Српски менталитет је веома специфичан на психолошком нивоу. Већина не уме да разговара, да барем саслуша ако већ неће да прихвати туђе мишљење, да се мало информише о другим обичајима и културама, итд., но све одмерава неким конфузним цинизмом, који ни они не знају одакле му разлог, и са неком конзервативном самодовољношћу макар незнање сноснило болне последице по такав избор. Не можемо, наравно,  генерализовати да је сваки Србин такав. Али већина Српског народа воли да се руга и да се затвори у себе. То су његове две највеће одлике. У фамилијарним односима се може запазити таква тензија. Када је вера у питању, преферирају квази-европске трендове, иако ту Европа није ништа крива, користећи их као одбрамбени механизам од свега што је паметније од њихових егзистенцијалних позиција (док са друге стране... да не започињем тему о томе како се од уласка у Европску унију креира лажна сурогат-перцепција Царства Небеског иако нисам против уласка у ЕУ него ми боде очи јавна презентација илузије да ће са уласком преко ноћи сви проблеми нестати).
Постоји још и други слој људи који ограничени умом а само неки безазлени срцем, саму веру третирају на фанатичан начин ако познају неке догме или на сујеверан начин ако не познају неке догме. Није потребно пуно погледа споља да би се видела колика је предрасуда а можда и мржња, унутар Србина према Србину – било да се они познају или не. Такви људи саму веру национализирају али чак и саму националност укидају чим показују потцењивање према човеку „из свога тора“. Србин не допушта да му ближњи бежи по било каквом успеху, и док га не сроза дубоко испод себе не осећа никакву сигурност. Зато и има толико гордости међу њима. Јер ако је тако међу фамилијама, шта ли ће тек бити тамо где формалне биолошке повезаности нема, јер Срби воле да се куну у блискост по биолошкој линији иако околности показују другачије. Најдефектније је када гордељивац не идентификује своју гордост као гордост но као врлину.
Надасве Србин воли да буде учитељ свима и да се меша као инспектор тамо где га нико не зове, мешајући се бестидно у име морала, политике, вере, обавеза или чега већ до сасвим личних ствари на која нема право ако нема истинску блискост – па чак ни тада. Јер Србин једва чека да упозна некога представљајући се културним понашањем само да би испитао све туђе недостатке и тајне за своју радозналост коју ће злоупотребити за неког трећег слушаоца. Једва чека са неким да се сроди само да би га што више понизио заборављајући почетничку културу која је више била налик стратешком лицемерју неголи култури. Зато Срби не воле пуно да разговарају а ако и разговарају то је опет у име критизерства. И оно што је најбаналније, саму веру која је у Христу Исусу своде на ранг националног шовинизма и дискриминације, као да су то заповести које треба држати а не љубав и благодат. Јер Бог будући без нације у себи изгради многе, и иако дошавши прво међу Јевреје, не пожеле да „ојевреји“ цео свет, него да све нације претвори у Царство Небеско. Али тако нешто рећи задојеном Србину, горе је од Јевреја који су слепилом осудили  Христа, јер Србин најмањи на свету жели да цео свет претвори у себе налик првом Адаму.
Да, највећа гордост се налази у најмањем народу, баш као што најмањи пас има комплекс страха од великих људи и животиња па лаје на све што се креће и онда када га нико не дира. Најгоре што може да се деси Србину јесте његов ментално ограничени егоизам који укида другог. Ако не клеветате и не бавите се другима, а нарочито ако не препричавате по хиљадити пут своје проблеме, ви нисте Србин, ви нисте „in“, ви сте државни непријатељ број један. Још ако у вери стојите, онда нисте модерни, заборављајући да је Христос исти јуче, данас и у све векове. Не, ви сте секташ, будала, једностран човек а често окарактерисан као неморалан и настран. А по којим то судовима такви мере ако сами немају тај грех у себи кроз којег и могу да идентификују грех у другом? Србин не осећа своју савест, не осећа зло лажне националности јер је онтолошка националност Отаџбина на небесима; не осећа свој безобразлук и исхитреност ка ономе што је лоше, а надасве не осећа човека прекопута себе, нема тај самарјански дух да погледа на онога ко страда. Још мало па ће се код квази-догматичара и „Прича о милостивом Самарјанину“ прогласити за сентименталност.
За надменост једног неверујућег или полуверујућег Србина данашњице, благодат је нешто бајколико, а ако је поверовао онда је за њега благодат нешто што се не добија бесплатно заборављајући да је Бог не мери и не гледа ко је ко. Не знам какав је то менталитет али је кристално јасно да се таква свест вешто утискује у све поре друштвених делатности, па нажалост и у Цркву која као икона есхатона не може мерити ко је које националности, и да се због таквог третмана ограничава не само добра делатност овога века већ и оно што се не може ограничити а припада Будућем Веку. Јесам Србин али нисам искључив, јесам Србин али вера не познаје границе, јесам Србин али не волим све што мој народ чини; јесам Србин али не морам жртвовати Србе да бих сачувао своју земљу, јесам Србин али никада у расколу са другим нацијама, јесам Србин али не желим вагати какав је неко да бих га понизио, јесам Србин али када сам у Богу више нисам Србин но Христов јер је Он изнад сваке нације.
Оно што је интригантно за Србе јесте то да само док се воде ратови, док их притиска државни режим, нека болест или властито сиромаштво, умеју да покажу солидарност, а чим се појави време мира и добитка тада се показују у најгорем светлу са истуреним зубима један против другог. Црква не негује територијални већ благодатни интегритет. То не значи да територијални не треба да постоји. Ако је толики раздор међу националистима, шта ли ће тек бити са онима који у једном граду подижу парохијске зидове према другима из истог града, не видећи да Црква не зависи од граница. Можда није свуда исти поредак али то не значи одбацивање оних покајника који долазе из других парохија, епархија па чак и других нација или конфесија. Тоталитарно православље, које негују јуридички појединци из клира и народа (а не сви) је замисао која својим наметнутим ставом одбија од Цркве новопридошле у вери херметичким законодавством. Народ треба да слуша свештенике али и свештеници треба да слушају народ – у питању је узајамна послушност (= са-служивање) јер смо сви једно тело у Христу коме је Он Глава а не да је свако од нас глава један другоме гордећи се својим мислима изван послушања.
Црква јесте унутар времена и простора али она сама је изнад времена и простора, или можда боље речено, она сама јесте аутентично испуњење времена и простора. Једно је, дакле, љубав према својој националности, друго је екстремисати своју националност без дипломатског језика са другима, а треће је не превиђати Царство Небеско због своје или нечије националности. Замисао Светога Саве није била само љубав према нацији него и према Богу. Неки се позивају на Св. Саву користећи га као пасивну жртву – јер не може да говори – за своје интересе. Као да је Св. Сава тобоже хтео да обоготвори себе унутар нације а да се на Бога Тројицу заборави. Даље, не треба мешати догматску и националну Цркву или још горе благодатну Цркву са институционалношћу Цркве. Јер иако се националност не може и не треба негирати, због ње, каткада, долази до једностраности у смислу „да се од дрвећа не види шума“. Природа Цркве је наднационална. То је оно апостолско: "Нема више Јеврејина, ни Грка, но су сви једно у Христу Исусу". Укидају се, дакле, све псеудо-националне и псеудо-психолошке границе јер Бог тако хоће и јер је то икона Есхатолошке Цркве. Када је, уосталом, основана Црква на Педесeтницу, пред наитијем Духа Светога, на сабрању су се затекли људи многих националности.
Треба неговати национални идентитет и чувати ово мало простора од Србије под небом од антисрпских наметања споља као и лажно-српских наметања изнутра, али не треба одлазити у крајности. Када су једног свештеника питали шта му је ближе срцу, да ли човек који је по националности Србин а није заједничар Литургије, или човек који није по националности Србин а долази на Литургију, он је рекао да му је ближи овај други. Како је све то изнад оног радикализма квази-православних покрета који себе представљају као „стубове православља“ и „очувања Србства“. Због таквих се и воде ратови...
Треба разлучити где почиње одговорност а где параноидност. Не треба да „посрбљавамо“ Христа и Цркву, него да обожимо своју националност Христом и Црквом.

Unapred se izvinjavam odredjenom auditorijumu ako je u mojim recima sa ove teme nasao neki pseudo-argument da omalovazavam nacionalnu pripadnost. Srbin sam od kako znam za sebe, samo podvlacim kao neko ko je pravoslavne vere, da nacionalnost treba razluciti ne samu po sebi nego kao onaj ekstremisticki zahvat koji cini prepreku ka sopstvenoj realizaciji obozenja u Crkvenom Hristu.
Isti nacionalni domen su Judeji ocekivali od Hrista pa se osetili postidjeni kada je On u vise navrata pokazivao da Njegovom Ocu nije bitno ko je koga pola i nacije zbog cega su i hteli da ga ubiju.
Dakle, ovde nije progovor o negiranju nacije vec o krajnostima dokle nacionalni identitet moze ugroziti Bogocovecanski identitet ako se zarad odredjenje ideologije ili sentimenta previdi ono sto zaista cini ikonu Carstva u ovome svetu.

moram da navedem vladiku nikolaja kao najvazniji primer za ovu temu. To radim ovde jer je moja zatvorena.

U delu 'nacionalizam svetog Save' Nikolaj ga koristi za izlaganjd svojih ideja.

Primer za primedbu iz teksta gore

             cinjenica je da si dobro prepoznao stanje nacije.uslov da bude bolja je da vise sledi Hrista i rec a manje svoje lazne dogmaticare nacionaliste a na prvom mestu crkvu,jer je davnopisano oni koji vas vode oni vas zavode,generalno mislim crkvu ,koja sa Bogom nema dodirne tacke kako je to tolstoj jasno u vaskrsenju svom romanu napisao cega radi je zaradio anatemu,a to mu dodje kao blago ubistvo,koje se kod posmatraca ne racuna,ili slicno davljenju u turskoj osudi konopom ili jastukom.kad ova nacija doista bude htela ici za Hristom imace probudjenje unutar sebe. sve nacije pa cak i albanija su imale do sada probudjenje hriscansko(to ynaci da se slobodno moze reci istina reci Bozje) osim srbije.ne cudi onda sto smo mi kao nacija daleko od sustine,od onog jevrejskog mentaliteta nadjenog u njima ipak iz reci bozje doslog,da pomognu a ne odmognu sledecem jevrejinu,tako da im se napredak vidi svuda po svetu,dok srbin kao sto si rekao gleda da te gurne na dno. licemrerje.zavist. sve sotonski a ne hristovi atributi.kakav otac taka i deca. nema zore ovoj naciji dok ide za slepcima,jer je pisano,slepac slepca ako vodi oba u jamu padaju. u gresima do kolena a sami sebe popeli uj nebesa,proglasivsi sami sebe nebeskim narodom. nebo samo nije depo za istovar smeca nego finih stvari. greh ne moze gore. ova zemlja ide posle amoreja,maja i inka u istrebljenje i odumiranje jer nema zemlje na svetu koja drzi toliko idola koliko srbija.a to ti je pred Bogom proklestvo.i jos to zovu znakom prave vere! zemljo,otvori se!....

@bozjicovek, шта сте по националности?

stvar je u upravo u tome da za hriscanina to nije narocito bitno.
Pitanje je i nekulturno.

Mada za temu je bitno to sto bozji covek ne zvuci kao pravoslavac. Mozda kao protestant

Ја не знам одакле ви извлачите овакве закључе. Па и Исус је био националиста. Није било свеједно да ли ће исцјелити Јевреја или Самарјанина. 

srbin. ne moras mi persirati.mir tebi.     pripadam samo Bogu. Biblijski gledano hriscanin. tako se moze prevedeno reci da sam pravo slavljenik(relativno govorec samo bog zna),te da sam jedan original katolik,jedan original protestant,jedan original adventista jer cekam dolazak Hrista sto advent znaci u prevodu,,itd.       Isus nije bio nacionalista jer je dosao kako je ucio da spase sav svet! sav! kada je samarjanki tj. samaritanki rekao da je dosao samo k iygubljenima doma iyraela mislio je to sto je prorocki najpre i kazano da ce medju svoje doci,a potom da ce jevandjelje ici prema paganima,tako on je samo imao tacno vreme kad je delovao po Pismu,ali to ga nikako ne cini nacionalistom. kao sto bi se sad umislilo,dok jevreji apsolutno od istog Boga imaju zaslepljene oci dok ne udje broj pagana pa ce se njima objaviti. to opet ne znaci da je on gledajuc na nedelovanje u jevrejima nacionalista da je nejevrejin u svojim emocijama. samo si lose razumeo Pismo. izvini. dobronamerno ukazivanjke. mir tebi.

Исус је искључиво дјеловао међу Јеврејима. Прихватање идеје о ширењу јеванђеља по свијету дошло је касније.

 Da je tvoju majku nazvao psom, šta bi mu ti kazao?