Храм Христа Хора


Црква Христа Спаситеља у Пољу - ἡ Ἐκκλησία του Ἅγιου Σωτῆρος ἐν τῃ Χώρᾳ

Црква Христа Спаситеља у Пољу или кратко Хора (данас музеј Хора или Карије) смештена је у северозападном делу старог Цариграда и представља један од најлепших примера ренесансе Палеолога. Пола века након пада Цариграда 1453. године претворена је у џамију, да би након роконструкције и конзерваторских радова започетих 1948. године претворена у музеј. Њене фреске и мозаици спадају у врхунац византијске уметности и она представља најпосећенију туристичку атракцију из византијског периода у Цариграду, уз Аја Софију и цистерну Базилику.

Назив

Чест назив цркве је једноставно Хора што је означавало да је црква у пољу односно ван градских зидина. Порекло имена је везано за доба њене изградње почетком V века када се она налазила ван градских бедема тзв. Константиновог бедема тј. у пољу. Иако се изградњом Теодосијевог бедема црква нашла унутар града, задржала је стари назив.
Поред тог назива, у употреби је и термин Карије који представља отомански назив џамије у коју је црква претворена почетком XVI века.

Прошлост цркве

Црква је подигнута почетком V века у пољима северозападно од тадашњег града, оивиченог Константиновим бедемом. Непосредно после њеног подизања, за владавине Теодосија II (408—450) је област утврђеног града проширена подизањем новог бедема, тако да се црква нашла у граду, али је и поред тога задржала свој колоквијални назив у Пољу односно Хора.
Црква је обновљена и прерађена у облик тзв. уписаног крста у периоду између 1077. и 1081. године по налогу Марије Дуке, таште Алексија (I) Комнина (1081—1118). Већ почетком наредног века је дошло до урушавања дела цркве, највероватније услед земљотреса, тако да ју је изнова обновио Алексијев трећи син Исак.
Свој данашњи облик црква је добила почетком XIV века, када ју је обновио у потпуности византијски државник Теодор Метохит. По његовом налогу је у периоду од 1315. до 1321. године сведено украшавање унутрашњости цркве мозаицима који представљају најлепши пример ренесансе  Палеолога. Услед последица грађанског рата двојице Андроника, Теодор је протеран у егзил 1328. године по налогу Андроника III (1328—1341), али му је две године касније дозвољен повратак и он је последње године свога живота провео као монах у својој задужбини Хори.
Током опсаде Цариграда 1453. године у цркву је пренесена икона која се сматрала чудотворном и заштитницом града у циљу добијања божанске помоћи у одбрани од неверника, као што се то десило 1422. године. Међутим и поред тога, Османлије су заузеле град 29.05., али је Хора задржала своју улогу. Око пола века након тога, црква је по налогу Атик Али паше, који је био велики везир султана Бајазита II (1481—1512) претворена у џамију названу Карије. Да би се њена унутрашњост прилагодила потребама ислама, мозаици и фреске су прекривене слојем малтера. Зграда је временом оронула и приликом истраживања њене унутрашњости 1948. године амерички византолози су испод слоја малтера открили византијске иконе и мозаике, после чега се приступило детаљној обнови грађевине и откривању првобитног слоја. Радови су трајали читаву деценију и она је 1958. године је отворена за јавност као музеј који се званично зове Карије по називу џамије, иако је и даље устаљенији назив Хора.

Изглед цркве

Сама црква по својој површини од 742.5m² не спада међу грандиозне византијске цркве. Састоји се из:
• наоса који има три кубета,
• нартекса односно:
езонартекса  и егзонартекса са два кубета и
• параклесиона са јужне стране који има једно кубе.

Сам езонартекс односно унутрашња припрата је паралелна са егзонартексом и има правоугаону основу димензија 4m са 18m и на њега се наслања наос, док његов јужни крај прелази у западни крај параклесиона. Егзонартекс односно спољашња припрата се простире западно од езонартекса, делимично је одвојена и има правоугаону основу димензија 4m са 23m.



Преузето са сајта:  sr.wikipedia.org
                                      eikonografos.com

- сличице

- идемо даље

- још слика

- повећали су величину атачмента 

- баш да видим за колико