Herodot je, svakako, jedan od velikana koji pripadaju celom kulturnom svetu, a njegovo je ime na listi najznačajnijih i najinteresantnijih svetskih pisaca. Iako ga od nas deli više od dve hiljade godina, on ipak živi kroz svoje delo u svakoj kulturnoj sredini. Zato je sasvim na mestu što ga je isto tako slavni Ciceron nazvao ocem istorije i što su ga, kao takvog, potvrdili i nauka i bezbrojna pokolenja u toku dvadeset i četiri veka.

Delo ovog pasioniranog putnika, neumornog i radoznalog pripovedača, pobožnog pesnika, slikara ljudskih sudbina i strasnog propagatora slobode i demokratije Periklove Atine, još je uvek tražena i dragocena lektira u skoro svim civilizovanim zemljama, iako on nije bio, u pravom smislu te reči, ni prvi ni pravi istoričar. Pa, i pored toga, o životu toga velikana ''oca svetske istoriografije'', ostalo nam je vrlo malo, i oskudnih, podataka. Po običaju antičkih velikana, on nije nalazio za potrebno da nam priča o sebi i o svome životu, kao da je znao da će mu slava i ime živeti dokle god čovek bude u mogućnosti, i dokle god bude osećao potrebu da se bavi proučavanjem svoje prošlosti i, najzad, dokle god bude težio da vaspitava svoj podmladak u duhu ljubavi prema otadžbini i čoveku.

Jedini podatak koji nam Herodot daje o sebi jeste to da je bio iz Halikarnasa. Iz samog njegovog dela mogli su se izvesti neki zaključci o njegovom životu i kretanju. Na primer, vidi se da je bio dobro situiran čovek, iz vrlo ugledne i bogate porodice, i da je mnogo putovao. Zatim se vidi da je bio na strani tada moćnog trgovačkog staleža, koji u njegovo vreme već potpuno potiskuje staro zemljoposedničko plemstvo i u celom helenskom svetu toga vremena dovodi do neverovatnog procvata robovlasničke demokratske republike atinskog tipa. Na osnovu bogate kulturne zaostavštine iz skoro svih važnijih oblasti duhovnog života (nauke, naročito umetnosti, zatim političkih institucija, društvenih odnosa, uzdizanja religije na stepen visoke moralne svesti o potrebi jednog višeg regulatora delovanja ljudi i odnosa među njima kao posledice tog delovanja) lako možemo primetiti da je razdoblje u kome je Herodot živeo i stvarao obeleženo najvišim dostignućima do kojih je čovek, kao jedinka i kao član kolektiva, mogao u to vreme i u tim uslovima da se vine u pogledu prodiranja u tajne prirode, državne organizacije, međunarodnih odnosa i, najzad, u pogledu umetničkog stvaralaštva.

Sve ostalo što se o Herodotu zna iskonstruisano je na osnovu podataka kasnijih helenskih i rimskih pisaca. Osnovne i najglavnije podatke dali su istoričari: Suida (X vek n. e.), Plutarh (46—125. g. n. e.) i Aulo Gelije (II vek n. e.). Prema tim podacima, Herodot se rodio 484. god. pre n. e., u gradu Halikarnasu u maloazijskoj pokrajini Kariji, za vreme vlade mudre Artemizije, koju spominje sa divljenjem i simpatijama na nekoliko mesta u svojoj istoriji (VII 39, VIII 68, 87, 93, 101—103). Godina njegovog rođenja utvrđena je na osnovu podataka Aula Gelija (Noctes atticae XV, 23), prema kome je Herodot imao 53 godine za vreme izbijanja peloponeskog rata. To je u stvari citat iz zapisa Pamfile, učene žene koja je živela za vreme Nerona (I vek n. e.). Otac mu se zvao Likse, a majka Drio (ili Rhoio).

Herodot je bio iz ugledne helenizirane porodice, koja je po očevoj liniji bila karskog porekla, a po majci helenskog. Imao je jednog brata, Teodora, a ujak (ili stric ili brat od strica) bio mu je pesnik Panijasid, autor jedne pesme o Heraklu i tumač znamenja (prorok). Ovaj je imao jakog uticaja na Herodota, i verovatno je da se pod tim ugicajem Herodot upoznao sa celom dotadašnjom helenskom literaturom i filozofijom, i počeo da se interesuje za čudesa i proročanstva. Panijasid ga je, verovatno, uvukao u političke i stranačke razmirice rodnog grada, te je, valjda, zbog toga i morao da menja zavičaj. Ovaj rođak je, po svoj prilici, u njemu probudio i ljubav prema istoriji, jer je dao pesničku obradu motiva iz prastare istorije jonskih gradova. Kao vođa opozicije protiv Pasindelida, Artemizijinog naslednika, Panijasid je morao da napusti Halikarnas i da pobegne na ostrvo Sam. To isto je učinio i Herodot oko 464. godine pre n. e. Na Samu je Herodot proživeo nekoliko srećnih godina mladosti, zavoleo to ostrvo, te ga se zato u svom delu seća ca zahvalnošću i velikom ljubavlju.

Ne zna se tačno koliko je godina Herodot proveo na ostrvu Samu i koliko se puta vraćao u Halikarnas, i da li je učestvovao u obaranju Ligdamida 454. godine pre n. e. Sigurno je  samo da je i iz Halikarnasa i sa Sama putovao po Maloj Aziji kao persijski državljanin i tako upoznao najvažnija mesta u tom predelu. Na putovanja je uvek išao sa jednim ciljem: da prikupi što više materijala za svoju istoriju. S obzirom na toliko mnoštvo podataka, teško se može pretpostaviti da su mu putovanja imala i neki drugi cilj, na primer trgovinu. Do 444. godine pre n. e. proputovao je značajnije predele u Heladi i obišao važnija bojišta, posetio čuvene hramove, pre svega Delfe, pa proročište u Dodoni u Epiru, putovao u Makedoniju, Trakiju, Peoniju, na Crno more, pa njegovim obalama na ušće Dunava i, najzad, u Skitiju. Svuda je neumorno skupljao istorijski, etnografski i geografski materijal. Već ranije je morao putovati u Aziju i upoznati se sa dve velike kulture, persijskom i babilonskom. Verovatno je bio i u Suzi, prestonici persijskih kraljeva, i u Agbatani i Babilonu. Pre 444. godine pre n. e. pada i njegovo putovanje u Egipat, za koji se naročito interesovao i koji ga je posebno privlačio. U Egiptu je bio u svim važnijim mestima, posetao sve važnije spomenike, a uz Nil stigao do Elefantine. Opisao nam je najvažnije centre te drevne kulture: Memfis, Tebu, Sais, Naukratiju, Bubastiju, Peluziju, Heliopolj i Kirenu. Opisao je Nilovu poplavu Egipta i pokušao da je objasni pomoću zdravog razuma. Dao nam je, dalje, dragocene cifarske podatke o piramidama. Prvi je dao etnografski prikaz severne Afrike, sa mnogo fantastičnih podataka. Posle posete Egiptu putovao je u Palestinu i Fenikiju. Od ovih njegovih putovanja imale su ogromnu korist istorija, geografija, etnografija i prirodne nauke. Tako nam je Herodot ne samo otac istorije, nego i jedan od prvih geografa, etnografa i naučnika sveta. Već 445. godine on je u Atini, gde pred odabranim skupom čita odlomke iz svog dela. Na osnovu podataka nekih pisaca (Lukijana, satiričara oko 120. godine n. e,), Herodot je javno čitao odlomke iz njega i u drugim mestima, pa čak možda i u Olimpiji za vreme održavanja olimpijskih svečanosti. U vezi s tim je i nastala ona priča o uticaju Herodotova čitanja na Tukidida, mlađeg Herodotovog savremenika i osnivača naučne istoriografije.

Obično se smatra da sve knjige Herodotove istorije nisu bile pisane onim redom kojim se danas obično objavljuju.O tome ima mnogo oprečnih mišljenja i tvrđenja zasnovanih na izvesnim protivrečnostima, kao što je ona o izrastanju brade Herinoj sveštenici pre pojave nesreće. Na jednom mestu se priča (I 175) da se to desilo triput, a na drugom (VIII 104) da se desilo dvaput. Herodot je u svojim četrdesetim godinama, kao zreo čovek, došao u Atinu, i onde se ubrzo sprijateljio sa čuvenim Periklom i slavnim tragičarem Sofoklom. O prijateljstvu sa Sofoklom svedoči nam nekoliko mesta u Sofoklovim tragedijama (Antigona i Tračanke), gde veliki tragičar pominje Herodota. Sofokle je čak ispevao jednu elegiju i posvetio je Herodotu. U Herodotovom delu se, isto tako, vidi na nekoliko mesta da je bio u prijateljstvu sa Periklom i njegovom porodicom Alkmeonidima (V 62, VI 121—124). O tome svedoči i celo ovo delo i Herodotov stav prema najvažnijim problemima tadašnje Helade.

Već 444. godine  pre n. e. Herodot se pridružuje atinskim kolonistima i odlazi sa njima u južnu Italiju, gde osnivaju grad Turije na ruševinama starog grada Sibaride. Tu, u Turijama, proveo je Herodot izvesno vreme radeći u tišini na pisanju svoje istorije. Ne zna se tačno koliko se onde zadržavao i kada se i koliko puta vraćao u Atinu. Ne znamo ništa ni o periodu njegova života posle odlaska u Turije. Sve što je o tome pisano samo je nagađanje i ne počiva na pouzdanim izvorima. Dr Miloš Đurić u Istoriji helenske kliževnosti (str. 411) misli da je Herodot ''još jedared iz Turija došao u Atinu, jer u svom delu (V 77) spominje Propileje na atinskom akropolju koje su bile sagrađene 433/32. g. pre n. e., a spominje ih tako da se vidi da ih je sam video''. Nije nam, takođe, poznato ni gde je ni kad je umro. Biće ipak najverovatnije da je umro u Turijama; a analizom njegova dela dolazimo do pretpostavke da bi poslednji termin njegove smrti morala biti godina 424. pre n. e.

*  *  *

Herodot svoje delo naziva ''histories apodeksis'' (ϊστορίης απόδεξις), što prema dr Milošu Đuriću znači: ''prikazivanje onoga što je doznao, doživeo i proučio''. Delo je u aleksandrijskom vremenu (od kraja četvrtog veka pre n. e. do 30. g. n. e.) podeljeno na devet knjiga, prema broju muza čija imena pojedine knjige nose.

U uvodnom delu prve knjige govori se o sukobima kzmeđu Azije i Evrope u mitsko doba. Karakteristično je da mitske ličnosti Ija, Medeja i Evropa nisu tretirane kao božanstva, pa ni kao polubožanstva, nego kao smrtni ljudi čiji su doživljaji i sudbina u vezi sa običnim smrtnim ljudima, trgovcima, gusarima i moreplovcima. Posle toga, izlaže se istorija Liđana i pominje njihov kralj Krez kao prvi napadač na Helene i prvi varvarin koji je Helene iz Male Azije pretvorio u svoje robove. Tu se daje kratak pregled atinske istorrce od Solona i spartanske od Likurga. Nije slučajno da je Herodot baš na sudbini Kreza razvio svoju teoriju o prolaznosti ljudske sreće i o zavisnosti ljudske sudbine od zavidljivog božanstva. Izlaganje Krezove istorije dovodi nas u vezu sa Kirom, osnivačem moćne persijske države, koji je pobedio i zarobio Kreza. Odatle se nastavlja istorija persijske države, što je glavna nit celog ovog dela. Herodot nam, u vezi sa Persijancima, priča o osvajanju Male Azije, Babilona, o Kirovu pohodu protiv Masageta i o njegovoj smrti, koja je, takođe, posledica oholosti.

Druga knjiga priča o Kambizovu pohodu na Egipat. Ona naširoko i nadugačko govori o ovoj zemlji, njenim znamenitostima, istoriji i običajima. Herodot se divi egipatskoj kulturi i prosvećenosti i smatra ih višim od helenske, a Egipćane naziva ''najmudrijim ljudima na svetu'' (II 121, 160). On naročito ističe da i Heleni i Egipćani imaju monogamiju, dok je mnogi drugi narodi nemaju.

Treća knjiga govori o Kambizovom osvajanju Egipta. U njoj se nalazi i bajka o Polikratu sa ostrva Sama. Tu se takođe priča o vladavini lažnog Smerdisa, o Kambizovoj smrti, o zaveri plemića protiv lažnog Smerdisa, o Darijevu dolasku na presto i o uređenju i ustanovama persijske države. Dalje se govori o podeli ove države na satrapije, o njenim prihodima i o ponovnom osvajanju Babilona pomoću svirepog Zopirovog lukavstva.

U četvrtoj knjizi opisuje se Darijev pohod na Skite i opširno se govori o životu i običajima raznih skitskih plemena, među kojima se nalaze Neuri i Budini, za koje se misli da su preci slovenskih plemena. Zatim se govori o pripremama Persijanaca za ponovni napad na Kirenu i Libiju, što Herodotu daje povoda da ispriča istoriju naroda tih predela. U ovoj knjizi detaljno je prikazana takozvana skitska taktika u ratovanju.

Peta knjiga opisuje Darijevo zauzimanje Trakije i Jonski ustanak, zatim Aristagorin put u Spartu i Atinu, i nastavlja istoriju ovih država gde je u prvoj knjizi prekinuta.

U šestoj knjizi govori se o ugušivanju jonskog ustanka, o Mardonijevu pohodu na Heladu, o pohodu Datisa i Artafrena, o propasti Mardonijeve vojske kod Atosa i o porazu Persijanaca na Maratonu. Ovde se takođe priča o kraljevima u Sparti, kao i o Alkmeonidima u Atini. Dalje pričanje se odnosi na pripreme Persijanaca za borbu protiv Helena.

U sedmoj knjizi reč je o Darijevoj smrti, o Kserksovu dolasku na presto i o njegovom pohodu na Heladu do Leonidine smrti. U ovoj knjizi nabrajaju se narodi od kojih je bila sastavljena Kserksova vojska i detaljno se opisuju borbe sa Leonidom i njegovim vojnicima.

Osma knjiga govori o borbama kod Artemizija i o pomorskoj bici kod Salamine, kao i o zauzimanju Atine i o požaru Akropolja.

Deveta knjiga sadrži opise bitaka kod Plateje i Mikale, pa opsedanje Sesta i završetak rata na helenskom zemljištu. Između ostalog priča se o ubistvu Artaikta, Kserksova namesnika u Herzoneskoj satrapiji.

O Herodotovoj istoriji napisano je na svim jezicima civilizovanih naroda bezbroj studija. Svi oni koji su proučavali ovo delo slažu se u tome da ono ima veliku i naučnu i umetničku vrednost. Iako se savremena istoriografija ne zadovoljava mnogim podacima koje sadrži ovo delo, ipak su njegovi istorijski, geografski i etnografski podaci od neprocenjive vrednosti. Ko pročita ovo delo, mora prosto da se začudi što je Herodot tretiran i poznat prvenstveno kao istoričar, kad on daje mnogo dragocenije podatke iz oblasti geografije i etnografije. Književnu vrednost ovog dela, koja ga uzdiže do vrednosti jednog dobrog romana, predstavljaju vešto ispričane bajke i realni prikazi ličnosti, kao i sve one bezbrojne epizode, od kojih su mnoge sačuvane za potonja pokolenja. Pored ovoga, ovu Istoriju približuje romanu i njena osnovna ideja: sukob između Azije i Evrope, Persijanaca i Helena, u kome, u skladu sa Herodotovom teorijom o ljudskoj sreći, pobedu odnosi ne onaj koji raspolaže grubom silom, izraženom u broju ljudi i sredstava, nego onaj ko poseduje moralne kvalitete. Istorijska kritika često je osporavala vrednost mnogih podataka ovoga dela, ali, i pored toga, u najboljim istorijskim delima koja nam danas govore o drevnoj prošlosti Egipta, Vavilonije, Asirije, Persije i Male Azije, zatim ostrva u Egejskom, Jonskom i Sredozemnom moru, kao i o drevnoj istoriji Helade, Trakije i oblasti oko Crnog mora, najveći broj uzet je baš iz Herodota.

Današnjeg čitaoca Herodotovog dela privlače naivnost i prostosrdačnost, neposrednost i vedrina piščeva, osobine kojima Herodot osvoji čitaoca odmah posle nekoliko pročitanih stranica. I pored tolikog vremenskog razmaka, mi osećamo, čitajući ovo delo, da imamo pred sobom čoveka koji nam je, po mnogim crtama karaktera, po radoznalosti i interesovanju za ljudske sudbine, vrlo blizak. Ali ono što i ovom i drugim delima antike daje naročitu vrednost, jeste stav prema čoveku, zapravo razumevanje čoveka u svim životnim situacijama, i kad je zahvaćen strastima i kad mudrošću suvereno vlada sobom.

Na osnovu izvesnih činjenica smatra se da ovo delo nije bilo završeno. Pored ostalog, na takav zaključak navodi nas Herodotovo obećanje da će kasnije obraditi istoriju Asirije (I 106, 184). Obično se misli da je Herodot plan za svoju Istoriju načinio u Atini, i to pod uticajem Perikla. Atina je u to vreme, posle sjajnih pobeda nad Persijancima, postala centar i gospodar jednog moćnog saveza, poznatog pod imenom Delskog ili Atinskog saveza. U Atini je u to vreme cvetalo zanatstvo i trgovina, te je ovaj grad kao velika pomorska sila dolazio u dodir sa mnogim prekomorskim zemljama i narodima. Baš u toj i takvoj Atini Herodotovo delo je moglo dobro poslužiti Atinjanima da se upoznaju sa udaljenim zemljama i narodima, o kojima su dotada znali samo razne, često fantastične bajke, koje su ih više odvraćale od putovanja u te zemlje nego što su ih privlačile. Osim toga, Atina je u to vreme bila glavno uporište naprednih snaga u celom helenskom svetu, jer se u njoj već bila završila borba između robovlasnika — vlasnika velikih zemljišnih poseda, takozvanog rodovskog plemstva, s jedne strane, i robovlasnika —obrtnika i trgovaca s druge strane, u korist ovih poslednjih, pa je Herodotovo delo, koje toliko slavi Atinu i njene ustanove, imalo da olakša pobedu robovlasničke demokratije u svim helenskim državama i gradovima.

Nije poznato ni kad je ovo delo u celini izdato, ni ko ga je izdao. I u pogledu kompozicije i u pogledu jezika delo je pisano pod uticajem velikih Homerovih eposa. Kao Homer, i Herodot prikazuje svoje ličnosti kroz njihove govore, koje u celini saopštava. Ti govori su sastavljeni po svim zakonima tadašnje retorike. A opšte je poznato da je izučavanje retorike, i teorijsko i praktično, u antičkom svetu predstavljalo osnovu obrazovno-vaspitnog rada. I kod Herodota su, kao i kod Homera, dela ljudi određena voljom bogova. Bogovi se svete ljudima za njihova nedela, i za zločine otaca ispaštaju čak i njihovi daleki potomci, kao što je bio slučaj sa Krezom i Alkmeonidima. Bogovi putem snova, znakova i proročanstava nagoveštavaju ljudima sudbinu koju niko ne može izbeći, pa čak ni sama božanstva. Herodot nastoji da to shvatanje dokaže kao ispravno i da ga opravda, te se pravi kao da ne primećuje da su ta proročanstva data tek posle događaja (eh eventu), a njihovu dvosmislenost i sam često ističe.

Već decenijama osećala se potreba za prevodom ovog dela, jer je prevod Augusta Musića iz 1887. i 1888. godine nestao iz knjižarskih izloga i javnih biblioteka. Sem ovog, praktično nedostupnog prevoda, na našem jezičkom području niko ga nije izdao u celini; ovo je prvi takav prevod. Izdavani su, tu i tamo, pojedini odlomci iz ovog dela, i to isključivo za potrebe škola, ali se nije prihvatilo posla da se ovo značajno delo približi našoj široj čitalačkoj publici.

Mi smo, međutim, prihvatajući se ovog posla, imali pred očima baš tu širu čitalačku publiku. Zato smo se trudili da, gde god je to bilo moguće, stil prevoda približimo stilu naših narodnih pripovedaka. Zbog toga smo i sve izjave proročišta u stihovima malo slobodnije prevodili. Težili smo da se približimo ritmu originala, a nismo nastojali da damo heksametre sa svim njihovim stopama i cezurama. Na čitaocima je da ocene koliko smo u tome uspeli.

Prilikom prevođenja služio nam je kao osnova tekst N. Kalemberga, u Tojbnerovom izdanju iz 1931. godine.

U Sremckim Karlovcima, Milan Arsenić 1. H 1958.