Пре 126 година 12. априла Руски Самодржац Владар Александар II објавио је рат Турској и покренуо руску војску у пределе преко Дунава да братске народе ослободи тешког угњетавања.

            Том величанственом догађају претходио је снажан добровољачки покрет изражен у отвореном учешћу руских добровољаца у саставу Српске војске и бугарским устаничким одредима, као и у изузетно снажној друштвеној подршци, у самој Русији, праведној борби Балканских народа за своју слободу.

            116 година касније, 12. априла 1993. године на узвишењима Заглавак и Столац у Републици Српској одиграла се неравноправна битка са муслиманским побуњеницима чије снаге су вишекратно надмашивале снаге православне војске. Одбијајући напад, погинула су тројица руских добровољаца.

            У Отаџбинским ратовима српског народа с краја ХХ века погинуло је преко 50 добровољаца из Русије, Бугарске, Румуније и Пољске. Ти људи су у најтежа времена тријумфа потрошачке равнодушности својом добровољном жртвом посведочили искрену љубав међу православним народима. Управо је о таквим људима светитељ Филарет Московски рекао следеће: “Охрабрено гледамо на вас који устајете у заштиту Отаџбине. Ви извршавате свету дужност, и тим је боље извршавате што вас је на тај подвиг слободно позвала ваша добра воља и љубав... Тим ће вас више благословити Бог који љуби добровољне жртве; тим ће вам захвалнија бити Отаџбина ако подвиг тако ревносно започет исто тако ревносно наставите и извршите”.

            Данас, по истеку десет година од незаборавних битака на узвишењима Заглавак и Столац, Отаџбински Савез Добровољаца сведочи пред својом Отаџбином о том подвигу и позива све Русе да чувају успомену на тај Свети Чин и проглашава 12. април за Дан сећања на руске добровољце који дадоше своје животе за слободу братских народа.

***

Заједничке снаге Срба и руских добровољаца су се крајем децембра 1992. године приблизиле узвишици Заглавак и силовитим нападом је заузеле. То је био почетак грандиозне офанзиве Војске Републике Српске на Дринско-Сарајевском правцу. Офанзива је потрајала пола године и завршила се ослобађањем крупних области Источне Босне.
      А предисторија те српске победе је следећа. Муслимански побуњеници су у другој половини 1992. године, преобразивши своје сепаратистичке бандитске формације у мање-више организовану војну снагу, напали српске положаје у рејону реке Дрине и код Сарајева. Заузели су град Трново, истиснувши Србе из њиховог дела Горажда и активно деловали у пограничним областима са Србијом, стварајући претњу градовима Скелане, Вишеград и Рудо. Опоравивши се од привремених неуспеха, Срби су заједно са руским добровољачким одредима противударима умањили амбиције побуњеника и од децембра 1992. године започели прелазак с активне одбране на ограничене офанзивне операције.
      Једну од таквих операција представљало је заузимање и држање узвишице Заглавак која је доминирала Дринским кањоном и отварала пут на Горажде, велики град са крупном војном фабриком. Заузимање узвишице Заглавак знатно је олакшало општу офанзиву 1993. године под командом генерала Ратка Младића која је поништила све резултате акција исламиста током 1992. године.
     
      ***
     
      Десет година касније, овога пута не у Босни већ у Москви, у знак сећања на те славне битке одржана је војно-тактичка вежба "Заглавак-92". Вежбу је извело војно одељење недељне школе парохије храма светог Царевића Димитрија.
      Војно одељење као подгрупа недељне парохијске школе, представља нову појаву, али већ испробану у појединим парохијама. Таква "војна одељења" имају за циљ да црквено-парохијском васпитању придају мужевнији и родољубивији карактер. Данас чак и у православним школским установама деца по правилу врло мало знају о јуначкој прошлости свога народа и у том смислу се мало разликују од својих вршњака из нецрквене средине.
      У парохији светог Царевића Димитрија су септембра 2002. године са појединачних акција прешли на редовну војно-патриотску наставу. Војно одељење за дечаке при недељној школи организовано је заједничким напорима парохијске управе, Федерације руских борилачких вештина и Отаџбинског савеза добровољаца. Од тада се парохијски дечаци узраста од 8 до 17 година два пута недељно баве рвањем и једном недељно, суботом, практичним војним предметима. Треба истаћи да је остваривање тог пројекта омогућено управо захваљујући старешини храма оцу Аркадију Шатову и његовој упорности. Сем тога, отац-протојереј је одмах војном одељењу поставио следећи задатак: припрема и извођење војне игре или војне вежбе. Први месеци наставе посвећени су решавању тог задатка. Дечаци су се интензивно бавили стројевом, ватреном и тактичком обуком. У тој фази због недостатка времена није држана настава из хуманитарних предмета (војне историје и духовних основа). Велику улогу у припреми вежбе одиграло је садејство с војно-патриотским козачким клубовима "Јертоул" и "Пластуни" (козачки пешадијски извидници); први је помогао на плану методике припреме плана вежбе, док је други обезбедио макете оружја. Такво садејство може одиграти велику улогу у јачању и развоју војно-патриотског покрета у Русији.
      Припрема и извођење војне вежбе имали су велики одјек у парохији. Деци се војне вежбе јако свиђају, а њихови родитељи стално изражавају захвалност руководству војног одељења. Одстрањивање од "предвојничке обуке" представља велику казну за дечаке те парохије.
      Искуство извођења таквих вежби и организације рада војног одељења несумњиво је од велике користи за даљи развој војно-патриотског васпитања у парохијама Руске Православне Цркве и православним средњошколским установама. Заиста се надамо да ће таква активност убудуће довести до стварања јединственог система војно-патриотског васпитања, као и до формирања војно-патриотских клубова и одељења у свим парохијама Руске Православне Цркве.
      Наводимо текст "Извештаја" о току вежбе једног питомца војног одељења Шакун Никите, 13 година
     
      "ЗАГЛАВАК-92"
     
      28. децембра је, недалеко од нашег храма, изведена вежба за коју смо се скоро четири месеца спремали. Циљ је био заузимање непријатељске узвишице.
      Истог тог дана пре десет година, по истом таквом мразу, у Србији су руски војници заузели непријатељску узвишицу. Та узвишица се звала "Заглавак". У тој бици је учествовао и командир наше вежбе Александар.
      У суботу ујутру смо изашли из наше команде. Ходали смо око пола сата док нисмо стигли до чистине. Прва група је требало да прикрива остатак одреда. Наш одред су чиниле укупно три групе:
      Прва - стрелци.
      Друга - инжењерци.
      Трећа - руководећа група.
      Дакле, залегли смо крај пута и почели да претрчавањем савлађујемо опасну деоницу. Последња је ишла прва група - за прикривање. После тога смо заузели распоред пред борбу и попели се на омање брдашце. Убрзо је руководећа група запазила минско поље. Читав одред је залегао у линији. Инжењерска група је послала два инжењерца да разминирају пролаз. Инжењерци су врло опрезно ослободили пролаз од мина и означили га црвеним заставицама. Одред је у претрчавањима прешао минско поље и сместио се у линији на другој страни. По наредби командира одред је наставио пут.
      Спустили смо се са брдашцета. Кроз једно седам минута смо спазили ватрену тачку противника. Из прве групе су издвојена два стрелца који су, привлачећи ватру на себе, омогућили одреду обилажење ватрене тачке. Пошто је одред прошао, они су му се и сами неприметно прикључили.
      Попели смо се на још једно брдашце, један по један пузећи се провукли испод бодљикаве жице и доспели на непријатељску територију. Врло опрезно смо најзад стигли до узвишице и окружили је. Противник је стално викао да се предамо и да смо "готови". Онда смо, не чекајући наставак провокација, вичући "Ура!" заузели узвишицу и заробили читаву противничку јединицу коју је представљала једна особа. После освајања непријатељске заставе, вратили смо се у команду.