не смијем да откажем. А зашто сте баш код мене дошли?

- Мене је код Вас послала Р-а.

То је била покрштена јеврејка, дјевојчина познаница.

Послије још неколико минута, ја сам хтио да приступим тајанству исповиједи. Одједном, гошћа одлучно изјављује:

- Не! Ја се код Вас нећу исповиједати.

- Шта је сад? Зашто нећете?

- Па... ја хоћу да се исповиједим код свештеника који ме уопште не познаје, нити ја њега. А ево, ја сам са Вама попричала пет минута, и мени се чини да Вас знам већ двадесет година. Не, не, нећу, нећу! Биће ме стид!

И већ је хтјела да оде.

Ја сам почео да је наговарам да одбаци то ђаволско искушење. Али она - запела на свом: нећу, не, не, нећу, па нећу!

Тад сам се ја упустио у невино лукавство.

- Слушајте, - говорим - ево, Ви нећете ништа говорити; само клекните на кољена, и ја ћу умјесто Вас да говорим: ако моје ријечи буду истините, ћутите; а ако не буду, реците само: не. То већ није тешко.

Мало се још колебала, али се сагласила. Ја сам прочитао молитве. Клекнули смо. Ја сам говорио... Исповијед је, Богу хвала, успјела. Био је Велики Чисти Четвртак, послије службе. Сљедећег дана нема Литургије и причешћа. Само се на вечерњој износи Плаштаница. Врши се Жртва Голготска.

Исповиједница је била на служби. Послије вечерње притрчава код мене у собу и у ужасу говори:

- А мени је опет хаос у души. Опет ми се све завртјело у глави. Све је то лијепо; али, шта ако је све то само творевина нашег срца и ума? Шта ако свега тога у стварности нема? (о сумњама ћу писати посебно)

- А због чега тако мислите?

- Ја и сама не знам - због чега! - ужаснуто, с муком говори она. - Та су питања дошла у моју главу - не знам ни сама откуда, мимо моје воље. И ја сам се опет сва срушила. То је - ужасно!

- Чекајте, чекајте! - рекох ја. И одједном мени пада на памет да прочитам нешто из Јеванђеља. Она се зауставила.

- Ми сада нећемо са Вама доказивати битије[9] и истину свијету... Него ћемо је просто погледати... Видјећемо је, својим очима.

- Како? - задивљено пита она, са радосном тајном надом да ће изаћи из ужаса сумње који ју је био обузео.

- Ево га, Јеванђеље. Шта је Јеванђеље? Ми говоримо да је оно "Откровење" Божанско, "Слово Божије". Ако је "откровење", онда оно - не доказује, него, просто, показује, "открива" нам тај свијет, његову несумњиву стварност и истину. Ево, отворићу насумице, па гдје оворим, то ћемо и прочитати, и увидјећемо тај свијет.

Отворам Јеванђеље од Марка, и прсти падају на крај пете главе. Читам јој о васкрсењу кћерке архисинагога:

"И узевши дјевицу за руку рече јој (Христос): талита, куми! које значи: дјевојко, теби говорим, устани.

И одмах дјевојка уста и хођаше, јер бијаше од дванаест година. И зачудише се чудом великијем. И запријети им врло да нико не дозна за то, и рече: подајте јој да једе" (41-43).

Ево, погледајте, - говорим ја. Зар Вама није очигледно да су све то записали вјеродостојни очевици? Ево, сами реците: због чега би они писали о дјевојчици како она, након што је васкрсла, "хођаше" по соби? Зар није свеједно: ходала или сједила (упореди Дјела Ап. 9:40-41: Талита коју је васкрсао ап. Петар "отвори очи своје и, видјевши Петра, сједе. Петар пак пруживши јој руку, подиже је...") Ипак, тај су детаљ очевици примјетили и записали. Св. јев. Марко, као што је познато, писао је по ријечима свог учитеља, ап. Петра, који је при овом чуду био са Јованом и Јаковом (Мк. 5:37). И њих самих је запањило то ходање: она само што је била мртва, а сада хода здрава-здравцијата. Познато је да дјеца не воле да сједе, да воле да се крећу, да нешто раде. И Апостол управо тиме објашњава: она тада бијаше само "од 12 година"... Дјевојчица још... А затим: "подајте јој да једе"... Други интересантан детаљ: иако је ходала по соби, ипак је примјетно ослабила, те Се Спаситељ и за то постарао. Де, - говорим ја - сами реците (поштена сте и паметна дјевојка) - зар није очигледно, сваком уму и срцу које о томе размишља без предрасуда, да је то све стварно било? Па зар се, заиста, и Вама није "открило" да је све то - истина? А ако су истинита та два-три реда, истинито је и све што је изнад и испод тога написано, о Христу и о Оцу Његовом и о Духу Светом, и уопште, све што је откривено у Јеванђељу о оном свијету?! Сами реците.

- Да, то је тачно! - тихо је потврдила збуњена дјевојка-писац. - То је истина.

- Е, идите тада с миром, а сутра се причестите. А ако на Вас опет наиђу сумњичаве помисли - уопште не обраћајте никакву, ни најмању, пажњу на њих. Будите спокојни и тврди: Ви видите да је све то стварно било, и јесте.

Отишла је савршено умирена.

У Велику Суботу се причестила. Само што сам се из храма вратио у своју собу, ето и ње, необично радосне. Ја сам волио да зовем причеснике на чај.

- Изволите, изволите! Уђите!

- Не, нећу да се задржавам. Само сам на минуту дотрчала.

- Де, де, барем мало чаја да попијете?!

- Не, не, не! - говори она, а и даље стоји у уском ходнику. - Само сам дошла да Вам испричам шта се са мном десило у вријеме причешћа...

Ја ћутим... Она, секунду-двије предахнувши, наставља:

- У вријеме причешћа мени Се јавио Сам Господ Исус Христос.

(Не сјећам се даље подробности, она их је испричала врло кратко.)

- То сам и дошла да Вам испричам!

И, добивши благослов, она је, сјајећи васкршњом озареношћу, радосна, брзо отрчала...

Никада је послије тога нисам видио... Гдје си ти, душо Божија? Вјерујем, ма шта да се догодило са тобом, да ти Се Христос није случајно и узалуд јавио тако нарочито очигледно послије причешћа... Неће Он теби дати да погинеш, ни у трци животној, ни у бездушној лажи невјерја...

Још - о дјечици.

У Симферопољу, у породици Р-х умире 3-годишњи љубимац. Родитељи плачу. А он им говори: "Кући, кући идем".

Гроф А-н[10], у присуству чланова Синода, 1920. године, у Херсонском манастиру, испричао ми је о својим дјевојчицама (Марти и, колико се сјећам, Нађи) сљедеће:

"Оне су већ биле у кревецима (то је било у Јалти). Ја сам, по обичају, ушао у њихову спаваћу собу, да их прекрстим на ноћ. Врата су се отварала без шума. Слушам њихов разговор:

- Шта мислиш? Хоће ли доћи вечерас? - говори једна.

- Ја мислим да ће доћи...

О коме ли то оне? - о родитељима, шта ли? Питам:

- Кога ви то још чекате? Ко ће доћи?

- Анђели, - једноставно одговарају оне.

- Какви анђели?

Бијели, са крилцима.

- Они код вас долазе?

- Да!

Ништа их више нисам питао. Ћутке сам их прекрстио и са радосним сузама изашао..."

Његова жена такође је "света", из рода књажева Барјатинских... О њој би такође требали писати они који су знали њен живот... Смиреница бијаше... И чиста... И вјерујућа душа...

Лишила се свега, али никада није роптала, не само на Бога, него ни на бољшевике... Светих је било и међу аристократима, а не само у простом народу...

О анђелима - још се сјећам приче еп. Тихона (тада још архимандрита) (Тишенко), који је био старјешина Берлинске Руске Цркве. Године 1923. ја сам био позван да читам лекцију на конгресу Хришћанске омладине у градићу Фалкенбергу, недалеко од Берлина. Био је ту и отац архимандрит Тихон. Он је био веома образован богослов, инспектор у Кијевској Духовној Академији, магистар. Потицао је из сељачке породице, из г. Бела Црква. Била је то велика породица: седморо дјеце. Посљедње дијете - Марија - се била опасно разбољела. Послије неколико непроспаваних ноћи мајка је, положивши дијете поред себе на кревет, уснула. А малишан је - тада још Тимотије - сједио код прозора.

- Било ми је тада седам година. Одједном, угледао сам анђела са Мањком (Маријом) на рукама и повикао: "Мамо! мамо! Одведоше Мају, одведоше Мају!" Мајка се пробудила. "Шта вичеш?" "Мајко, одведоше Мају?" "Ко одведе?" - бацила се она на болесно дијете. "Анђео је одвео. Видио сам." Мајка је узела Марију у руке: она је већ била мртва.

Архимандрит Тихон ми је рекао да је и он видио анђела; бијелог, са крилима.

Јес сумЉа зајебана ствар... 

Nisam stigao ceo tekst da postavim